U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu koji nije moj rodni grad, dakle svi “moji” su mi daleko. Nisam toliko društvena osoba pa za ovo vreme skoro i da nisam stekla neke nove prijatelje izuzev prijatelja i prijateljica moga supruga i osoba na poslu. Sa suprugom nemam nekih značajnijih problema, uglavom se dobro razumemo, i već par meseci “radimo” na bebi.
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.
Poštovana, izgleda da je "raspored stvri u svemiru" takav, da je naišao period, tranzitna tačka, kada se sustiglo nekoliko važnih događanja: skorašnji brak (i privakavanje na zajednička pravila i očekivanja uz "rad na bebi), udaljenost svih "vaših" koji "strašno nedostaju", nedostatak podrške "pravih" prijatelja, a sve to na terenu "osetljivog i brižnog" karaktera. To nije jednostavno ni za drugačije "karaktere", pa je otuda i skoro prirodno što ste pod tolikim psihološkim pritiskom. Ali, kao što rekoh, to je tranzitna faza iz koje se izlazi najčešće ojačan i sa drugačijim rešenjima, prilagođenim drugačijoj realnosti i očekivanjima. Pogotovo ulaganje truda u sticanje "svojih" prijateljstva i promena odnosa prema primarnoj porodici (od koje kao da se niste umno separisali iako ste dugo fizički odvojeni) bi verovatno doneli i preokret u vašem unutrašnjem svetu. Srdačno
Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je sve bilo ok kod oboje, ali dece nije bilo. Posle godinu dana, suprug mi se razboleo od multiple skleroze tako da je pitanje dece potpuno isključeno. Uz sporazumni dogovor i nemogućnosti da opstanemo zajedno zbog toka njegove bolesti, mi smo se razveli. Ostali smo u prijateljskim odnosima i dan danas. Posle razvoda sam bila u vezi sa muškarcem mlađim 11 godina od mene, iz drugog mesta, skoro 2 godine, koji me je vratio u život. Podigao, ali i uz strahoviti tresak spustio. Ostavio me je pre 20 dana uz obrazloženje da on želi decu. Ostavio me je u ubeđenju da ja ne mogu imati decu, a godine provedene zajedno svodile su se na viđanje 1 mesečno po 7-10 dana i na svakodnevno zivkanje telefonom i na strahoviti pritisak u želji za decom - bar sam ja osećala to tako. Poslednja menstruacija mi je čak i kasnila 13 dana i onda neverica. Svaki put kada dobijem, ja upadnem u neko ludilo, plačem i uvek se pitam zašto ja ne mogu da imam decu. Mislim da ja sada ne mogu da opišem kako se osećam. Neka mešavina tuge, patnje, bola koji me otkida. Bezvoljnost, osećaj manje vrednosti jer nisam ostvarena kao majka, ubijena u pojam jer sam zbog toga ostavljena. Povređena užasno, osećanja da me niko nikada neće voleti i da ja više ne mogu voleti, da svi vide i znaju da jamožda ne mogu imati dece, pa da me zato niko nikada neće hteti. Sama sam i strahovito se bojim da ću zauvek biti sama i ostati sama bez igde ikoga, porodice, dece, nekoga ko će mi praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se oslonim. Ne znam kako dalje, uveče imam kao neki osećaj olakšanja, ali ujutru panika, knedla u grlu, ne mogu da dođem do vazduha. Osećaj da ću se ugušiti, isprekidan san, budjenje pre sata, a inače volim da spavam. Jednom rečju - nemam volje ni za šta. Čim otvorim oči, on i njegove reči su mi u glavi i ispred očiju, ma šta radila. Pokušala sam da radim i tako ceo dan dok ne pođem da spavam i tako danima iznova, iznova danima. Sad kažem ok, polako, izaći ćeš iz toga, da bi sledećeg trenutka pala i jednostavno digla ruke. Šta da radim? Kako sebi da pomognem?
Poštovana, izgleda da ste nekako povezali da je imanje dece uslov da osoba zauvek ima nekoga, ko će mu praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se osloni u životu. Da li je to zaista tako? Imati decu za većinu ljudi jeste blagoslov, ali ima i dece za koju nije blagoslov što imaju roditelje kakve imaju. Blizak odnos sa decom je više mit nego realnost, jer deca imaju bliži i duži emocionalni odnos sa svojom braćom ili sestrama, a pogotovo bračnim partnerom nego sa roditieljima, i oko punoletstva više žele da odu nego da ostanu sa roditeljima. Tako da ispadne da nisu deca ta koja svojim roditeljima prave društvo kroz život (jer je to za decu balast i verujem da ni vi to ne radite jer roditelje niste ni pomenuli), niti su uslov da osoba ima nekoga zauvek, jer se ljudi sastaju i ostaju zbog privrženosti jedno drugom. Želja da se ostavi potomstvo je nagonska, ali često predstavlja egoističnu težnju da se prenesu geni, a ne da se dete podigne i odgaji kao dobar čovek. Otuda komentar da za neku decu nije blagoslov da imaju roditelje koji ih zlostavljaju. Ljubav prema deci se zaista pokazuje i kroz čin hraniteljstva i usvojenja. Dakle, mislim da ste pogrešno povezali da je imanje deteta uslov i da veza uspe. Verujem da ćete vašim promenom stava uticati i na vašu buduću emocionalnu vezu koja neće biti uslovljena potomstvom već bliskošću, ljubavlju, poverenjem i poštovanjem, a ljubav prema deci možete pokazati i na mnogo drugih načina. Srdačno
Poštovani doktore,
Imam 39 god. 2 dece , muža i hvala Bogu oboje smo stalno zaposleni , a deca normalna i zdrava. Moj problem je moja majka , u njenom prisustvu stalno osećam nervozu i osećam da me psihički iscrpljuje. Ne živimo zajedno, ali evo da Vam ukratko objasnim....Ima 69 god. 2 braka iza sebe , ima sina iz prvog braka sa kojim sam u dobrim odnosima i sa njegovom porodicom...ali ona stalno bukvalno
nad svojim životom, niko joj nije dobar, svakom nalazi mane ...ako se za sitnicu naljuti na mene, onda joj je brat dobar i obratno... stalno je namrštena, slabo se smeje, tip je osobe koja je stalno u depresiji .To pokušava da mi nametne da se kako ona kaže
za svaku sitnicu, a ja nisam takva. Plašim se da kažem da mi je lepo kada se nakratko čujem sa njom telefonom nego kada dodje kod mene, obzirom da smo u istom gradu. Moj suprug je zbog ljubavi prema meni izjavio da je poštuje zbog mene, ali ako bi ona trebalo da živi sa nama da ne zna na šta bi to ličilo, čak je i deca izbegavaju jer ih ona stalno nesto zapitkuje (non stop priča-znam jer živi sama) . Non stop se žali da joj nije dobro, a kada je polomila kuk, operisana je zahvaljujući suprugu , tih 2 meseca su bili pakao, jer je tražila da stalno neko bude uz nju . Normalno pomagali smo svi i ako su deca bila mala i tražila svoju pažnju , moja majka je tada zivkala brata i sve i svasta pričala o nama i ogovarala me ,( On je za to vreme nijednom nije obišao ni u bolnici , ni kod nas) , a verujte i svekrva se uključila da pomogne, jer živimo u istoj kući, ali su nam zasebna domaćinstva. O mom devojaštvu da ne govorim (otac se razveo od majke kada sam imala 8 god., a brat je živeo sa babom i dedom i nikad nje želeo da bude sa nama , a kasnije joj je rekao da joj nikada neće oprostiti što se udala i rodila drugo dete - mene) i sve je moralo da bude kako ona kaže , uvek sam morala da nosim suknje i bluze, nije vodila računa o mojoj debljini, samo me je terala da jedem (zato sada govori mojoj deci da su mršava, a meni da ih ne hranim kako treba i ako pokušavam da joj objasnim da jedu normalno i redovno. Ovo je moja strana priče i nemam razloga niti da je preuveličam, niti smanjim, ali ja se dobro osećam kada se ne vidjam sa njom, da li je to normalno, volim je, majka mi je ali .....(inače mi smo veseli , moj muž posebno, nikad se nije nasmejala ni na jednu njegovu šalu i bukvalac je ) A samo još i ovo da dodam kako u zadnjih 12-15 godina govori kako neće dočekati jesen , a kada prodje jesen onda proleće i tako redom..... tako se žalila i bratu i pokušavala da mu nametne neke stvari , ali brat joj je ukratko odgovorio da sa njim tako ne može i da tako može da se ponaša samo prema meni, jer joj ja dozvoljavam (a svaki put kad bi odlazila kod sina , napravila bi svadju , tako da je snaja više ni ne zove i onda moja majka kaže kako je on papučić i kako ga ona vrti oko malog prsta , a moj muž mene. (nazivala me je glupačom i guskom u ovim godinama ) po meni bezrazložno.
Još jednom Vas pitam da li je normalno da imam svoje mišljenje, a ne da mi ga ona nameće i šta se sa njom dogadja ili možda sa mnom?
HVALA
Poštovana, biti stalno depresivan ponekad nije depresija, već instrument za kontrolu ponašanja drugih! Vi ste odrasla osoba koja je ima odgovornost za svoju decu i porodicu i ne samo da imate pravo (kao i svako ljudsko biće) već i obavezu da imate svoje mišljenje. Sa druge strane, briga o starima i nemoćnim članovima porodice takođe spada u fazu životnog i porodičnog ciklusa svake individue, što vi veoma uvažavate, ali bi drugi rekli da ta briga nije ravnomerno raspoređena, a kada je tako, neko trpi posledice te nebalansiranosti. Razmislite na koji naćin možete da se odurete kontroli od strane " depresije i mrzovolje" kojoj se povinujete, da ravnomerno raspodelite obaveze prema majci sa ostatkom familije, ali i da majci ukažete kako se osećate zbog ne uvažavanja vaše ličnosti i vašeg supruga i šta ubuduće može očekivati ako tako nastavi (koji nivo nege i vaše dostupnosti), uključujući i savetovanje sa psihijatrom. Srdačno
imala bih još nešto da Vas pitam. Juče smo obavili pregled u zavodu psihofizioloske poremećaje i govornu patologiju u ul.Kralja Milutina. Dete je pregledao psiholog G-dja Medic i logoped čije ime nisam zapamtila. U ponedeljak idu kod pedijatra a danas su uradili EEG i izvadili krv za odredjivanje nivoa Eftila u krvi. U zavodu nisu dobili čak ni preliminarnu dijagnozu, a rečeno je roditeljima mog sestrića da će se uraditi kompletna opservacija i da će se napraviti program za njega (po svemu onome što su oni ispričali i što su oni mogli da vide na prvom pregledu) Logoped im je rekao da je on na nivou deteta od 11 meseci (a on ima 21 mesec) i da je sve moguće i nemoguće i da do treće godine oni ne mogu ni da uspostave dijagnozu i da je do tada nazivaju radnom dijagnozom ili tako već nekako, da i Eftil koji on pije može da izazove usporenost, ili da neki napad koji je on imao i medjuvremenu koji oni nisu morali da primeti može izazvati zaboravljanje usvojenih i naučenih oblika ponašanja i da sve mora ispočetka i da su imali dete kome su se i preko Eftila dogadjali napadi i svaki put zaboravljanje i rad sa njim od početka i da s obzirom da je on bio u bolnici i da je od tog trenutka počeo da bude nervozan i da gubi naučene oblike ponašanja, da je možda trauma uzrok toga...
Moje pitanje je da li je moguće da je bilo šta od toga uzrok trenutnog njegovog stanja a ukoliko jeste kakva je prognoza? I uopšte ukoliko se ne dijagnostikuje autizam, već da je uzrok nešto od toga što su spomenuli kao mogućnost u zavodu, da li moguć potpuni oporavak? I da li u ovom slučaju možemo sumnjati na Landau - Keffnerov sindrom, s obzirom da on ima 21 mesec i kakva je njegova prognoza?
Poštovana, ne znam koja ste mi pitanja prethodno postavili, a nisam siguran da mi pružate informacije iz prve ruke obzirom da se radi o sestriću, ali imajući u vidu skoro neverevatnu zamenu uloga u radu sa detetom. Dijagnoze postavlja lekar, koji uključuje lek (a uključen je Eftil). O uticaju Eftila se konsultuje opet lekar koji ga uključio i koji zna zašto je to učinio i koji prati uticaj na simptome i ponašanje deteta. Kakve veze sa tim ima logoped? On je važno lice u konsultativnom i terapijskom tretmanu govora. Kakve veze logoped ima sa procenom celokupnog razvoja deteta, kada to radi psiholog? Možda se procena odnosila na razvoj govora? Autizam, Landau-Klefner su koliko naslućujem nove pretpostavke, a ne dijagnoze zbog kojih je uveden Eftil! Dakle, zbrka iz koje se rađaju dileme, a ne rešenja. Da li je Landau-Klefer, to će reći dečiji neurolog na osnovu anamneze, pregleda, EEG u budnom stanju i spavanju i kliničke slike. Psiholog, logoped i pedijatar to ne mogu (izuzev pedijatara sa subspecijalizacijom iz d.neurologije). Prognoza se može značajno poboljšati ukoliko smanjite paniku, a uvedete red u dobijanju (i davanju) informacija i pristupa detetu od strane profesionalaca. Srdačno
Imam 10 god i težak sam 45 kg. Jeli to previše za mene? Molim za savet.
Odgovoreno: 28. 01. 2009.Unapred hvala.
Zavisi od ostalih mera, koliko imas misica i sl. U svakom slucaju posavetuj se makar s tvojim pediajtrom
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.
Poštovana, izgleda da je "raspored stvri u svemiru" takav, da je naišao period, tranzitna tačka, kada se sustiglo nekoliko važnih događanja: skorašnji brak (i privakavanje na zajednička pravila i očekivanja uz "rad na bebi), udaljenost svih "vaših" koji "strašno nedostaju", nedostatak podrške "pravih" prijatelja, a sve to na terenu "osetljivog i brižnog" karaktera. To nije jednostavno ni za drugačije "karaktere", pa je otuda i skoro prirodno što ste pod tolikim psihološkim pritiskom. Ali, kao što rekoh, to je tranzitna faza iz koje se izlazi najčešće ojačan i sa drugačijim rešenjima, prilagođenim drugačijoj realnosti i očekivanjima. Pogotovo ulaganje truda u sticanje "svojih" prijateljstva i promena odnosa prema primarnoj porodici (od koje kao da se niste umno separisali iako ste dugo fizički odvojeni) bi verovatno doneli i preokret u vašem unutrašnjem svetu. Srdačno
Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je sve bilo ok kod oboje, ali dece nije bilo. Posle godinu dana, suprug mi se razboleo od multiple skleroze tako da je pitanje dece potpuno isključeno. Uz sporazumni dogovor i nemogućnosti da opstanemo zajedno zbog toka njegove bolesti, mi smo se razveli. Ostali smo u prijateljskim odnosima i dan danas. Posle razvoda sam bila u vezi sa muškarcem mlađim 11 godina od mene, iz drugog mesta, skoro 2 godine, koji me je vratio u život. Podigao, ali i uz strahoviti tresak spustio. Ostavio me je pre 20 dana uz obrazloženje da on želi decu. Ostavio me je u ubeđenju da ja ne mogu imati decu, a godine provedene zajedno svodile su se na viđanje 1 mesečno po 7-10 dana i na svakodnevno zivkanje telefonom i na strahoviti pritisak u želji za decom - bar sam ja osećala to tako. Poslednja menstruacija mi je čak i kasnila 13 dana i onda neverica. Svaki put kada dobijem, ja upadnem u neko ludilo, plačem i uvek se pitam zašto ja ne mogu da imam decu. Mislim da ja sada ne mogu da opišem kako se osećam. Neka mešavina tuge, patnje, bola koji me otkida. Bezvoljnost, osećaj manje vrednosti jer nisam ostvarena kao majka, ubijena u pojam jer sam zbog toga ostavljena. Povređena užasno, osećanja da me niko nikada neće voleti i da ja više ne mogu voleti, da svi vide i znaju da ja možda ne mogu imati dece, pa da me zato niko nikada neće hteti. Sama sam i strahovito se bojim da ću zauvek biti sama i ostati sama bez igde ikoga, porodice, dece, nekoga ko će mi praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se oslonim. Ne znam kako dalje, uveče imam kao neki osećaj olakšanja, ali ujutru panika, knedla u grlu, ne mogu da dođem do vazduha. Osećaj da ću se ugušiti, isprekidan san, budjenje pre sata, a inače volim da spavam. Jednom rečju - nemam volje ni za šta. Čim otvorim oči, on i njegove reči su mi u glavi i ispred očiju, ma šta radila. Pokušala sam da radim i tako ceo dan dok ne pođem da spavam i tako danima iznova, iznova danima. Sad kažem ok, polako, izaći ćeš iz toga, da bi sledećeg trenutka pala i jednostavno digla ruke. Šta da radim? Kako sebi da pomognem?
Odgovoreno: 28. 01. 2009.Poštovana, izgleda da ste nekako povezali da je imanje dece uslov da osoba zauvek ima nekoga, ko će mu praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se osloni u životu. Da li je to zaista tako? Imati decu za većinu ljudi jeste blagoslov, ali ima i dece za koju nije blagoslov što imaju roditelje kakve imaju. Blizak odnos sa decom je više mit nego realnost, jer deca imaju bliži i duži emocionalni odnos sa svojom braćom ili sestrama, a pogotovo bračnim partnerom nego sa roditieljima, i oko punoletstva više žele da odu nego da ostanu sa roditeljima. Tako da ispadne da nisu deca ta koja svojim roditeljima prave društvo kroz život (jer je to za decu balast i verujem da ni vi to ne radite jer roditelje niste ni pomenuli), niti su uslov da osoba ima nekoga zauvek, jer se ljudi sastaju i ostaju zbog privrženosti jedno drugom. Želja da se ostavi potomstvo je nagonska, ali često predstavlja egoističnu težnju da se prenesu geni, a ne da se dete podigne i odgaji kao dobar čovek. Otuda komentar da za neku decu nije blagoslov da imaju roditelje koji ih zlostavljaju. Ljubav prema deci se zaista pokazuje i kroz čin hraniteljstva i usvojenja. Dakle, mislim da ste pogrešno povezali da je imanje deteta uslov i da veza uspe. Verujem da ćete vašim promenom stava uticati i na vašu buduću emocionalnu vezu koja neće biti uslovljena potomstvom već bliskošću, ljubavlju, poverenjem i poštovanjem, a ljubav prema deci možete pokazati i na mnogo drugih načina. Srdačno
Poštovani doktore,nad svojim životom, niko joj nije dobar, svakom nalazi mane ...ako se za sitnicu naljuti na mene, onda joj je brat dobar i obratno... stalno je namrštena, slabo se smeje, tip je osobe koja je stalno u depresiji .To pokušava da mi nametne da se kako ona kaže
za svaku sitnicu, a ja nisam takva. Plašim se da kažem da mi je lepo kada se nakratko čujem sa njom telefonom nego kada dodje kod mene, obzirom da smo u istom gradu. Moj suprug je zbog ljubavi prema meni izjavio da je poštuje zbog mene, ali ako bi ona trebalo da živi sa nama da ne zna na šta bi to ličilo, čak je i deca izbegavaju jer ih ona stalno nesto zapitkuje (non stop priča-znam jer živi sama) . Non stop se žali da joj nije dobro, a kada je polomila kuk, operisana je zahvaljujući suprugu , tih 2 meseca su bili pakao, jer je tražila da stalno neko bude uz nju . Normalno pomagali smo svi i ako su deca bila mala i tražila svoju pažnju , moja majka je tada zivkala brata i sve i svasta pričala o nama i ogovarala me ,( On je za to vreme nijednom nije obišao ni u bolnici , ni kod nas) , a verujte i svekrva se uključila da pomogne, jer živimo u istoj kući, ali su nam zasebna domaćinstva. O mom devojaštvu da ne govorim (otac se razveo od majke kada sam imala 8 god., a brat je živeo sa babom i dedom i nikad nje želeo da bude sa nama , a kasnije joj je rekao da joj nikada neće oprostiti što se udala i rodila drugo dete - mene) i sve je moralo da bude kako ona kaže , uvek sam morala da nosim suknje i bluze, nije vodila računa o mojoj debljini, samo me je terala da jedem (zato sada govori mojoj deci da su mršava, a meni da ih ne hranim kako treba i ako pokušavam da joj objasnim da jedu normalno i redovno. Ovo je moja strana priče i nemam razloga niti da je preuveličam, niti smanjim, ali ja se dobro osećam kada se ne vidjam sa njom, da li je to normalno, volim je, majka mi je ali .....(inače mi smo veseli , moj muž posebno, nikad se nije nasmejala ni na jednu njegovu šalu i bukvalac je ) A samo još i ovo da dodam kako u zadnjih 12-15 godina govori kako neće dočekati jesen , a kada prodje jesen onda proleće i tako redom..... tako se žalila i bratu i pokušavala da mu nametne neke stvari , ali brat joj je ukratko odgovorio da sa njim tako ne može i da tako može da se ponaša samo prema meni, jer joj ja dozvoljavam (a svaki put kad bi odlazila kod sina , napravila bi svadju , tako da je snaja više ni ne zove i onda moja majka kaže kako je on papučić i kako ga ona vrti oko malog prsta , a moj muž mene. (nazivala me je glupačom i guskom u ovim godinama ) po meni bezrazložno.
Odgovoreno: 28. 01. 2009.Imam 39 god. 2 dece , muža i hvala Bogu oboje smo stalno zaposleni , a deca normalna i zdrava. Moj problem je moja majka , u njenom prisustvu stalno osećam nervozu i osećam da me psihički iscrpljuje. Ne živimo zajedno, ali evo da Vam ukratko objasnim....Ima 69 god. 2 braka iza sebe , ima sina iz prvog braka sa kojim sam u dobrim odnosima i sa njegovom porodicom...ali ona stalno bukvalno
Još jednom Vas pitam da li je normalno da imam svoje mišljenje, a ne da mi ga ona nameće i šta se sa njom dogadja ili možda sa mnom?
HVALA
Poštovana, biti stalno depresivan ponekad nije depresija, već instrument za kontrolu ponašanja drugih! Vi ste odrasla osoba koja je ima odgovornost za svoju decu i porodicu i ne samo da imate pravo (kao i svako ljudsko biće) već i obavezu da imate svoje mišljenje. Sa druge strane, briga o starima i nemoćnim članovima porodice takođe spada u fazu životnog i porodičnog ciklusa svake individue, što vi veoma uvažavate, ali bi drugi rekli da ta briga nije ravnomerno raspoređena, a kada je tako, neko trpi posledice te nebalansiranosti. Razmislite na koji naćin možete da se odurete kontroli od strane " depresije i mrzovolje" kojoj se povinujete, da ravnomerno raspodelite obaveze prema majci sa ostatkom familije, ali i da majci ukažete kako se osećate zbog ne uvažavanja vaše ličnosti i vašeg supruga i šta ubuduće može očekivati ako tako nastavi (koji nivo nege i vaše dostupnosti), uključujući i savetovanje sa psihijatrom. Srdačno
Moje pitanje je da li je moguće da je bilo šta od toga uzrok trenutnog njegovog stanja a ukoliko jeste kakva je prognoza? I uopšte ukoliko se ne dijagnostikuje autizam, već da je uzrok nešto od toga što su spomenuli kao mogućnost u zavodu, da li moguć potpuni oporavak? I da li u ovom slučaju možemo sumnjati na Landau - Keffnerov sindrom, s obzirom da on ima 21 mesec i kakva je njegova prognoza?
Poštovana, ne znam koja ste mi pitanja prethodno postavili, a nisam siguran da mi pružate informacije iz prve ruke obzirom da se radi o sestriću, ali imajući u vidu skoro neverevatnu zamenu uloga u radu sa detetom. Dijagnoze postavlja lekar, koji uključuje lek (a uključen je Eftil). O uticaju Eftila se konsultuje opet lekar koji ga uključio i koji zna zašto je to učinio i koji prati uticaj na simptome i ponašanje deteta. Kakve veze sa tim ima logoped? On je važno lice u konsultativnom i terapijskom tretmanu govora. Kakve veze logoped ima sa procenom celokupnog razvoja deteta, kada to radi psiholog? Možda se procena odnosila na razvoj govora? Autizam, Landau-Klefner su koliko naslućujem nove pretpostavke, a ne dijagnoze zbog kojih je uveden Eftil! Dakle, zbrka iz koje se rađaju dileme, a ne rešenja. Da li je Landau-Klefer, to će reći dečiji neurolog na osnovu anamneze, pregleda, EEG u budnom stanju i spavanju i kliničke slike. Psiholog, logoped i pedijatar to ne mogu (izuzev pedijatara sa subspecijalizacijom iz d.neurologije). Prognoza se može značajno poboljšati ukoliko smanjite paniku, a uvedete red u dobijanju (i davanju) informacija i pristupa detetu od strane profesionalaca. Srdačno
Prikazano 78176-78180 od ukupno 95014 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke