Pitanje broj: #56602

Za psihijatra: poštovana, molim vas za savet. Imam 32 god. Imam problema sa paničnim napadima. 2000 g izgubila sam majku. A u periodu do pojave prvih siptoma imala sam i niz stresnih situacija na fakultetu i privatnom životu. Naime, u novembru 2001 imala sam prvi panični napad. Posle par dana mi je postavljena dijagnoza "agorafobija sa paničnim poremećajima". Od terapije tokom 2002 god. Koristila sam flunirin i ksanaks, u ukupnom trajanju od 6 meseci. Tek 2004. Zbog istih problema saznajem za psihoterapiju. Od aprila 2004 krećem kod psihoterapeuta, prvo jednog, da bih 2008 promenila i krenula kod drugog psihoterapeuta. I dan danas sam na psihoterapiji (znači, skoro 6 godina sam na psihoterapiji) . Napominjem da sam zadovoljna svojim psihoterapeutom. Završila sam fakultet, posao nemam, nisam udata, trenutno nisam ni u vezi (imala sam vezu koja je trajala skoro 9 godina, ali je gotova) , pušač sam, imam problema sa kilogramima, i emotivnija sam više nego prosečna osoba. U familiji, koliko je meni poznato, niko nije bolovao ni od kakvih duševnih poremećaja i fobija. Problem je sledeći: i dan danas imam panične napade. Ne smem da ostanem sama, u smislu, da ostatak porodice napusti mesto stanovanja kada npr, ide na odmor. Ne smem da koristim autobus, mislim da nisam ušla u isti zanjih par godina. Iako sam izuzetno društvena osoba, nisam stidljiva, izuzetno se unervozim kada treba da se nađem sa nekim, što često rezultira i neodlaskom na druženje. Od siptoma, obično se javlja jako lupanje srca, nervoza, gušenje, počinjem da se tresem. I vrlo često imam potrebu za pražnjenjem creva, i znam da je to na nervnoj bazi. U poslednje vreme se pogoršalo, tako da ne smem ni da odem u drugi deo grada. Ne smem ni posao da potražim, koliko se plašim simptoma. U običnim situacijama, savršeno sam racionalna osoba, ali u trenucima napada, sva logika prestaje. Iščitala sam dosta priručnika koje sam dobila od doktora, dosta sam i naučila kroz psihoterapiju. Ali, i dalje imam panične napade koje ne mogu da kontrolišem, i koji me i dalje užasavaju. Ukoliko je panični napad bio jačeg inteziteta, treba mi dan -dva da se vratim u normalno stanje, odn, posle intezivnijih napada obično sam jako bezvoljna, depresivna, plačem bez prestanka, pa čak mi se javljaju i suicidne ideje, koje nažalost u tom trenutku doživljavam kao jedno rešenje svog bola i problema. Bila sam pre par meseci kod psihijatra, koliko da upitam za savet da li mi eventualno treba neka terapija, i dobila sad antidepresive, ali uz komentar " da ako smatram da treba da ih pijem - da ih i pijem?? ". Ja zaista nisam htela da koristim lekove za koje je meni ostavljeno na odluku da li ću ih koristiti ili ne. Štitna žlezda mi je u redu (mada je prema poslednjim rezultatima tsh bio povećan, dok su t3 i t4 bili u redu, pa mi je rečeno da nemam potrebe da brinem) . Imam povremeno izuzetno jake glavobolje. U trenucima nervoze i pojave straha, koristim ksalol i nekad loperamid (koji zaustavlja pražnjenje creva, kako bih sprečila konstatni odlazak u wc) . Pitanje: da li bi ponovo trebala da se obratim psihijatru, da li po vašem mišljenju bih eventualno trebala da ponovo dobijem neku medikamentu terapiju? I nije mi jasno kako ovakva fobija možetako dugo da traje, a pokušala sam na razne načine da je se oslobodim? Svi mi kažu, samo izađi i radi nešto, i znam da su u pravu, ali kao što rekoh, kada panični napad krene, sva logika prestaje. I ništa više ne pomaže. Hvala unapred.