Pitanje broj: #55493

Postovani, želela bih pomoć, ali ne znam tačno kome da se obratim. Samo kratko želim da objasnim moje stanje. Imam 60 godina, pre 13 godina izgubila sam sina od 23 godine, koji je umro od raka. Ne želim da vam pričam koroz šta sam sve prošla i kako sam smogla snage da dalje živim. Jedini zbog kojeg sam i dalje živela, bio je moj mladji sin, tada gimnazijalac, koji je nakon bratove smrti upisao medicinu, završio je u roku, zaposlio se, oženio se sa koleginicom, i nakon kratkog vremena otišli su da žive u daleku australiju. Mislila sam samo nek su živi i zdravi i srećni. A onda im se rodio sin, moj unuk, koji mi je bio još jedna svetla, najsvetlija tačka u životu. Toliko patim za sinom, za unukom, da želim da umrem, ali nemam snage da to uradim. Pijem bensedine da bih mogla normalno da funkcionišem. Plašim se da ću psihički da obolim, i mislim da mi treba stručna pomoć, odgovarajući lekovi, možda razgovor sa stručnom osobom, ne znam ni sama, ali ne želim okolinu da gnjavim sa mojom tugom. Tuga je prevelika, nemam sna, nemam osmeha ne licu, bojim se da ću skrenuti u pogrešan kolosek, bojim se da ću oboleti i da ću biti na teretu. Ne znam šta da radim, ali očajna sam, užasno očajna. Svaki dan plačem, i pitam se odakle mi samo tolike suze. Preporučite mi nešta, jer ne znam koliko ću još moći da izdržim. I komunikacije sa sinom su slabe, jer mu verovatno smeta moja patnja, moja tuga, moje kukanje, sli to je jače od mene. Unapred hvala na odgovoru, ako ga bude bilo.