Poštovani,
imam devojčicu od 4 godine i povremeno se dešava da noću mokri u krevet, ne svake noći, ali ponekad da. Ranije to nije radila. Ne postoje promene u njenom ponašanju, niti problema u porodici da bi to vezali za neki stres koji bi mogao da utiče na njenu psihu.
Imate li neki savet šta da preduzmemo?
Poštovana,
neka novija istraživanja sprovedena u Srbiji govore da čak 25% deca do uzrasta od 5 godina ima povremeno "noćno mokrenje" bez jasno uočenog i kontinuiranog dužeg "suvog" perioda. Ipak prema nekim svetskim standardima, očekivano usvajanje kontrole sfinktera većine dece se vezuje za uzrast od 2,5 godine. Tako veliki raspon od čak 2,5 godine je predmet diskusije o normalnosti ili povodu za odlazak u savetovalište i raspitivanje o eventualnim merama prevencije. U svakom slučaju dve situacije su meni kao kliničaru veoma važne. Prva, ukoliko nije bilo "suvog" perioda, a kod deteta nije uspostavljena kontrola mokrenja, treba proveriti sa pedijatrima da li je sve u redu sa mokraćnim traktom. Drugo, ukoliko je bilo kontinuiranog "suvog" perioda, a onda se "noćno mokrenje" vratilo, onda treba sagledati da li u životu deteta postoje neke okolnosti koje bi mogle dovesti do nazadovanja već uspostavljenih funkcija. Ono što možete da preduzmete je da uklonite razloge (delovanje na uzrok), ili da delujete na samo ponašanje (reakciju) bihejvioralnim treningom, koji je jednostavan ali veoma specifičan i potrebno je da se o tome posavetujete sa edukovanim stručnjakom, psihologom ili psihijatrom bihejvioralne orijentacije. Pre svega, omogućite joj da spava sama (iako niste napisali da se to dešava, najčešće se radi o pravilu).
Srdačno
Poštovani,
Hvala Vam što ste odmah odgovorili na moje pitanje. Pomogao mi je i članak o trihotilomaniji na ovom sajtu. Poslušaćemo Vas savet i posetiti dejčeg psihijatra, još više jer imamo i problem sa sinom. Ima 11 godina i već nekoliko meseci neće da spava sam u svojoj sobi. Prvo se budio oko 2 ujutru i dolazio u naš krevet, a kasnije nije hteo niti da zaspi sam. Probao je, ali nije uspeo niti sa sestrom u istoj sobi, kaže mala je, ne može da ga zaštiti. Užasno se plaši i ne može to da objasni. U trenutku straha slaže se sa svim "kaznenim " merama kao zabrane za skejt, kompjuter i sl. samo da spava sa nama. Pomislila sam da glumi par puta, ali se njegov izraz lica uistinu izobličuje od straha. Pokušala sam da mu objasnim da svi imamo strahove, ali ne smemo da dozvolimo da nam poremete život i zdravlje. On sve razume i otvoreno razgovara na temu, ali kaže da je to jače od njega. Trudio se kad sam mu predložila da bar zaspi sam (ja ću biti tu).
Inače, on je senzibilan i osetljiv, i ranije je tražio otvorena vrata ili svetlo u sobi.
Unapred hvala
Poštovana, ukoliko ćete posetiti dečjeg psihijatra, verujem da ćete se složiti da je logično da otvorite i temu strahova starijeg sina i pojasnite kako funkcionišu porodični principi pružanja sigurnosti i davanja "kaznenih mera", jer delom u u dobrom balansiranju tim principima može doći i do promene u ponašanju i dečaka i devojčice. Srdačno
Kako 11 godišnje dete motivisati za učenje, 5. razred, posebno mu ne leži matematika. Ne shvata da udženik treba pročitati i naučiti, 4. razred je prošao sa 2.
Postoji specifičan problem u usvajanju veštine baratanja matematičkim pojmovima i naziva se diskalkulija. Ona je obično povezana sa problemom usvajanja čitanja štpo se naziva disleksija. Vi ste oba problema naveli, pa pre nego što se posvetimo motivisanju (a sa decom to nije teško), prvo treba sagledati mogu li da učine ono za šta želimo da ih motivišemo, ili im treba pomoći da na drugačiji način ovladaju veštinama koje ne mogu da usvoje na uobičajen način, što ne znači da ne mogu uopšte, već je to potrebno učiniti drugačije. Za to vam sve treba viđenje sa dečijim psihologom ili psihijatrom (ili čak školskim pedagogom) koji će napraviti procenu.
Čitajuci Vaše odgovore, naišao sam na deo gde ste rekli da raspoloženje nije kostantna i da se menja tokom dana, od trenutaka kada smo raspoloženi i veseli, do trenutaka kada smo neraspoloženi i tužni. Čak i tada kada smo neraspoloženi i tužni, ne znači da bolujemo od nekog oblika depresije.
Interesuje me koja je razlika izmedju kliničke depresije i momenata tokom dana kada smo tužni i neraspoloženi, koje traje čak i više dana?
Naravno da tuga, neraspoloženje, osećanje praznine, bespomoćnosti ne znače automatski i stanje depresije. Ta osećanja su najčešće jasno povezana sa nekim uzrokom i obično se ne nastavljaju i kada se otklone uzroci koji su mogli da dovedu do njih. Ukoliko neraspoloženje traje i nakon toga, odnosno povod za loše emocionalno stanje nije srazmerno povodu ili čak ne postoji neki vidljiv povod, onda se može posumnjati na stanje depresivnosti, ali ne i dijagnostikovati dok se to to ne učini valjanim pregledom lekara.
Moja devojčica ima 9 i pol god. Pre 9 meseci isčupala je trepavice. Posle tri meseca počela je čupati obrve. Onda ja sve bilo ok dok prošlog meseca nije opet počupala bukvalno cele obrve. Onda je bilo problema i opomena u školi, jer se sramila zbog obrva, pa je lice prekrivala kosom. Ne mogu da shvatim zašto to radi s obzirom na to da smo prilično normalna familija, decu ne kažnjavamo fizički, dobijaju puno ljubavi i razumevanja. U periodu u kom ja čupala obrve nije bilo nikakvih drastičnih promena, osim možda moja prezauzetost i malo vremena provedeno s njom.
Hvala.
Čupanje obrva, trepavica, kidanje kose se stručno zove trihotilomanija. Naizgled, takvo ponašanje nema jasnu racionalnu motivaciju niti objašnjenje (zato nema mnogo smisla pitati dete zašto to radi, ali roditelji to uporno čine iz nemoći), ponavlja se, šteti izgledu deteta i najčešće se teško kontroliše. Međutim, mnogo važnije od same dijagnoze je da se sagleda šta se događa pre nego što to počne da čini (usamljenost, malo pažnje, dosada, naoppetost), kako to čini (impulsivno ili strpljivo temeljno u prisustvu drugih ili sama), kako reagujete u periodu kada to čini i šta utiče na to da se taj period završi. Nešto ste i sami prepoznali. Ukoliko nemate ideju na osnovu te analize šta treba učiniti, savetujem da se javite dečjem psihijatru, prvenstveno bihejvioralne terapijske orijentacije i posavetujete se o tretmanu.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 10. 11. 2008.imam devojčicu od 4 godine i povremeno se dešava da noću mokri u krevet, ne svake noći, ali ponekad da. Ranije to nije radila. Ne postoje promene u njenom ponašanju, niti problema u porodici da bi to vezali za neki stres koji bi mogao da utiče na njenu psihu.
Imate li neki savet šta da preduzmemo?
Poštovana,
neka novija istraživanja sprovedena u Srbiji govore da čak 25% deca do uzrasta od 5 godina ima povremeno "noćno mokrenje" bez jasno uočenog i kontinuiranog dužeg "suvog" perioda. Ipak prema nekim svetskim standardima, očekivano usvajanje kontrole sfinktera većine dece se vezuje za uzrast od 2,5 godine. Tako veliki raspon od čak 2,5 godine je predmet diskusije o normalnosti ili povodu za odlazak u savetovalište i raspitivanje o eventualnim merama prevencije. U svakom slučaju dve situacije su meni kao kliničaru veoma važne. Prva, ukoliko nije bilo "suvog" perioda, a kod deteta nije uspostavljena kontrola mokrenja, treba proveriti sa pedijatrima da li je sve u redu sa mokraćnim traktom. Drugo, ukoliko je bilo kontinuiranog "suvog" perioda, a onda se "noćno mokrenje" vratilo, onda treba sagledati da li u životu deteta postoje neke okolnosti koje bi mogle dovesti do nazadovanja već uspostavljenih funkcija. Ono što možete da preduzmete je da uklonite razloge (delovanje na uzrok), ili da delujete na samo ponašanje (reakciju) bihejvioralnim treningom, koji je jednostavan ali veoma specifičan i potrebno je da se o tome posavetujete sa edukovanim stručnjakom, psihologom ili psihijatrom bihejvioralne orijentacije. Pre svega, omogućite joj da spava sama (iako niste napisali da se to dešava, najčešće se radi o pravilu).
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 10. 11. 2008.Hvala Vam što ste odmah odgovorili na moje pitanje. Pomogao mi je i članak o trihotilomaniji na ovom sajtu. Poslušaćemo Vas savet i posetiti dejčeg psihijatra, još više jer imamo i problem sa sinom. Ima 11 godina i već nekoliko meseci neće da spava sam u svojoj sobi. Prvo se budio oko 2 ujutru i dolazio u naš krevet, a kasnije nije hteo niti da zaspi sam. Probao je, ali nije uspeo niti sa sestrom u istoj sobi, kaže mala je, ne može da ga zaštiti. Užasno se plaši i ne može to da objasni. U trenutku straha slaže se sa svim "kaznenim " merama kao zabrane za skejt, kompjuter i sl. samo da spava sa nama. Pomislila sam da glumi par puta, ali se njegov izraz lica uistinu izobličuje od straha. Pokušala sam da mu objasnim da svi imamo strahove, ali ne smemo da dozvolimo da nam poremete život i zdravlje. On sve razume i otvoreno razgovara na temu, ali kaže da je to jače od njega. Trudio se kad sam mu predložila da bar zaspi sam (ja ću biti tu). Inače, on je senzibilan i osetljiv, i ranije je tražio otvorena vrata ili svetlo u sobi. Unapred hvala
Poštovana, ukoliko ćete posetiti dečjeg psihijatra, verujem da ćete se složiti da je logično da otvorite i temu strahova starijeg sina i pojasnite kako funkcionišu porodični principi pružanja sigurnosti i davanja "kaznenih mera", jer delom u u dobrom balansiranju tim principima može doći i do promene u ponašanju i dečaka i devojčice. Srdačno
Kako 11 godišnje dete motivisati za učenje, 5. razred, posebno mu ne leži matematika. Ne shvata da udženik treba pročitati i naučiti, 4. razred je prošao sa 2.
Odgovoreno: 10. 11. 2008.Postoji specifičan problem u usvajanju veštine baratanja matematičkim pojmovima i naziva se diskalkulija. Ona je obično povezana sa problemom usvajanja čitanja štpo se naziva disleksija. Vi ste oba problema naveli, pa pre nego što se posvetimo motivisanju (a sa decom to nije teško), prvo treba sagledati mogu li da učine ono za šta želimo da ih motivišemo, ili im treba pomoći da na drugačiji način ovladaju veštinama koje ne mogu da usvoje na uobičajen način, što ne znači da ne mogu uopšte, već je to potrebno učiniti drugačije. Za to vam sve treba viđenje sa dečijim psihologom ili psihijatrom (ili čak školskim pedagogom) koji će napraviti procenu.
Čitajuci Vaše odgovore, naišao sam na deo gde ste rekli da raspoloženje nije kostantna i da se menja tokom dana, od trenutaka kada smo raspoloženi i veseli, do trenutaka kada smo neraspoloženi i tužni. Čak i tada kada smo neraspoloženi i tužni, ne znači da bolujemo od nekog oblika depresije.
Odgovoreno: 10. 11. 2008.Interesuje me koja je razlika izmedju kliničke depresije i momenata tokom dana kada smo tužni i neraspoloženi, koje traje čak i više dana?
Naravno da tuga, neraspoloženje, osećanje praznine, bespomoćnosti ne znače automatski i stanje depresije. Ta osećanja su najčešće jasno povezana sa nekim uzrokom i obično se ne nastavljaju i kada se otklone uzroci koji su mogli da dovedu do njih. Ukoliko neraspoloženje traje i nakon toga, odnosno povod za loše emocionalno stanje nije srazmerno povodu ili čak ne postoji neki vidljiv povod, onda se može posumnjati na stanje depresivnosti, ali ne i dijagnostikovati dok se to to ne učini valjanim pregledom lekara.
Moja devojčica ima 9 i pol god. Pre 9 meseci isčupala je trepavice. Posle tri meseca počela je čupati obrve. Onda ja sve bilo ok dok prošlog meseca nije opet počupala bukvalno cele obrve. Onda je bilo problema i opomena u školi, jer se sramila zbog obrva, pa je lice prekrivala kosom. Ne mogu da shvatim zašto to radi s obzirom na to da smo prilično normalna familija, decu ne kažnjavamo fizički, dobijaju puno ljubavi i razumevanja. U periodu u kom ja čupala obrve nije bilo nikakvih drastičnih promena, osim možda moja prezauzetost i malo vremena provedeno s njom.
Odgovoreno: 05. 11. 2008.Hvala.
Čupanje obrva, trepavica, kidanje kose se stručno zove trihotilomanija. Naizgled, takvo ponašanje nema jasnu racionalnu motivaciju niti objašnjenje (zato nema mnogo smisla pitati dete zašto to radi, ali roditelji to uporno čine iz nemoći), ponavlja se, šteti izgledu deteta i najčešće se teško kontroliše. Međutim, mnogo važnije od same dijagnoze je da se sagleda šta se događa pre nego što to počne da čini (usamljenost, malo pažnje, dosada, naoppetost), kako to čini (impulsivno ili strpljivo temeljno u prisustvu drugih ili sama), kako reagujete u periodu kada to čini i šta utiče na to da se taj period završi. Nešto ste i sami prepoznali. Ukoliko nemate ideju na osnovu te analize šta treba učiniti, savetujem da se javite dečjem psihijatru, prvenstveno bihejvioralne terapijske orijentacije i posavetujete se o tretmanu.
Srdačno
Prikazano 341-345 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke