Postovani, ne znam kome da se obratim za savet?! Naime, moj 22 godisnji sin brine o dedi po ocu koji ima metastaze u podmakloj fazi i baki koja je stara i nemocna. Brne o njima jer nemaju nikoga drugog. Njihov sin (moj suprug a njegov otac) je preminuo pre 5 godina. Moj 22 dvo godisnji sin je vec pretrpeo traumu kada su mu saopstili da mu je otac preminuo. Trazio je pomoc i razgovor sa strucnim licem i bez ikakve terapije se primirio i vratio u normalni zivot kakav imaju mladi. Od kako je deda bolestan on im je na usluzi ali je problem u tome sto je deda agresivan i ponekad cak neprijatan prema unuku, sto on podnosi tesko i, kako kaze, ima nocne more. Imam dilemu da li da dvadesetdvogodisnjeg sina zastitim tako sto cu ga sasvim izolovati od bolesnog deke i bake!?
Poštovana, Lično smatram kao psihoterapeut da vaš sin ne bi trebalo da se izlaže takvoj presiji kakva je život sa bolesnim dedom koji je pšritom i agresivan i da vi, kao majka, ako je to u vašoj moći, možete omogućiti da vaš sin ne bude izložen takvom stresu jer već ima neke simptome koji govore o ugrožavanju njegovog psihičkog zdravlja. Vaš sin je punoletan i potrebno je da sam donosi odgovorno svoje odluke, a vi kao majka ga možete posavetovati da je potrebno da brine o sopstvenom životu i da svoje zdravlje, pomažući bolesnom dedi, ne dovodi u pitanje. Ovde je pitanje granice do koje on može pomoći što ne znači da treba da bude nehuman.
Postovani, majka sam deteta sa razvojnom dijagnozom. Iako sam uspevala da se nosim sa tim problemom vec neki niz godina (nekad bolje, nekad gore) , u smislu borbe, inicijative i opsteg situacije, poslednjih 3 meseca mi je postalo izrazito tesko da se nosim sa tim problemom, u smislu neizvesnosti i potpunog mraka sta buducnost nosi. Na to su se nadovezale i druge stvari - postala sam previse razdrazljiva, nervozna, placljiva i generalno sam, prosto i jednostavno receno konstantno tuzna. Jos uvek uspevam da se nosim sa svakodnevnicom, ali je ocigledno je da je dan kad ce i to puci na pragu. Najgore mi je kad mi kazu - trgni se! - kao da biram da budem ocajna. Na poslu jos uvek funkcionisem koliko toliko dobro, ali mislim da je to zato sto je posao jedna sredina gde zapravo imam kontrolu. Brak mi je u potpunom raspadu, ali to nije posledica nase deljene tuge ili bezanja mog supruga od istine (naprotiv, od svih stvari koje mogu da kazem je da je stvarno dobar otac) , nego proste zivotne nekompatibilnosti. Problem koji imamo sa detetom nas vise veze, nego sto nas odvaja, a realno bi trebalo da ne budemo zajedno. Da nemamo problem sa detetom, ne verujem da bismo bili zajedno. Ne osecam vise nikakvo zadovoljstvo ni u cemu. Odavno sam prestala da se druzim. Mene interesuje kako i gde da trazim pomoc? Da li je to razgovor sa terapeutom ili psihijatrom ili psihologom? Ako nije razgovor, vec neka terapija, da li ce ta terapija imati efekta, ako vec shvatamo da je uzrok mog stanja realan strah, a ne izmisljen problem? Koliko treba da cekam? Da li postoje mehanizmi koje sama mogu da primenim? Hvala puno.
Poštovana, Mislim da bi vam pomogla psihoterapija da biste mogli doneti neke životne odluke kada je vaš brak u pitanju. Problemi sa zdravljem deteta su nešto što će vas pratiti i nadalje, ali ako nemate podršku u suprugu i ako se udaljavate to će vam još više oduzimati snagu i energiju da se borite za sebe is voje dete. Zato razgovarajte sa suprugom o svemu i ako je potrebno odete na neku bračnu psihoterapiju. Ukoliko on to ne želi, onda se vi sami obratite psihoterapeutu za pomoć (možete i u naš dz) . Pozdrav
Moj suprug već 7 mjeseci liječi se od depresivno-anksioznog poremećaja. Odmah u prvi mjesec dana liječenja on je osjetio ogromno poboljšanje i svakim danom bio je sve bolje i bolje. Sve vrijeme je radio, nije se povlačio u sebe, samo ponekad ga hvatao umor, pospanost i bezvoljnost. Još uvije pije Ad Calixtu. Doktor je rekao da će ga od idućeg mjeseca postepeno skidati sa lijeka. Međutim, u posljednje vrijeme on je previše razdražljiv, čak agresivan. Da li je to vezano za njegovu dijagnozu ili je u pitanju neki drugi poremećaj?
Mislim da bi bilo neophodno da vaš suprug ode na kontrolu kod svog psihijatra koji mu je i prepisao terapiju i da vidi da li neke nus pojave kao što je agresivnost i razdražljivost mogu biti neželjene reakcije na taj lek. Ja sam psiholog i psihoterapeut pa u vam u tom smislu ne mogu dati adekvatan odgovor. U svakom slučaju, uvek savetujem i psihoterapiju ukoliko postoji želja za ozdravljenjem, jer se putem nje može doći do pravih uzroka simptoma koji postoje. Naravno, to zavisi id motivacije samog obolelog.
Pozdrav. Da predjem odmah na stvar… verujte da mi je dosta vise “mucenja” (traje ovo vec 10-tak god) i resih da se javim bar putem e maila. Naime ukratko, posle besparice, turbulencija sa poslom, male pause, promene posla a i ranije imao sam "psihickih problema”, poremecaja. Ne smatram se ni glupim ni ludim al ukratko osecam bezrazlozne strahove, anksioznost, bezvoljnost kad ustanem, nekad panicne napade (ako se to tako zove) i sto mi je najgore kad dodjem na posao, gde sam relativno novi imam veliko preznojavanje po glavi-chelu i vratu-napetost koje kasnije prestane. Manjak samopouzdanja-a nema razloga. Vrlo bitno da naglasim da izbegavam guzve, utakmice, kafiche u kojima je guzva, megamarkete (samo mi se slosi i gledam da izadjem napolje) . Mislio sam jedno vreme da je prokrvljenost u vratnom delu al sumnjam. Vadio sam krv i sve je ok. Mislim da je u glavi. Napomenuo bih da retko kad uzmem neki alcohol, a to je samo pivo i nista vise. Al npr kad popijem 2, 3 (max) piva imam osecaj da sam kao onaj stari, i onda imam osecaj da mogu i u markete, guzve, autobuse… itd. Mozda bas nije prikladno poredjenje al i to cu napisati. Evo jos jedan malo “glup” primer: ujutru na poslu kad pijemo kafu, svi se skupe a meni odgovara da se guzva rascisti i onda sa jednom eventualno dve osobe popijem kafu. Cim slucajno jos par njih udje i sedne, meni polako postaje nelagodno, neka neopisiva tenzija i lagano gledam da se pokupim i odem. Dalje, sad leto, vrucina +34c nema sanse da bih usao u autobus, ili autobusom isao na more. Nekad bi mi to bilo smesno al sad boga mi nije. Zanima me kolika je cena pregleda (verujte da dok ovo kuckam razmisljam dal imate klima uredjaj-jer cu se preznojiti: ) ) ) tj. Davanje adekvatnog leka jer sam pre par godina pijo cipralex i rivotril. Mislim da mi je bilo bolje. Inace sam jako emotivan, skroman, sto u ovo danasnje vreme i nije za neku pohvalu. Rivotril i sad pijem jedan ujutru dnevno tj 2mg bez ikakvih antidepresiva, al bojim se da mi je organizam vec postao imun na njega. A zbog posla se bojim sad ista da menjam. Cekacu godisnji u avgustu. Jednostavno voleo bih da budem onaj stari petar bez strahova i ostalih neugodnosti, a ne da mi se zivot svodi na posao-kucha. Jedem i odmaram. Inace sam 1972 god (42 god) . Molim vas da mi odgovorite ukratko sta vi mislite o svemu i kolika je cena pregleda tj. Terapije. Unapred hvala, petar.
Poštovani, Iz svega što sam pročitala razumem da ste veoma svesni svojih simptoma i da ih već dugo podnosite kao i da vam lek rivotril pomaže. Mislim da biste trebali da se obratite psihijatru da vam eventualno promeni ili pojača terapiju, a što se tiče mojeg domena rada mogli biste doći na psihoterapiju (ja sam geštalt psihoterapeut i radim u dz " jedro", a cene se kod nas kreću oko 3. 600, 00 din.) .
Primetio sam da imam strah prilikom pričanja u javnosti, ne smem zbog toga da izlazim na ispit, radije vraćam pitanje nego da odgovaram. Da li je meni potrebna stručna pomoć?
Postoji tzv. socijalna fobija, a deo nje se odnosi baš na strah od javnog nastupa. S obzirom da vam taj strah već stvara poteškoće u smislu polaganja ispita i sl. bilo bi dobro da se obratite nekom psihoterapeutu.
Lično smatram kao psihoterapeut da vaš sin ne bi trebalo da se izlaže takvoj presiji kakva je život sa bolesnim dedom koji je pšritom i agresivan i da vi, kao majka, ako je to u vašoj moći, možete omogućiti da vaš sin ne bude izložen takvom stresu jer već ima neke simptome koji govore o ugrožavanju njegovog psihičkog zdravlja. Vaš sin je punoletan i potrebno je da sam donosi odgovorno svoje odluke, a vi kao majka ga možete posavetovati da je potrebno da brine o sopstvenom životu i da svoje zdravlje, pomažući bolesnom dedi, ne dovodi u pitanje. Ovde je pitanje granice do koje on može pomoći što ne znači da treba da bude nehuman.
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Mislim da bi vam pomogla psihoterapija da biste mogli doneti neke životne odluke kada je vaš brak u pitanju. Problemi sa zdravljem deteta su nešto što će vas pratiti i nadalje, ali ako nemate podršku u suprugu i ako se udaljavate to će vam još više oduzimati snagu i energiju da se borite za sebe is voje dete. Zato razgovarajte sa suprugom o svemu i ako je potrebno odete na neku bračnu psihoterapiju. Ukoliko on to ne želi, onda se vi sami obratite psihoterapeutu za pomoć (možete i u naš dz) .
Pozdrav
Iz svega što sam pročitala razumem da ste veoma svesni svojih simptoma i da ih već dugo podnosite kao i da vam lek rivotril pomaže. Mislim da biste trebali da se obratite psihijatru da vam eventualno promeni ili pojača terapiju, a što se tiče mojeg domena rada mogli biste doći na psihoterapiju (ja sam geštalt psihoterapeut i radim u dz " jedro", a cene se kod nas kreću oko 3. 600, 00 din.) .
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Prikazano 461-465 od ukupno 2344 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke