1. Pitanje broj: #724

    Postovani doktore pre 2 god smo se preselili i manjeg u veci grad.Moja cerka je tamo zavrsila 4-ti razred osnovne skole.Bila je odlican djak,i poslusno dete.Kod nje je to preseljenje ponekad izazivalo bes,ali smo razgovorom uvek dolazili do istog cilja, da smo se preselili zbog posla,a iz zbog njihove bolje buducnosti.Imamo i mladjeg sina za kojeg je svaka promena normalna.Posle godinu dana provedenih u novoj sredini stekla je nove prijatelje,ali nikada nije u potpunosti bila zadovoljna.Ona je i dosta zatvorena osoba.Posle 1 godine je pocela da izlazi sa drugaricama u 'skolsko ' kako deca to kazu.Jedne veceri sam se vratila s posla ona je vec bila izasla javivsi se suprugu.Ja sam se tu naljutila i biciklom otisla po nju. Ona je bez reci dosla kuci. Razgovarali smo da je jos mala za takve izlaske,da treba ranije da se vraca kuci,i odredili joj kaznu...Sutradan smo otisli na posao,ona je bratu dala da igra igrice usla u sobu i popila 30 kom.bromazepama od 1,5 i 20.kom. od 3mg.! Kada smo dosli kuci ona je samo spavala ja sam je budila i sin je rekao da ceo dan spava.Slucajno sam videla da ih nema lekovi i odmah smo je odvezli u bolnicu.Posle je bila kod psihijatra 5 meseci ali je uvek bila nezadovoljna s njim.Usprotivila bih se kada bih smo trebali da idemo ali je ipak odlazila.On nam je rekao da napravimo pauzu ali ona sada nece da ide kod njega.Pa ja vas sada molim da mi kazete sta jedno dete od tada 12. god. navodi na takve postupke i da li bih trebali da promenimo doktora.Ona je sada dobar djak, poslusna,voli ponekad da podigne glas ali je i dalje zatvorena osoba.Mozda bih ja volela da je vise komunikativnija

    Odgovoreno: 08. 05. 2007.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković Zakažite pregled


      Postovana gospodjo, pokusaj samoubistva u medicini i psihijatriji predstavlja najurgentnije stanje. Takav dogadjaj, ma sta da stoji kao njegov uzrok i povod, morao bi biti ALARM za okruzenje u kojoj se osoba nalazi koje treba da mobilise snage za drugacije odnose. Na porodica je najvece iskusenje promene, ali joj drustvo daje podrsku delegirajuci joj strucno lice kao pomoc, ali glavni kreator promene ostaje PORODICA. Zato mislim da promena doktora nece doneti promenu odnosa, vec angazovanje cele porodice u radu sa psihijatrom. Pre svega zbog cinjenice da problem ne mora biti u detetu ili adolescentu koja pokusa samoubistvo (i najcesce nije), vec u RELACIJI (najcesce porodicnoj) koju dete ili adolescent ponasanjem pokusava da regulise. Tipicno, adolescent koji pokusa samoubistvo pokazuje znake depresivnosti: depresivno raspoloženje (tuga), gubitak interesovanja i radosti, smanjenu energiju (brzu zamorljivost i smanjenu aktivnost), a u radu sa porodicom se kao redovne otvore teme jaka KONTROLA ponasanja adolescenta i neuspesna borba adolescenta za vecom nezavisnoscu, medjusobno emocionalno udaljavanje, i naglaseno stereotipno shvatanje ULOGA MUSKOG I ZENSKOG POLA od strane roditelja. Depresivnost nastaje kao posledica niza po osobu nepovoljnih dogadjaja nad kojim ona nema kontrolu sto uslovljava pojavu tzv. naucene bespomocnosti. Hronologija "bespomocnosti" u slucaju vase kceri je evidentna: preseljenje, bes koji se ne sme ispoljiti, pozicija slabijeg i neprilagodljivog u odnosu na "zlatnog" mladjeg brata, neuspeli pokusaj ukljucivanja u vrsnjacko drzenje (druzenje sa drugaricama u "skolskom" prekida ljutita majka na bicikli uz zadovoljstvo bezpogovrnim povinovanjem devojcice). Na skali stresnih zivotnih dogadjaja adolescenata ove situacije zauzimaju visoke pozicije. Pitam se da li se ona jos uvek druzi sa pomenutim drugaricama, obzirom da ste vi procenili da je jedino ona "manja" od njih? Kulminacija je usledila ispijanjem 50 tableta (!) sedativa. Cijih? Kome je to u vasoj kuci potrebno 50 tableta za smirenje? Ko bi to imao problem u vasoj porodici kada vasa kcer ne bi imala problema? Da li ona svojim ponasanjem spasava nekog od velikog uznemirenja za koje su bile potrebni sedativi? Ovo su pitanja koja se, priznacete, sama namecu. Nezadovoljstvo koje opisujete kod vase kceri odlaskom kod psihijatra, dozivljavam kao nastavak hronologije bespomocnosti. Ona se protivi, ali je nemocna, kao i psihijatar koji ne moze imati uticaja na nekoga ko nema motiv da saradjuje. A uticaj se stvara kroz dobar odnos. Ja predlazem da nakon ove pauze vi i suprug predlozite kcerki da kao porodica odete kod njenog lekara i da tako nastavite dalje vidjanje sa njim. Mozda bi i vas suprug bio za to, jer nisam bas siguran da je i on srecan u situacijama kada dogovor izmedju njega i kceri vi ponistite i ljutito na bicikli odjurite da ispravite njihove "greske". Porodicno savetovanje ce vasoj kcerki pomoci da sebe vise ne dozivljava kao krivca za sopstveno stanje, jer kao psihijatar imam prilike da se uverim da se odlazak kod psihijatra cesto dozivljava kao kazna, pogotovo ako je osoba na to prisiljena. Obzirom da je doslo i do pozitivne promene u njenom ponasanju, mislim da su ona i psihijatar ucinili sa svoje strane mnogo. Ostalo je da to ucine i oni koji tu pozitivnu promenu mogu jos vise mogu da ojacaju. Da bi neko bio komunikativan i pricljiv, potrebno je da ima snazan dozivljaj da je saslusan i uvazen. Ali ako se jednom zahteva bezpogovorna poslusnost, a drugi put pricljivost, tu otvorenoj komunikaciji nema mesta. Srecno

Ostavite komentar

Dodajte još priloga


Pregledajte odgovore po oblastima