Naše dijete ima 8 godina i ide u 3. razred. Čitajući razne članke na internetu primijetili smo da ima simptome straha, da spava sa upaljenim svjetlom, pokriva se preko glave, sa drugarima priča o čudovištima koja ih kao proganjaju, ima često glavobolje, izbjegava nepoznata društva.
Molimo vas da nam odgovorite šta mi kao roditelji možemo da preduzmemo prije obraćanja psihologu ili je to ipak jedino rešenje?
Poštovana, Deca su po svojoj prirodi istraživači i to veoma kreativni. Odrastanjem, istraživanje zameni rutina a kreativnost utuvljeni stavovi ("isprani mozgovi") . Upravo te dve dečije osobine daju im prednost da mnogo jednostavnije savlađuju strahove od odraslih, a samo odrasli mogu pomoći deci da se nekih strahova veoma teško oslobode. Deca izmišljaju strašljive priče, igraju "opasne" igrice na kompjuteru, zastrašuju se, ali onda postaju i heroji koji pobeđuju demone. Ja u svojoj praksi deci pomažem da svoje strahove pobeđuju pretvarajući se u mašti u heroje kojima ti strahovi ne mogu ništa kada se pojave, jer se ona (deca) tad automatski pretvaraju u razarače tih čudovišta ili njihovi krotitelji koji ih pretvaraju u pitome mace uz pomoć čarobnih reči ili čarobnih oružja. Sa druge strane, više zajedničke igre sa decom, zajedničko gledanje tv ili igranje igrica sa decom, roditeljima otvara "carski put" u psihologiju svog deteta a istovremeno im se omogućava da detetu tog trenutka pomognu u razumevanju novih situacija i brzom rasplašivanju. Nažalost, realnost je da roditelji mnogo više brinu o hrani, odeći, izgledu i svim mogućim opasnostima koje vrebaju po njihovo dete, a psihološki i emocionalni razvoj deteta prepuštaju dobrim delom bakama dekama, vaspitačicama, psiholozima i slično.
Simptomi straha u dečijem dobu
Deca su po svojoj prirodi istraživači i to veoma kreativni. Odrastanjem, istraživanje zameni rutina a kreativnost utuvljeni stavovi ("isprani mozgovi") . Upravo te dve dečije osobine daju im prednost da mnogo jednostavnije savlađuju strahove od odraslih, a samo odrasli mogu pomoći deci da se nekih strahova veoma teško oslobode. Deca izmišljaju strašljive priče, igraju "opasne" igrice na kompjuteru, zastrašuju se, ali onda postaju i heroji koji pobeđuju demone. Ja u svojoj praksi deci pomažem da svoje strahove pobeđuju pretvarajući se u mašti u heroje kojima ti strahovi ne mogu ništa kada se pojave, jer se ona (deca) tad automatski pretvaraju u razarače tih čudovišta ili njihovi krotitelji koji ih pretvaraju u pitome mace uz pomoć čarobnih reči ili čarobnih oružja. Sa druge strane, više zajedničke igre sa decom, zajedničko gledanje tv ili igranje igrica sa decom, roditeljima otvara "carski put" u psihologiju svog deteta a istovremeno im se omogućava da detetu tog trenutka pomognu u razumevanju novih situacija i brzom rasplašivanju. Nažalost, realnost je da roditelji mnogo više brinu o hrani, odeći, izgledu i svim mogućim opasnostima koje vrebaju po njihovo dete, a psihološki i emocionalni razvoj deteta prepuštaju dobrim delom bakama dekama, vaspitačicama, psiholozima i slično.
Pregledajte odgovore po oblastima