Postovana zabrinuta mama, u vasem "pitanju" ima vise odgovora nego pitanja. Pitam se sta biste Vi odgovorili kada biste procitali pismo sledece sadrzine: "Radi se o decaku od nepunih deset godina, vredan ucenik, bavi se sportom opsednut je fudbalom, svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno, u skoli je popustio. Nikada nisam vrsila pritisak na njega. Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug. Zabrinuta mama." Ako bih i dao svoj komentar rekao bih da meni ne zvuci fer kada roditelj kaze da je dete razmazio, a zatim se zali na ponasanje svoga deteta. Pogotovo ako su se pridrzavali stereotipa: "prvo, pa musko". Dete se ponasa upravo onako kako su ga roditelji i naucili, i izgleda da se sa pravom ljuti sto im sada to ne odgovara. Tada ni depresivnost nije iskljucena jer dete biva bespomocno zbog zbunjujucih poruka koje prima od odraslih. Drugo, naslucujem iz vaseg pitanja da su rad i uspeh u poslu visoko cenjeni u vasoj porodici i da se na osnovu toga rangira i vrednost clanova porodice. Ukoliko je tako, pretpostavljam da imate dozivljaj da se vase osobine na vase dete nisu primile, a sto bi se moglo i ocekivati ako ste zbog prezauzetosti svoje odsustvo nadoknadjivali pokajnickim podmicivanjem poklonima. Takav pristup ne uci dete pozitivnim osobinama, vec samo umiruje savest roditelja, koji se vremenom cude kako dete nije steklo njihove osobine. Promena takvih navike i pomenutih vrednosti, i nudjenje vise kvalitetno provedenog vremena sa decakom, ali i uvodjenje jasnih kucna pravila uce dete da u zivotu postoje posledice za negativno ponasanje, ali i nagrade za pozitivno. Verujem da ce on to znati da postuje i uzvratiti onakvim ponasanjem kakvo od njega i ocekujete. Nagradjivanje bez postovanja pravila uce da se pravila i ne moraju postovati.

Postovana gospodjo, pokusaj samoubistva u medicini i psihijatriji predstavlja najurgentnije stanje. Takav dogadjaj, ma sta da stoji kao njegov uzrok i povod, morao bi biti ALARM za okruzenje u kojoj se osoba nalazi koje treba da mobilise snage za drugacije odnose. Na porodica je najvece iskusenje promene, ali joj drustvo daje podrsku delegirajuci joj strucno lice kao pomoc, ali glavni kreator promene ostaje PORODICA. Zato mislim da promena doktora nece doneti promenu odnosa, vec angazovanje cele porodice u radu sa psihijatrom. Pre svega zbog cinjenice da problem ne mora biti u detetu ili adolescentu koja pokusa samoubistvo (i najcesce nije), vec u RELACIJI (najcesce porodicnoj) koju dete ili adolescent ponasanjem pokusava da regulise. Tipicno, adolescent koji pokusa samoubistvo pokazuje znake depresivnosti: depresivno raspoloženje (tuga), gubitak interesovanja i radosti, smanjenu energiju (brzu zamorljivost i smanjenu aktivnost), a u radu sa porodicom se kao redovne otvore teme jaka KONTROLA ponasanja adolescenta i neuspesna borba adolescenta za vecom nezavisnoscu, medjusobno emocionalno udaljavanje, i naglaseno stereotipno shvatanje ULOGA MUSKOG I ZENSKOG POLA od strane roditelja. Depresivnost nastaje kao posledica niza po osobu nepovoljnih dogadjaja nad kojim ona nema kontrolu sto uslovljava pojavu tzv. naucene bespomocnosti. Hronologija "bespomocnosti" u slucaju vase kceri je evidentna: preseljenje, bes koji se ne sme ispoljiti, pozicija slabijeg i neprilagodljivog u odnosu na "zlatnog" mladjeg brata, neuspeli pokusaj ukljucivanja u vrsnjacko drzenje (druzenje sa drugaricama u "skolskom" prekida ljutita majka na bicikli uz zadovoljstvo bezpogovrnim povinovanjem devojcice). Na skali stresnih zivotnih dogadjaja adolescenata ove situacije zauzimaju visoke pozicije. Pitam se da li se ona jos uvek druzi sa pomenutim drugaricama, obzirom da ste vi procenili da je jedino ona "manja" od njih? Kulminacija je usledila ispijanjem 50 tableta (!) sedativa. Cijih? Kome je to u vasoj kuci potrebno 50 tableta za smirenje? Ko bi to imao problem u vasoj porodici kada vasa kcer ne bi imala problema? Da li ona svojim ponasanjem spasava nekog od velikog uznemirenja za koje su bile potrebni sedativi? Ovo su pitanja koja se, priznacete, sama namecu. Nezadovoljstvo koje opisujete kod vase kceri odlaskom kod psihijatra, dozivljavam kao nastavak hronologije bespomocnosti. Ona se protivi, ali je nemocna, kao i psihijatar koji ne moze imati uticaja na nekoga ko nema motiv da saradjuje. A uticaj se stvara kroz dobar odnos. Ja predlazem da nakon ove pauze vi i suprug predlozite kcerki da kao porodica odete kod njenog lekara i da tako nastavite dalje vidjanje sa njim. Mozda bi i vas suprug bio za to, jer nisam bas siguran da je i on srecan u situacijama kada dogovor izmedju njega i kceri vi ponistite i ljutito na bicikli odjurite da ispravite njihove "greske". Porodicno savetovanje ce vasoj kcerki pomoci da sebe vise ne dozivljava kao krivca za sopstveno stanje, jer kao psihijatar imam prilike da se uverim da se odlazak kod psihijatra cesto dozivljava kao kazna, pogotovo ako je osoba na to prisiljena. Obzirom da je doslo i do pozitivne promene u njenom ponasanju, mislim da su ona i psihijatar ucinili sa svoje strane mnogo. Ostalo je da to ucine i oni koji tu pozitivnu promenu mogu jos vise mogu da ojacaju. Da bi neko bio komunikativan i pricljiv, potrebno je da ima snazan dozivljaj da je saslusan i uvazen. Ali ako se jednom zahteva bezpogovorna poslusnost, a drugi put pricljivost, tu otvorenoj komunikaciji nema mesta. Srecno

Interesantno je da sto je pitanje krace, ono zahteva duzi odgovor. "Hiperaktivno dete" je, na zalost, u danasnje vreme vise moderna fraza, nego opis ponasanja deteta. Upotrebljava se za sve i svasta. Klinicki, hiperkineticki poremecaj obuhvata veoma usko polje ponasanja deteta i ima svoje jasne dijagnosticke parametre. Ali izmedju ovih dveju kategorija (one rasprostranjene u narodu i one koju decji psihijatri koriste), velika je razlika. Pravi hipirekineticki poremecaj evidentan je od najranijeg uzrasta ("jos u stomaku nije mirovao..cim je prohoda odmah je i potrcao...usta ne zatvara...itd.") i ima sveprozimajuci socijalni aspekt (u svim nedovoljno strukturisanim socijalnim situacijama), a pracen je poremecajem paznje i impulsivnoscu. Ova deca cesto cine nestasluke koji su vise odraz nepromisljenosti i neplanskog ponasanja, nego namere. Kod pojedine dece se moze uociti i motorna nespretnost (trapavost), a neretko i mucanje ili tikovi ili se ovi znaci naizmenicno pretacu sa hiperaktivnoscu. Veliki rizik za nastanak ovog poremecaja nosi medjuigra dva vazna faktora. Genetike i uticaj okoline. Uticaj gena je nesumnjiv, ali ni uticaj okoline nije zanemarljiv. Poremecaj ima odredjni korelat i u nalazima elekticne aktivnosti mozga (EEG) u takozanom poremecenom odnosu beta-teta mozdanih talasa, kao i biohemizmu mozga. I na kraju, lekovi i specificna bihejvioralna terapija imaju snazan efekat na promenu ponasanja deteta. Hiperkinetski poremecaj treba ozbiljno shvatiti, imajuci u vidu i posledice koje za sobom nosi kako za razvoj deteta, tako i za kvalitet zivota porodice i na kraju i posledice po drustvo, jer u odraslom dobu, nelecene osobe imaju velikih problema u organizaciji svog emoconalnog, porodicnog, drustvenog i profesionalnog zivota, uz kalemnjenje drugih psihijatrijskih poremecaja kao posledice nacina zivota. Zbog toga, oprezno sa dijagnozama i etiketama jer bez konkretnog opisa sta se podrazumeva pod hiperaktivnoscu. Predlazem da se konsultujete sa decijim psihijatrom o tome sta se ocekuje u ponasanju deteta od 2,5 godine (koje je tada dominantno motorno aktivno), ali i da proceni da li se radi o hiperkinetskom poremecaju ili o ocekivanoj istrazivackoj i stimulativnoj aktivnosti deteta odgovarajucoj za uzrast, ali u okolnostima snizene tolerancije roditelja na takvo ponasanje deteta. Ovo poslednje cak moze biti i vazan pokretac hiperaktivnog ponasanja deteta, jer paradoksalno pokrece dete na jos vecu aktivnost umesto da je umiri kao sto to roditelji ocekuju kada izgovaraju "smiri se...pasces..nemoj to da radis...ti si nemoguc...puci ce mi glava od tebe''. Zvuci poznato, zar ne? Srdacan pozdrav.

Postovana, opisali ste svoje dete kao uzbudljivo i pozitivno, ali sa negativnim burnim reakcijama, koje vi dozivljavate kao "izmicanje" ponasanja deteta "iz ruku". Iako se sintagma "dete mi izmice iz ruku" koristi kao postapalica, ona na metaforican nacin zaista verno objasnjava potrebu roditelja da kontrolisu ponasanje svoje dece, pa i fizicki (rukama). Najuspesniji nacin da neuspesno vaspitavate dete je probati mnogo razlicitih prilaza. Cini mi se da sam o tome vec pisao, da roditelji mogu probati hiljadu razlicitih vaspitnih stilova, ali onda takvo resenje postaje veci problem od problema koji resavaju. Samo doslednost, predvidljivost, sigurnost, odgovornost i odmerenost u postupanju roditelja donosi uspeh. I naravno, poznavanje osnovnih principa ucenja novih ponasanja. U protivnom, deca dobijaju moc za koju nisu spremna, a uce ponasanje koje generalno nije prihvatljivo u drustvu. Molim vas, procitajte ranija pitanja i odgovore, uveren sam da je bilo pitanja slicno vasem, pa nema potrebe da ponavljam odgovor, jer je princip pozitivnog roditeljstva veoma jednostavan i podrazumeva nekoliko intervencija koje se dosledno sprovode tokom duzeg vremena. Druga vazna stvar je da pratite rast i umno-emocionalni razvoj svoga deteta kako se nebi "zamrzli" primenjujuci resenja koja su veci problem od samog problematicnog ponasanja deteta, vec i sami modifikovali sopstveno ponasanje u skladu sa potrebama razlicitih faza razvoja. Literatura je sarolika. Metode koje ja primenjujem, a one su iz kruga porodicne bihejvioralne psihoterapije, postaracu se da u skorasnje vreme budu dostupne na ovom web sajtu. Za sada mozete pronaci moje tekstove na "home page-u" i odeljku "zdravlje dece", gde posebno preporucujem tekstove "Vestina roditeljstva" i "Kako izaci na kraj sa detetovom ljutnjom". Srdacan pozdrav

Andersenove bajke su postale veoma popularne i neizostavno stivo za decu upravo zbog svoje jasnoce, sazetosti i neverovatno snaznih obrta u malo teksta. Efekat koje one izazivaju su upravo razrogacene oci i otvorena usta kao neverbalni znak uzbudjenja i aktivno usmerene i fokusirane paznje. Moguce je da je bajka kod vaseg sina imala uticaj na njegovu senzibilnu i lako uzbudljivu "licnost", ali i dotakla neku "osetljivu temu" koja u njemu izaziva strasljive misli i emocije, obzirom da je insistirao da izbegne dalje "suocavanje", sto je fobicna reakcija. A strahovi se gase suocavanjem. Medjutim, moji komentari o povodima za takvim ponasanjem su vise nagadjanje nego ozbiljna analiza. Kakva je razmisljanja i secanja je pokrenula prica, ostaje na vama da u razgovoru sa sinom otkrijete i pomognete mu da uoci pravu poruku price koja je ustvari pozitivna i ohrabrujuca. Da li roditelj dobro postupa govori ponasanje deteta nakon postupanja roditelja. Vase postupanje je bilo uspesno u smirivanju straha. Sledeci korak je suocavanje i razresenje. Za to je potreban jos jedan razgovor.