Postovani doktore, U najkracem o nasem problemu.Zivim sa suprugom u kuci sa osmogodisnjom cerkicom.Imali smo i sina koji je 2005.umro posle tri godine lecenja od teskog oblika raka.Cerkica je 1999.godiste tako da je u tom trenutku
bila jako mala a i trudili smo se da je zastitimo od tragedije koja nas je
zadesila.Uprkos svemu odlucili smo se na jos jedno dete i supruga treba
da
se porodi u septembru.Zbog skorasnje prinove sredili smo cerkici sobu i pokusavamo da je privolimo da sama spava u toj sobi nocu.Inace soba
ukojoj
mi spavamo je na istom spratu i odmah do njene sa sirom otvorenim
vratima
i
na njanoj i na nasoj sobi.Medjutim ona vise ne spava kao ranije.Svake
noci
se budi, kaze da se strasno plasi, prelazi po vise puta u toku noci kod
nas
u krevet.Onda je mi odnesemo u njen krevet, uspavamo i nakon nekog
vremena
sve se ponavlja.Sada je to kako-tako podnosljivo, ali kada dodje beba
nacemo
moci dugo da izdrzimo to nespavanje.
Sta da radimo i kako da je privolimo da bez obzira na budjenje bude u
svojoj sobi i svom krevetu.
Molimo vas za savet i odgovor.Unapred hvala.
Postovani,
Kao prvo saucesce! Smrt deteta je prirodna nelogicnost i na skali stresnih
zivotnih dogadjaja u skoro svim kulturama je na prvom mestu. Porodici je
potrebna velika snaga da se adaptira na takav gubitak i krene dalje i
ponovo
prosiri porodicu, zbog cega vam cestitam! Vasa devojcica je imala 6 godina
kada joj je brat umro, sto znaci da nije bila "jako mala". Tu i sledecu
godinu zivela je zajedno sa vama u atmosferi gubitka, od kojeg niste
morali
da je stitite jer sa punih 5 godina deca znaju da prave razliku izmedju
stanja biti ziv i biti mrtav i da lil se neko vraca ili ne. Takodje, imaju
uveliko razvijenu emociju zaljenja. Atmosfera u kojoj se gubitak prikriva,
odnosno ne tuguje se otvoreno onda kada bi to trebalo da se cini, moze
stvoriti osecanje nesigurnosti strepnje i kod odraslih, a kamo li kod dece
koja tek sklapaju mozaik socijalno adekvatnih emocionalnih reakcija. U
osmoj
godini njenog zivota, nakon polaska u skolu i adaptacije na zahteve skole
i
vrsnjackog druzenja, nailazi vest o bebi. Mnogo vaznih dogadjaja, a tako
malo mogucnosti da se na bilo koji nacin kontrolisu od nekog ko ima samo 8
godina. Odvajanje od roditelja da bi se uvezbala samostalnost jer dolazi
na
svet neko ko ce spavati u istoj sobi sa njenim roditeljima, samo je kap
koja
je mozda prelila casu da se zabrinutost i otvoreno pokaze. Svakako da
njene
godine pokazuju da je vreme samostalnosti uveliko zapocelo, ali u ovom
slucaju ona se mora uvoditi postepeno i sa mnogo takta. Zajednicki
relaksirajuci rituali pred uspavljivanje, sa postepenim snizenjem
aktivnosti, "carobne lampice za isterivanje strahova" koje mogu da svetle
svu noc, uz vasu takticnost u ohrabrivanju i nagradjivanju hrabrosti,
svakako ce doprineti da i vi pobedite vase strepnje i nestrpljivost. Pomoc
psihologa i decjeg psihijatra vam je ionako pri ruci ukoliko zatreba.
Pitanje broj: #1063
Postovani doktore, U najkracem o nasem problemu.Zivim sa suprugom u kuci sa osmogodisnjom cerkicom.Imali smo i sina koji je 2005.umro posle tri godine lecenja od teskog oblika raka.Cerkica je 1999.godiste tako da je u tom trenutku bila jako mala a i trudili smo se da je zastitimo od tragedije koja nas je zadesila.Uprkos svemu odlucili smo se na jos jedno dete i supruga treba da se porodi u septembru.Zbog skorasnje prinove sredili smo cerkici sobu i pokusavamo da je privolimo da sama spava u toj sobi nocu.Inace soba ukojoj mi spavamo je na istom spratu i odmah do njene sa sirom otvorenim vratima i na njanoj i na nasoj sobi.Medjutim ona vise ne spava kao ranije.Svake noci se budi, kaze da se strasno plasi, prelazi po vise puta u toku noci kod nas u krevet.Onda je mi odnesemo u njen krevet, uspavamo i nakon nekog vremena sve se ponavlja.Sada je to kako-tako podnosljivo, ali kada dodje beba nacemo moci dugo da izdrzimo to nespavanje. Sta da radimo i kako da je privolimo da bez obzira na budjenje bude u svojoj sobi i svom krevetu. Molimo vas za savet i odgovor.Unapred hvala.
Odgovoreno: 24. 08. 2007.Postovani, Kao prvo saucesce! Smrt deteta je prirodna nelogicnost i na skali stresnih zivotnih dogadjaja u skoro svim kulturama je na prvom mestu. Porodici je potrebna velika snaga da se adaptira na takav gubitak i krene dalje i ponovo prosiri porodicu, zbog cega vam cestitam! Vasa devojcica je imala 6 godina kada joj je brat umro, sto znaci da nije bila "jako mala". Tu i sledecu godinu zivela je zajedno sa vama u atmosferi gubitka, od kojeg niste morali da je stitite jer sa punih 5 godina deca znaju da prave razliku izmedju stanja biti ziv i biti mrtav i da lil se neko vraca ili ne. Takodje, imaju uveliko razvijenu emociju zaljenja. Atmosfera u kojoj se gubitak prikriva, odnosno ne tuguje se otvoreno onda kada bi to trebalo da se cini, moze stvoriti osecanje nesigurnosti strepnje i kod odraslih, a kamo li kod dece koja tek sklapaju mozaik socijalno adekvatnih emocionalnih reakcija. U osmoj godini njenog zivota, nakon polaska u skolu i adaptacije na zahteve skole i vrsnjackog druzenja, nailazi vest o bebi. Mnogo vaznih dogadjaja, a tako malo mogucnosti da se na bilo koji nacin kontrolisu od nekog ko ima samo 8 godina. Odvajanje od roditelja da bi se uvezbala samostalnost jer dolazi na svet neko ko ce spavati u istoj sobi sa njenim roditeljima, samo je kap koja je mozda prelila casu da se zabrinutost i otvoreno pokaze. Svakako da njene godine pokazuju da je vreme samostalnosti uveliko zapocelo, ali u ovom slucaju ona se mora uvoditi postepeno i sa mnogo takta. Zajednicki relaksirajuci rituali pred uspavljivanje, sa postepenim snizenjem aktivnosti, "carobne lampice za isterivanje strahova" koje mogu da svetle svu noc, uz vasu takticnost u ohrabrivanju i nagradjivanju hrabrosti, svakako ce doprineti da i vi pobedite vase strepnje i nestrpljivost. Pomoc psihologa i decjeg psihijatra vam je ionako pri ruci ukoliko zatreba.
Pregledajte odgovore po oblastima