Pitanje broj: #47625

Postovani doktore imam 18 godina. Od prvog razreda osnovne skole sam trpela maltretiranja od strane jednog decaka. Tukao me je, vredjao, pretio i uz pretnju mi uzimao pare. Stalno mi je ogranicavao slobodu, da nisam smela ni da se nasmejem. Moj tata je bio obavesten o svemu. Odmah je bila obavestena skola, medjutim tu nista nije bilo uradjeno. Onda je se obratio prosvetnoj inspekciji u ministarstvu, medjutim osoba koja je nadlezna za to je sve sabotirala. Doznala sam da je cepao nase zalbe i da je stitio tog delikventa. Posle toga nasilje je se sve vise pojacavalo, a meni je jedino preostalo da sve to cutim i trpim. Cak je pretio da ako ikome budem rekla da ce mi ubiti sestru. Vise sam strahovala zbog nje, nego zbog sebe. To je sve ostavilo velike posledice po mene i moje zdravlje. Smanjeno mi je samopouzdanje, osecam se bezvrednom, kao da me niko ne voli. Osecam se usamljenom, a jos vise me je dotukla mamina bolest i smrt, koju smo ja i sestra same gledale, jer tata je bio na poslu. Isla sam kod psihijatra na razgovor. On mi je dao dijagnoze f92. 0 i f92 koje ne znam sta znace. Pijem antidepresive (seroxat i demetrin) , ali ne pomazu mi. Imam redovne seanse kognitivno bihejvioralne i suportivne terapije, ali osecam se isto. U meni je sad samo bes i tuga. Najvise me boli to sto za svu decu danas ima pravde a meni je jedino preostalo da pijem lekove i da nosim teret svoje proslosti. Moja porodica mi pruza puno ljubavi, ali je ja nazalost ne osecam. Osecam se nezasticenom i usamljenom, sto ponekad me plasi. Ne znam vise kome da se obratim. Jako mi je lose, i ne znam sta da radim. Da zaboravim ne mogu, to je jace od mene. Jedino sto me drzi je vera u boga, ali za mene kao da je svet stao. Molim vas pomozite mi. Pozdrav.