Pitanje broj: #53103

Postovanje, imam 27 godina i jos uvek sebe smatram nezrelom osobom. Jos kao tinejdzer pokazivao sam znakove aksioznosti, cesto sam imao neke svoje fantazije koje sam opravdavao kao da su normalne, iz cista mira sam poceo da pricam sam sa sobom dok bi kako je vreme prolazilo to preraslo u pravu diskusiju. Nekoliko godina unazad nalazim sagovornika u sebi, to mi dodje kao neki izduvni ventil, bez toga nemogu da funkcionisem iako sam pokusao ali nevredi. Problem se javio kad sam poceo da se otudjujem u drustvu, zatvaram u sebe sa prvim tinejdzerskim danima ponasao sam se kao neki penzioner a ne mladic koji je pun zivota. Imao sam detinjstvo kakvo se samo pozeleti moze i kad se danas osvrnem na taj period shvatam koliko sam propustio u ovih 10 prethodnih godina dok su drugovi poceli da izlaze u nocni zivot i ulaze u prve ljubavne veze ja sam ostao u svom svetu nezapazen, povucen bez neke volje da me to otrezni iz moje letargije. Postavio sam neki "zid", da li iz straha ili neceg drugog vise ni sam neznam ali osecam posledice toga itekako. Roditelji nisu puno marili zbog toga jer im je obrazovanje bilo na prvom mestu, medjutim i tu sam zakazao verovatno sto sam osecao potrebu za druzenjem koje nisam doziveo u pravom smislu pa se nisam dovoljno posvetio i obrazovanju. Iako sam apsolvent na fakultetu ja i dalje zivim u svom svetu, nekako to nestavljam u prvi plan jer sam skroz dezorjentisan, vec duze vreme nista neucim i nikako da se pomerim sa mrtve tacke, da ne govorim o vezama za koje nemogu da se pohvalim sa svojih 27 godina. Previse se ustrucavam u tom smislu, stalno razmisljam unapred sta cu imati od toga, kako ce neko reagovati na mene, koliko cu se izblamirati, sta ce to meni u zivotu a sa druge strane sam svestan da je sve to normalno i da jednog dana zelim da se skrasim kao da zivim u proslosti i buducnosti a nikako u sadasnjosti, samo zavaravam sebe i necinim nista po tom pitanju. Samo jednom sam bio kod psihologa ali mi ni to nije pomoglo da se urazumim. Da li to mozda ima veze sa ciljevima u zivotu odnosno da li ja lutam u svom zivotu, imam utisak kao da nekad ni sam neznam sta hocu, secem granu na kojoj sedim ali to neznaci da sam nesiguran i neodgovoran vec jednostavno nemogu da nadjem pravi put da se izbavim iz toga. Kako sam stariji sve mi je teze, osecam da zivot prolazi pored mene ali isto tako da je to jedan mali korak za mene ali veliki za ceo moj zivot, izvinjavam se sto neke stvari posmatram iz filozofske perspektive. Jedino sto znam jeste da mi lekovi nece pomoci ako imate neko drugo resenje za moj problem bilo bi mi od velike pomoci, inace ovo je moje prvo obracanje psihijatru. Hvala na razumevanju.