Poštovani doktore,
Imamo ćerku koja će u maju ove godine napuniti devet godina. Kada je bila stara samo dve godine počela je da pokazuje neodobravanje i nezadovoljstvo svojim polom. Počelo je tako što je očajnickim plačem i vriskom odbijala da oblači haljinice i suknjice. I sve što je iole imalo veze sa devojčicama ona je odbijala. Mene kao majku, to je malo začudilo, ali nisam bila zabrinuta i naravno, očekivala sam da će to proći i da će se ona promeniti. Danas kada, kako sam već rekla ona ima skoro punih devet godina, vidim da sam se prevarila, verujući da je to samo prolazna faza u njenom životu. Ona je sada treći razred. Njeni drugari su samo dečaci, odeća i obuća koju nosi je samo ona koju nose dečaci,a i ponašanje joj je u tom smislu. Pravi mali arambaša. Kada počnemo da pričamo o tome da će jednoga dana, kada poraste, da joj niknu grudi i da će i fizički početi da liči na ženu, ona se samo zgrozi i kaže,"neću ja da budem žensko". Moj muž je očajan zbog toga. Njemu i meni nikako nije jasno zašto se to dogadja s njom. Pored nje, imamo i starije dete. Devojčicu od jedanaest godina, koja je žensko u pravom smislu te reči, od glave do pete. Njih dve se vole, naravno, ali se slažu kao so i oči (kako kaže naš narod). Različita su im interesovanja. I još samo da dodam da ne živimo u Srbiji nego u Kanadi i da ovdašnji lekari ne pridaju mnogo važnosti tom problemu. Za njih ovde, sve je normalno. Bože moj, živimo u vreme kada gay populacija raste i razvija se brzinom svetlosti, pa zasto se onda mi brinemo. Bar sutra kad odraste neće biti izopštena iz društva u kome živi. A za mog supruga i mene i sama pomisao na to da se ona neće nekim čudom promeniti i ipak shvatiti da je, rodjena kao žensko i da tako treba da živi, ponaša se i oblači, teška je i preteška.
Molim Vas pomozite nam da je shvatimo i naučite nas kako da se nosimo sa tim problemom.
Očajni roditelji.
Biološki identitet (onaj koji zavisi od toga kog je pola osoba, na osnovu nasleđenih gena i izgleda polnih organa), utiče i na razvoj psihološkog identiteta (kako osoba doživljava svoj pol i svoju polnu ulogu), ali ga ne određuje sâm po sebi. Taj uticaj biološkog na psihološki identitet ispoljen je putem hormona koje stvaraju žlezde (polne, ali i druge), a koji sa svoje strane utiče na oblikovanje mozga, tela i ponašanja u smislu karakteristično ženskog ili muškog. Stavove koja neka osoba usvaja više oblikuju okolinski uticaji, nego hormoni. Ipak, predlažem da pre vršenja bilo kakvog psihološkog uticaja na vašu ćerku i obavljanja psihijatrijskih pregleda, obavite laboratorijske analize, pre svih hormonski status. Tek nakon toga ima smisla razgovarati sa članovima porodice o ponašanju, znač enju, strahovima i očekivanjima od psihološkog identiteta jednog člana koji se ne "uklapa", Srdačno
Pitanje broj: #19641
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 23. 01. 2009.Imamo ćerku koja će u maju ove godine napuniti devet godina. Kada je bila stara samo dve godine počela je da pokazuje neodobravanje i nezadovoljstvo svojim polom. Počelo je tako što je očajnickim plačem i vriskom odbijala da oblači haljinice i suknjice. I sve što je iole imalo veze sa devojčicama ona je odbijala. Mene kao majku, to je malo začudilo, ali nisam bila zabrinuta i naravno, očekivala sam da će to proći i da će se ona promeniti. Danas kada, kako sam već rekla ona ima skoro punih devet godina, vidim da sam se prevarila, verujući da je to samo prolazna faza u njenom životu. Ona je sada treći razred. Njeni drugari su samo dečaci, odeća i obuća koju nosi je samo ona koju nose dečaci,a i ponašanje joj je u tom smislu. Pravi mali arambaša. Kada počnemo da pričamo o tome da će jednoga dana, kada poraste, da joj niknu grudi i da će i fizički početi da liči na ženu, ona se samo zgrozi i kaže,"neću ja da budem žensko". Moj muž je očajan zbog toga. Njemu i meni nikako nije jasno zašto se to dogadja s njom. Pored nje, imamo i starije dete. Devojčicu od jedanaest godina, koja je žensko u pravom smislu te reči, od glave do pete. Njih dve se vole, naravno, ali se slažu kao so i oči (kako kaže naš narod). Različita su im interesovanja. I još samo da dodam da ne živimo u Srbiji nego u Kanadi i da ovdašnji lekari ne pridaju mnogo važnosti tom problemu. Za njih ovde, sve je normalno. Bože moj, živimo u vreme kada gay populacija raste i razvija se brzinom svetlosti, pa zasto se onda mi brinemo. Bar sutra kad odraste neće biti izopštena iz društva u kome živi. A za mog supruga i mene i sama pomisao na to da se ona neće nekim čudom promeniti i ipak shvatiti da je, rodjena kao žensko i da tako treba da živi, ponaša se i oblači, teška je i preteška.
Molim Vas pomozite nam da je shvatimo i naučite nas kako da se nosimo sa tim problemom.
Očajni roditelji.
Biološki identitet (onaj koji zavisi od toga kog je pola osoba, na osnovu nasleđenih gena i izgleda polnih organa), utiče i na razvoj psihološkog identiteta (kako osoba doživljava svoj pol i svoju polnu ulogu), ali ga ne određuje sâm po sebi. Taj uticaj biološkog na psihološki identitet ispoljen je putem hormona koje stvaraju žlezde (polne, ali i druge), a koji sa svoje strane utiče na oblikovanje mozga, tela i ponašanja u smislu karakteristično ženskog ili muškog. Stavove koja neka osoba usvaja više oblikuju okolinski uticaji, nego hormoni. Ipak, predlažem da pre vršenja bilo kakvog psihološkog uticaja na vašu ćerku i obavljanja psihijatrijskih pregleda, obavite laboratorijske analize, pre svih hormonski status. Tek nakon toga ima smisla razgovarati sa članovima porodice o ponašanju, znač enju, strahovima i očekivanjima od psihološkog identiteta jednog člana koji se ne "uklapa", Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima