Pitanje broj: #17200

Poštovani,
Suprug i ja smo u braku 15g, imamo sina od 13 i iz predhodnih brakova po dvoje dece, sada već odrasle. Mi živimo sami sa najmladjim. Moj problom ili bolje reći naš, počeo je pre otprilike dve godine, možda i ranije, ali sam ga ja postala svesna i pokušavala razgovarati sa suprugom o tome. Naime otvaranjem privatne firme i nedostatkom vremena za nas počeli smo da se udaljavamo jedno od drugog. Svesna problema koji je nastao pokušala sam niz puta razgovarati sa suprugom , bezuspešno. Nije nalazio vremena čak ni da me sasluša. Žalila sam se naime na nedostatak pažnje, neorganizovanost u poslu ( njegovu) koja mu je ostavljala malo vremena, bolje reći ni malo za porodicu. Patila sam, čekala, trudila se da mu i ono malo vremena u kući bude prijatno, medjutim bez rezultata. Da stvar bude još gora, mučena bolom koji me je razdirao tražila sam odgovore svuda, sem izgleda na pravom mestu, kod psihijatra, došla sam do knjige Pet jezika ljubavi i poklonila je suprugu za godišnjicu braka (divna knjiga sa puno toga rečenog i za primenu u realnom životu. Pročitao je knjigu na godišnjem odmoru tada, pre dve godine i navodno shvatio gde grešimo. Prokleta knjiga, nakon povratka sa istog odmora promene u njegovom ponašanju su bile drastične, da skratim, vrlo uskoro sam počela da sumnjam da ima drugu ženu. Znajući ga , nisam imala šansu da bez čvrstih dokaza sednem i razgovaram s njim, pripisao bi to mojoj ljubomori, on večiti ženskaroš i neko ko konstantno ima potrebu da mu se ženska populacija divi. Nosila sam se s tim njegovim nazovi problemom kako i koliko sam umela, jer sam do pre dve godine bila sav njegov svet. Možete li zamisliti kako sam se osećala shvatajući iz dana u dan kako ne samo da to više nisam, već postoji neko zbog koga je spreman uraditi mnogo štošta, čak i sopstvenu ženu dovoditi u situacije da bude u njenom društvu i ne birati ni mesto ni vreme da ju pominje. Bolovala sam, čekala pravi dokaz da budem sigurna u to u šta sumnjam i naravno doživela sam, priznao je, nije imao kud, kako to i inače biva, kad već zna celo selo..Molio me za oproštaj plakao zaklinjao se, nisam znala ni šta da kažem, niti šta da radim. Pitala sam da li mu je stalo do nje, rekao je ne, iako me scene iz vremena njihove veze, a koje govore suprotno, progone i danas. Opširna sam znam, ali zaista ne vidim način više nego da pokušam naći izlaz iz ovog pakla. Od priznanja do danas prošla je godina, 365 dana muke teških reči svega, zajedno smo manje nego što smo bili ikad. On više ne govori ni kud ide ni šta radi, obaveze oko kuće i dece su ionako moje (dobrovoljno sam to prihvatila u vreme kad sam mu želela na taj način dati podršku napornom radu i razvijanju firme), medjutim ja sam na ivici nervnog sloma, ako već nisam ozbiljno bolesna, jer sam u svom ovom periodu navukla visok pritisak koji i pored urednog lečenja retko držim na normali. Pokušali smo i sa psihoterapijama (4meseca) bez rezultata, sve je gore i gore. Ne razgovaramo, sem službeno i to kratko. Ukoliko i krene priča neminovna je svadja i teške reči. Sve u svemu godinu dana pakla ako onaj period izuzmem kad je bio s njom. Ja sam nigde pod sedativima koji mi ništa dobro ne donose, mučena nesanicama besparicom, jer mi retko daje novac, nerazumevanjem, pokušala sam se i trovati!! Umorna sam od razgovora s njim, umorna od njegovog upornog bežanja i od kuće i od prooblema, predlagala sam razvod, iako sam u bezizlaznoj situaciji, stambenoj i finansijskoj, njemu kaže ne smetam? Život pod istim krovom bez obzira što njega sve manje ima pod njim je postao pakao, zatvaram se u sebe, nisam u stanju da normalno funkcionišem, dete mi propada, jer je svesno da svi problemi dolaze od naših svadja. Volim mog muža ,možda Vam to zvuči neverovatno, ali preispitivanjem sebe došla sam do zaključka da bih mogla da mu oprostim, jer ga volim, medjutim njegovo ponašanje i hladnoća me tera u još veće nepoverenje i košmare. Slike njih dvoje ne izlaze mi iz glave, kao da sam opsednuta. Znam da je razlog takvih košmara, njegovo ponašanje, to sam mu i rekla u više navrata, medjutim on i dalje tera po svom, čak i gore. Pod izgovorom da mu ja ionako ne verujem.
Kažite mi kako mogu verovati nekom ko je povredio me na onako brutalan način, ko tvrdi da me voli i želi život sa mnom, a ponaša se nezainteresovano za sve što se tiče mene i kuće? Ja sam svesna da i njemu ovakav život nije lep i da beži od mene, koja više nije ista ona žena, vesela i bezbrižna. A kako da to ponovo budem, sama ne mogu za brak i za dogovor treba dvoje. Molim Vas pomozite mi da bar na neki način uspostavim normalnu komunikaciju izmedju mene i mog muža, ukoliko ste mišljenja da nam ima pomoći.
S poštovanjem,
očajna