Pitanje broj: #51820

Postovana, imam 37 godina, udata sam, imam cerku staru 3 godine. Nezaposlena sam, brinem se o detetu i odrzavam domacinstvo, osim toga nikako ne doprinosim, osecam se beskorisno, kao tipicni parazit. . . Trenutno osecam potpuni nedostatak samopouzdanja i samopostovanja, ali i inace nikada nisam spadala u red samopouzdanih, cvrstih osoba. Poticem iz alkoholicarske porodice, u mladosti sam bila iskompleksirana takvim porodicnim prilikama (a i svojim izgledom) , izbegavala sam druzenje, bila veoma povucena, glumila "intelektualca-individualca". Zavrsila sam zbog toga bez ijednog prijatelja, sve do ovog doba. U medjuvremenu sam se vise puta i selila. . . Neopisivo sam usamljena i veoma patim zbog toga. Osim supruga, deteta i majke - potpuno sam sama. Ne umem da odrzavam prijateljstva, toliko sam "mrtva", nezanimljiva i bez inicijative da nikome ne prijam. Imala sam dobre rezultate u skoli, sve do pred kraj fakulteta kada sam, na pola koraka do diplomskog (jedan ispit) , odustala. Sve sto sam probala - upropastila sam, ili sam probala prekasno. Sada me progoni osecanje krivice sto sam ovakva - bez volje za zivotom, bez ijednog uspeha, ophrvana osecanjem beznadeznosti i bezperspektivnosti, bezvredna, bez ijednog cilja u zivotu - rodila dete. Plasim se da cu joj ovakva upropastiti zivot, a volim je vise nego ista i jedino bih patila ako njoj uskratim mogucnost za optimalan razvoj. Ja se inace veoma pozrtvovano bavim svojim detetom, ona je vrlo napredna i bistra devojcica, i zato me toliko muci i sama pomisao da ce morati da zivi kraj ovakve majke, da bih ja, na bilo koji nacin, mogla da joj samim svojim prisustvom naskodim, kao los model. Osim osecanja vezanih za dete, ovo je moje raspolozenje i moj "status" vec celu deceniju. Nigde se nisam mrdnula. Sakrila sam se u kucu, ne zovem nikoga (a i koga bih?) da ne dosadjujem i ne opterecujem, u svakoj prilici se osecam neadekvatno - nedovoljno dobro, pametno, vredno - zato izbegavam da se vidjam sa ljudima. . . Samoizolujem se. Isla sam sedam meseci na psihoterapiju pre nego sto sam ostala u drugom stanju, nisam osetila nikakav pomak. Moja terapeutkinja (transakcionista) se precutno slozila da patim od depresije kojoj je u osnovi izbegavajuci poremecaj licnosti. Ja sada vise nemam para za psihoterapiju. Ima li smisla obracati se psihijatru, kada su koreni problema tako daleko, kada je toliko zivota propusteno i procerdano, a ja nemam izgradjene vestine potrebne za prave promene? Moze li se to uopste leciti lekovima? Ja zaista ne znam, moze li se kod psihijatra u domu zdravlja uz medikamente dobiti i neki vid psihoterapije? Ili da i dalje trpim, pa dokle izdrzim. . .