Imala sam veoma težak život uz oca alkoholicara, izbeglica u ratu, dolazak u USA sa 32.godine, ovde sam napravila novi dom i bilo je sve dobro, dok nisam izgubila dobro plaćen posao mojom greškom, odmah posle toga gubitak kuće i bankrot, deca koja su imala sve, sad nemaju ništa. Suprug stalno na putu, gubljenje roditelja u razmaku od dva meseca, sve je to uticalo da sam totalno poremećena, žena koja je uvek bila nasmejana i puna energije, sada sam kao biljka. Ne radim već 7 meseci i od tada mislim da me prate, da su moja deca dobila duple vakcine, glava i zubi mi stalno trnu, samo sedim i pušim gledam u jednu tačku, nemam osećanja za decu, ni za muža, ne mogu da se setim ničega, ne želim da se kupam, zapuštenog sam izgleda i samo mislim kako mogu da se ubijem. Jedan doktor je rekao shizofrenija, a drugi depresija. Mislimo da se vratimo u Beograd, jer ja nemam osiguranje i ne mogu ovde da se lečim, sestra mi je dala njen Bromazepan i od tad sam počela bar da nešto skuvam i odvezem decu u školu, on mi smiri paniku, ali ne mislim da me leči, ne znam šta da radim, ne znam kako da dodjem u BG, jer se sada užasno plašim aviona, ja koja sam obožavala da putujem avionom, zbog tog silnog sedenja i pušenja, sad se osećam i fizički jako loše, ne mogu ni da hodam normalno, samo bežim u svoj ćošak i palim cigaretu. Od silnog stresa gubim i menst.ciklus. Moja deca su 13 i 6 god. mnogo su mali, ja im trebam kao prava mama, a ne kao biljka, moj sin je 13 stalno se svadja sa mnom, govori mi ružne reči i to me mnogo boli, devojčica je 6 i ona me mnogo teši, ali je i njoj jako teško, često plače, plašim se da će ovaj period ostaviti na njih velike posledice, suprug je stalno odsutan nismo imali intimu od kad je ćerka rodjena, on misli da meni nije ništa i da će sve to proći, ja se plašim da neće, posebno što ovde ne mogu da se lečim.
Da li može da se zbog nelečenja pretvori u nešto još gore ovaj moj haos u glavi, najteže mi je gubitak memorije jako teško mogu da se setim prvih reči moje dece, prvih koraka, prvih dana u školi...
Poštovana,
kako god da se zove stanje koje ste opisali ono je teško i iscrpljujuće i ne leči se bromazepamom. Ali, najiskrenije Vam čestitam što ste i pored toga smogli snage da napišete pismo i potražite pomoć i da pored otežanog prisećanja, sažeto i misaono i emocionalno sređeno opišete trenutno stanje. Verujem da u Vama ima snage da se ne zaustavite na ovome, jer imate mnogo razloga da nastavite dalje, a i drugi to očekuju od vas. To što je Vaš sin stalno u svađi sa vama, može biti shvaćeno i kao poziv da se prenete, probudite i verujem da će to prestati čim pokažete prve znake promene. "Muž stalno na putu" koji misli da Vama nije ništa, nije od pomoći, pa je potrebno takvu situaciju promeniti. Pojačanjem simptoma to neće moći, već otvorenim traženjem pomoći bez odlaganja (kada ako ne sada). A ona bi morala da podrazumeva kontakt sa lekarom, u Americi, Srbiji gde god. Sa sestrom, mužem, avionom, brodom nije ni to bitno. Pa zar je bitno da li će se avion srušiti ako razmišljate da se ubijete? Taj strah od letenja je ohrabrujući, jer je signal želje za životom i trebate ga iskoristiti. Vaša deca prepoznaju to i zato žele da vas razbude, pa makar to izgledalo grubo. U pitanju je majka i tada deca ne biraju sredstva. Još danas učinite neto drugačije, a krenite prvo od ćoška koji ćete učiniti sebi nedostupnim premeštanjem nameštaja. Javite u najskorije vreme šta ste još preduzeli.
Srdačno
Steta sto se ne zna vreme zbivanja. Ja bih vm preporucila da se javite lekaru u usa, svakako imate pravo na lecenje, samo zavisi u kojem objektu. U svakom slucaju ne smeju vas odbiti. Postoje i programi osiguranja za free obratite se sso ili narodnoj bolnici u vasem gradu. Kada su u pitanju psihicki poremecaji tu su ameri veoma angazovani i organizovani, imaju i puno volontera u toj bransi. Kao sto ste nasli stetoskop na netu tako potrazite i ustanove koje vam mogu pomoci za free. Posto ste izbeglica imate pravo i pomoci agencije za izbeglice. Potrebni ste deci morate se boriti. Sve nabolje monika
Pitanje broj: #16980
Imala sam veoma težak život uz oca alkoholicara, izbeglica u ratu, dolazak u USA sa 32.godine, ovde sam napravila novi dom i bilo je sve dobro, dok nisam izgubila dobro plaćen posao mojom greškom, odmah posle toga gubitak kuće i bankrot, deca koja su imala sve, sad nemaju ništa. Suprug stalno na putu, gubljenje roditelja u razmaku od dva meseca, sve je to uticalo da sam totalno poremećena, žena koja je uvek bila nasmejana i puna energije, sada sam kao biljka. Ne radim već 7 meseci i od tada mislim da me prate, da su moja deca dobila duple vakcine, glava i zubi mi stalno trnu, samo sedim i pušim gledam u jednu tačku, nemam osećanja za decu, ni za muža, ne mogu da se setim ničega, ne želim da se kupam, zapuštenog sam izgleda i samo mislim kako mogu da se ubijem. Jedan doktor je rekao shizofrenija, a drugi depresija. Mislimo da se vratimo u Beograd, jer ja nemam osiguranje i ne mogu ovde da se lečim, sestra mi je dala njen Bromazepan i od tad sam počela bar da nešto skuvam i odvezem decu u školu, on mi smiri paniku, ali ne mislim da me leči, ne znam šta da radim, ne znam kako da dodjem u BG, jer se sada užasno plašim aviona, ja koja sam obožavala da putujem avionom, zbog tog silnog sedenja i pušenja, sad se osećam i fizički jako loše, ne mogu ni da hodam normalno, samo bežim u svoj ćošak i palim cigaretu. Od silnog stresa gubim i menst.ciklus. Moja deca su 13 i 6 god. mnogo su mali, ja im trebam kao prava mama, a ne kao biljka, moj sin je 13 stalno se svadja sa mnom, govori mi ružne reči i to me mnogo boli, devojčica je 6 i ona me mnogo teši, ali je i njoj jako teško, često plače, plašim se da će ovaj period ostaviti na njih velike posledice, suprug je stalno odsutan nismo imali intimu od kad je ćerka rodjena, on misli da meni nije ništa i da će sve to proći, ja se plašim da neće, posebno što ovde ne mogu da se lečim.
Odgovoreno: 17. 12. 2008.Da li može da se zbog nelečenja pretvori u nešto još gore ovaj moj haos u glavi, najteže mi je gubitak memorije jako teško mogu da se setim prvih reči moje dece, prvih koraka, prvih dana u školi...
Poštovana,
kako god da se zove stanje koje ste opisali ono je teško i iscrpljujuće i ne leči se bromazepamom. Ali, najiskrenije Vam čestitam što ste i pored toga smogli snage da napišete pismo i potražite pomoć i da pored otežanog prisećanja, sažeto i misaono i emocionalno sređeno opišete trenutno stanje. Verujem da u Vama ima snage da se ne zaustavite na ovome, jer imate mnogo razloga da nastavite dalje, a i drugi to očekuju od vas. To što je Vaš sin stalno u svađi sa vama, može biti shvaćeno i kao poziv da se prenete, probudite i verujem da će to prestati čim pokažete prve znake promene. "Muž stalno na putu" koji misli da Vama nije ništa, nije od pomoći, pa je potrebno takvu situaciju promeniti. Pojačanjem simptoma to neće moći, već otvorenim traženjem pomoći bez odlaganja (kada ako ne sada). A ona bi morala da podrazumeva kontakt sa lekarom, u Americi, Srbiji gde god. Sa sestrom, mužem, avionom, brodom nije ni to bitno. Pa zar je bitno da li će se avion srušiti ako razmišljate da se ubijete? Taj strah od letenja je ohrabrujući, jer je signal želje za životom i trebate ga iskoristiti. Vaša deca prepoznaju to i zato žele da vas razbude, pa makar to izgledalo grubo. U pitanju je majka i tada deca ne biraju sredstva. Još danas učinite neto drugačije, a krenite prvo od ćoška koji ćete učiniti sebi nedostupnim premeštanjem nameštaja. Javite u najskorije vreme šta ste još preduzeli.
Srdačno
Komentari na pitanje: #16980
Pregledajte odgovore po oblastima