Moj otac nikada ne pije alkohol sam kod kuće. Ali nikad ne odbija alkohol u gostima i uvek kada je kod nekog u gostima on se napije. Takođe, ima neke prijatelje koji ga, po mom mišljenju, iskorišćavaju, i često ga zovu da sa njima sedi u kafani, on se tada uvek kući vrati pijan. Kada je pijan, nije agresivan fizički, ali priča gluposti, odnosno sve ono što ga muči. To priča nekako na alkoholičarski način, preuveličava, patetiše, izvrće. Da li je on alkoholičar? Ne napija se on svakodnevno, nekad prođe i po mesec dana da ne okusi alkohol, ali ako ga neko ponudi pivom ili rakijom - on to ne odbija. Da li on pije zato što nije zadovoljan mnome? Ja sam njegova ćerka i mislim da se on jednim delom opija zato što je njegova ćerka (ja) loš đak i ne preterano lepa. Da li bi bilo ok da ja ovako reagujem: npr. ukoliko budem sa mojim ocem u društvu kada mu neko ponudi alkoholno piće da li bi bilo ok da ja kažem: "Molim Vas nemojte mu nuditi alkohol, na njega alkohol utiče jako loše i on ne može da se zaustavi na jednoj čašici"?
Mislim da sam odgovorila na ovo pitanje kada sam rekla da alkoholizam jeste ozbiljna bolest zavisnosti, da pored alkoholičara strada i njegova porodica, da se može lečeti i da je potrebna lična motivacija za lečenje koja indirektno može doći i od porodice. Takođe, da deca alkoholočara često imaju osećanje krivice i misle da nešto mogu da učine da spreče oca u takvom ponašanju ili druge ljude da mu ne daju piće - to je sve iluzija i zabluda: ne može se ništa učiniti bez autentične motivacije zavisnika, a oni se jako teško odlučuju na lečenje. Supruga svojim podnošenejm takve situacije indirektno potpomaže nastavak pijenja, pa je potrebno da ona shvati da život u takvom braku nema perspektivu.
Otac ne odbija alkohol
Pregledajte odgovore po oblastima