Postovanje, hvala na odgovoru (pitanje broj #53103) iako se nisam pridrzavao saveta jer smatram da mi netreba psihoterapija kao ni lekovi u resavanju mog problema, mozda sam delovao malo vise deprimirujuce ali ne i ocajno! Ne krivim druge za svoje stanje, jednostavno se nisam izborio sa svojim strahovima koji u stvari i jesu iracionalni ali ne znam iz kojih razloga im pridajem nekakav znacaj. Sve se skupilo u meni i opteretilo mi je psihu koja me stalno podseca na isto ali se uvek iskontrolisem i vracam u normalu. Previse razmisljam o nebitnim stavrima dok za one koje su mi bitne uvek imam neki izgovor koji ne opravdava moje postupke. Svestan sam u potpunosti da je problem u meni zato sam sa vama saglasan kad kazete da je rad na sebi veoma bitan kao i pozitivno razmisljanje. Problem se javlja zbog emocionalne iscrpljenosti usled toga sto iziskuje ucestali umor cak kad i nista ne radim, lako klonem, nemam motivaciju, dekoncentrisan sam, jednostavno bez energije da nesto ucinim. Pored svega toga uspevam da ostanem pozitivan sto drugi obicno pogresno protumace pa gledaju sa negativne strane jer ako se ne smejem i nekomuniciram na nacin kako bi se ocekivalo onda me drugacije i gledaju. Moje pitanje glasi: mislite li da sam mozda lenj i ne odgovoran prema sebi i zivotu ili ne umem da razjasnim bitno od ne bitnog jer se bojim suocavanja sa realnoscu imajuci u vidu da mi neide ni na privatnom ni na poslovnom planu, iskreno nesto se i ne trudim jer veci deo odluka mi se obilo o glavu, uglavnom me to nije ispunjavalo a ono sto bi trebalo ne mogu da procenim koliko mi je vazno u zivotu. Slozicete se, zivot je lep ali treba znati ziveti! Jos jednom hvala na razumevanju.
Poštovani, Priznajem, zivot je lep. Ali se niko nije naucen rodio, znanje se stice, a, a ono je nasa sigurnost! Radite na sebi, inace vi puno mislite, dobro znate, ali malo delate! Kazete, ne ide vam dobro, a ja mislim, jer ste odabrali tako, stoga ne menjate nista, ponavljajuci sve na uvek isti nacin!
Postovani, imam strasnu paniku s kojom se borim vec sest meseci. . . Moze li heteroseksualac u 28. Godini da postane homoseksualac, i pod kojim uslovima, a da nikada nije imao homoseksualna iskustva. . . Ocajan sam. . . Otkad mi se javila ta ideja, ne napusta me, a misao je sve jaca. . . Sta da radim?
Poštovani, Nisam sigurna da se radi o homoseksualnoj potrebi ili o prisilnoj misli takvog sadrzaja koja vas opseda i uvodi u strahove, napetost i uznemirenje. Hocu reci, da ovim putem mogu pogresiti, tako da je najbolje da odete lekaru koji ce vam pomoci da izadjete iz problema.
Postovani, javljam se zbog strahova, imam utisak da na mene utice sve sto se ruzno desava oko mene. Bojim se kad cujem da se nekom nesto desilo ruzno, cesto razmisljam da li se to meni moze desiti i onda me uhvati strah koji ponekad mogu kontrolisati a nekad me uhvati i panika, nisam koristila nista od lijekova samo popijem caj, zanima me vase misljenje
Poštovana, Problem je u neadekvatnom razmisljenju i sklonosti ka analogiji i generalizaciji, sto su greske u misljenju. Imam utisak da ste neraspolozeni i da shodno tome jeste prijemcivi za lose informacije kojima potkrepljujete takvo neraspolozenje. Trebalo bi otici strucnjaku i popricati o tome i zapoceti, najverovatnije sa antidepresivnom terapijom, a mozda i ne, jer nekada razzovor bude dovoljan za zaceljivanje strahova
Molim vas, da li mozete da mi date savet u vezi sa mojim stanjem, koje se naglo promenilo, to sam osetila pre nekoliko meseci. Kratko o meni: udata sam imam dvoje dece (sest god. I dve god.) , student sam, imam izrazajne promene raspolozenja, koje tesko kontrolisem, nemam potrebu za snom u vecernjim casovima, cesto sam zabrinuta, potistena, osecam gusenje u predelu vrata i bolove u telu, cesto imam zelju da placem, to mi olaksava, dosta volim da sam sama, inace gubim volju za komunikacijom, koncetracija mi opada, moje misli su dosta negativne, pune straha, kao i stav prema bilo cemu. Uvek sam bila puna energije i zivota, sada ne mogu da se prepoznam po tome! Unapred zahvalna
nikolina
Poštovana, Smatram da vam je potreban ragovor sa strucnim licem i dobra procena sta dalje. Kad imate bol u stomaku, ili nozi, potrazite pomoc gastroenetrologa i reumatologa, a kad boli dusa ne znamo sta cemo jer ona nije organ koji se pipa i vidi! Ne bezite od toga, nije sramota i normalno je da ponekad posustanemo i ne mozemo dalje i potrazimo pomoc, sto ne znaci da smo 'ludi' i bolesni
Poštovana doktorko, ja sam, čini mi se, u bezizlaznoj situaciji. Počev od 1990. Godine bila sam pod stresom i opterećenjem zbog toga što sam kao, tada žena od 30-ak godina, podizala dete sama, dok je moj muž kao novinar dolazio i odlazio na ratišta, bio zarobljavan, a pri tome, brigu oko svega (psihološka, matrijalna i egzistencijalna briga za porodicu) bila je isključivo moja. . . Naravno, briga i za njega. Njegovi i moji roditelji mi nni u čemu nisu pomagali, samo su se brinuli za njega. . . Ja sam već tad a osećala da posustajem, ali sam želela još jedno dete i rodila ga 93. Godine. . . Posle toga, gotovo isto. . . Demonstracije, bombardovanje (akumulacija dečjeg straha) , otac na lokacijama sa vojskom. . . Njegovo direktno učestvovanje u 5-om oktobru. . Da skratim, iskljuciva posvecenost poslu od strane supruga, roditelji koji ocekuju moju pomoć, nikad pri ruci, a suprug, koji nikad nije bio član nijedne stranke, sada je ostao bez posla, zbog čega ne možemo da plaćamo kredit za sta, ostajemo bez krova nad glavom, podstanari smo (sa 50 godina i fakultetskim diplomama u beogradu!!!!) . A moj problem, moja depresija,. . . Cini mi se kad bih bila zdrava, lakše bih se izborila sa osećajem da sam svih ovih godina za džabe radila (nema više moje kuhinje, moje terase,. . 9. Muž mi je odavno išao na živce. . . Trpela sam (reći ćete glupost) jer su sinovi bili u pubertetu, mislila sam. . . Treba im otac. . Ali ni oni nisu u njemu videli uzora. . Kako kad čoveka treba opominjati da se tušira. . A onda neće jer sam ja rekla i sl. . . (njegova majka kaže da su to posledica njegovog posla) . Možda, ali ako mu ponovo treba socijalizacija, onda za tako nešto postoje stručnjaci. . . . Već početkom 2001. Godine počeli su napadi panike. . . Kod mene. . . . Neko mi je dao lorazepam od 2, 5 mg 3 *dnevno (sada kažem užas) , ali tada sam se tresla bez leka. . . Užasna anksioznost (neposredan povod je bilo prevrtanje kolima starijeg sina i muža) tek posle 2 godine, a sve vreme sam isla i na psihoter. Preporučen mi je prvo zoloft, a kasnije seroxat od 20 mg, kako bih se oslobodila sedativa. . . Onda se stariji sin teko razboleo (sa strasnim prognozama) , sve je dobro proslo, ali ja sam ponovo od 2mg dnevno (dotle sam stigla u smanjenju lorazepama) opet počela da pije ujutru i uveče 2mg. Posle toga više nisam išla na terapiju, jer vise nisam imala para. . . Sa lekovima sam po potrebi (seroxat. . . Pola tablete dnevno. . . A lorazepam je ostao na istom) . . Nikome od prijatelja ili rodbine, kome sam se obracala za pomoc da se odviknem od ovog zla, nije bilo stalo. U stvari, ja sam sada sasvim normalna. . . (ali sa lekovima,) i njima nije jasno i ne veruju da mi išta fali. . . A ja mislim da bih umrla ako nesto od ovoga ne bih popila. . . Ono što je najgore, bojim se za svoj intelekt, radnu sposobnost. . . Deci sam u svim njihovim problemima i dalje i otac i majka. Stariji sin je na koledžu (dobio je sportsku stipendiju, ali mislim da ima problem u komunikaciji sa devojkama. . . Stid ili sl) . Mladji je dobar u školi i takođe perspektivan u sportu. . Za sve što su postigli. Zasluge moj muž deli sa mnom, a za greške krivi men. . . Rođena sam za savetovalište (mužu sam pomagala da se leči i od alkohola) , ali gde. . . Kako da se oslobodim lorazepama. Spremna sam na sve muke. . . A seroxat ako ne pijem 3 dana, kao da imam uključene elektrode u glavi. . Pre 2 godine sam naglo izgubila menses: istovremeni problrmi i mobing na poslu, kao i smrt u porodici, ali sam se pitala da li je možda to moglo da se desi i zbog lekova. . . Da li postoji način? Volela bih da moje pitanje prokomentariše i psiholog. . . Mnogoo sam se mučila oko toga kako decu da izolujem od problema. . . Mnogo vam hvala. . Svaki odgovor će mi mnogo značiti. . . Verujem da mi samo zahvaljujući seroxatu i, naravno, činjenici da deca imaju budućnost, nije palo na pamet da. . . Me nema. . . .
Poštovana, Zaista puno stresova i problema, teskoca i prepreka, borbe i iscrpljivanj. Sada ste tu sa bilansom koji u konacnom rezultatu nije negativan, deca su dobro, suprug je takav kakav je, na vama je sada, kada su deca odrasla, sta cete sa njim, ostati ili ne u zajednici. Sve dok imate nerazresene dileme vi necete biti mirni i zadovoljni. Dobro razmislite sta hocete, sta mozete, organizujte svoj zivot, koliko je moguce, da vam odgovara. Ispunite vreme, pricinite sebi neko zadovoljstvo, nije sve tako crno. Kao da jednostavno ne mozete ziveti bez opipljivih problema. Sto se tice lekova, jako ih dugo uzimate i teskoce kod odvikavanja morate imati. Morate odluciti, hocete li stati sa tim, naci dobru motivaciju ili ne, a vece motivacije od svoje dece i same sebe nemate!
Priznajem, zivot je lep. Ali se niko nije naucen rodio, znanje se stice, a, a ono je nasa sigurnost! Radite na sebi, inace vi puno mislite, dobro znate, ali malo delate! Kazete, ne ide vam dobro, a ja mislim, jer ste odabrali tako, stoga ne menjate nista, ponavljajuci sve na uvek isti nacin!
dr d. Krasic
Pozdrav
Nisam sigurna da se radi o homoseksualnoj potrebi ili o prisilnoj misli takvog sadrzaja koja vas opseda i uvodi u strahove, napetost i uznemirenje. Hocu reci, da ovim putem mogu pogresiti, tako da je najbolje da odete lekaru koji ce vam pomoci da izadjete iz problema.
dr d. Krasic
Pozdrav
Problem je u neadekvatnom razmisljenju i sklonosti ka analogiji i generalizaciji, sto su greske u misljenju. Imam utisak da ste neraspolozeni i da shodno tome jeste prijemcivi za lose informacije kojima potkrepljujete takvo neraspolozenje. Trebalo bi otici strucnjaku i popricati o tome i zapoceti, najverovatnije sa antidepresivnom terapijom, a mozda i ne, jer nekada razzovor bude dovoljan za zaceljivanje strahova
dr d. Krasic
Pozdrav
Smatram da vam je potreban ragovor sa strucnim licem i dobra procena sta dalje. Kad imate bol u stomaku, ili nozi, potrazite pomoc gastroenetrologa i reumatologa, a kad boli dusa ne znamo sta cemo jer ona nije organ koji se pipa i vidi! Ne bezite od toga, nije sramota i normalno je da ponekad posustanemo i ne mozemo dalje i potrazimo pomoc, sto ne znaci da smo 'ludi' i bolesni
dr d. Krasic
Pozdrav
Zaista puno stresova i problema, teskoca i prepreka, borbe i iscrpljivanj. Sada ste tu sa bilansom koji u konacnom rezultatu nije negativan, deca su dobro, suprug je takav kakav je, na vama je sada, kada su deca odrasla, sta cete sa njim, ostati ili ne u zajednici. Sve dok imate nerazresene dileme vi necete biti mirni i zadovoljni. Dobro razmislite sta hocete, sta mozete, organizujte svoj zivot, koliko je moguce, da vam odgovara. Ispunite vreme, pricinite sebi neko zadovoljstvo, nije sve tako crno. Kao da jednostavno ne mozete ziveti bez opipljivih problema. Sto se tice lekova, jako ih dugo uzimate i teskoce kod odvikavanja morate imati. Morate odluciti, hocete li stati sa tim, naci dobru motivaciju ili ne, a vece motivacije od svoje dece i same sebe nemate!
dr d. Krasic
Pozdrav
Prikazano 741-745 od ukupno 2358 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke