Pitanje broj: #46184

Postovana dr. Bojana, imam 38 godina i iza sebe brak koji je razveden vec 14 godina, a iz koga imam devojcicu. . . Hm devojku: ) od 16 godina. Sav jad i bes tog braka, u kome sam trpela i fizicka zlostavljanja od mladog muza su iza mene, medjutim moj problem postoji i pre tog braka, sada gotovo vec pola mog zivota. Panicni napadi i agorafobija. Sve u vezi toga sam prosla, i sve moguce analize trazeci fizicki problem, i izbegavanje, i zatvaranje, i strah od staha, i konacno psihoterapiju i lekove (rivotril i zoloft) i konacno je to jednim delom iza mene. Ja sam uspela da shvatim da je nemoguce ici u nazad i da posle svega nikada necu biti osoba koja negde tamo ne misli o strahovima, fobijama, panici. . . Mislim pisem ovo, sto ide u prilog tome, zar ne?! Iznela bih sada i da sam iscitala gomilu knjiga i literature, jer po recima moje dr. Nije mi bilo druge nego da naucno pridjem ovom problemu obzirom da price tipa "bice ti bolje, samo ti popi lekic" i sl. Nije pomagalo. Pomoglo je shvatanje problema koji imam i nacin na koji mogu to da resavam, sto i dalje radim, mada nemam napade panike kao nekada. Elem, sada sam se usudila da se ponovo udam i trudna sam, 27. Nedelja. Muz mi je jedan dobrodusni debeljko, koga jako postujem, koga je moja cerka lepo prihvatila, ali koji je pomalo razmazen i nezreo, sin mame-doktorke, bez uvrede: ) , ali zaista bez nje ne ume nista. Ali, ne zameram, vec cinim puno da ga promenim, koliko moze, da se osamostali, da shvati da sada ima svoju porodicu i prilicno dobro nam ide. Do pre 15-tak dana bili smo kod mojih, jer smo cekali da se zavrsi stan. Sada smo se preselili. Ovde je sve novo i divno, imali smo cak i za nove stvari, kuhinju, gotovo sve. Cesto ostajem sama kada suprug ode na posao, a cerka u skolu, posto sam na bolovanju zbog trudnoce, iako nemam nekih vecih problema osim trnjenja i oticanja ruku, a kako radim u sudu za prekrsaje, mogla sam sebi da dozvolim ovaj "odmor". Problem je u tome sto mislim da se malo teze navikavam na promenu sredine, nemam osecej depersonalizacije i derealizacije, vise neki osecaj da treba da idem "kuci". U pocetku sam malo spavala, ali sada je bolje. Ono cega se sada bojim je da se ne vrate napadi panike zbog promene sredine, da se ne vrate zbog trudnoce, ili sutra zbog mozda teskog porodjaja. Takodje se bojim sto u toku trudnoce nisam prestala da pijem rivotril, mada sam ga smanjila prilicno, ali sam prestala da uzimam zoloft. Bojim se za bebu, mada sam radila amniocentezu i tu je bilo sve ok, ali to nema veze sa ovim. Uhvati me ponekad "frka" kada popijem prepar i uzlupa mi se srce od njega, sto me verovatno podseti na napade panike. Takodje mi je malo losije ujutru cim ustanem i kasno uvece, pred spavanje. Kao neka trema, takav je osecaj. Da li je moguce da necu uspeti da se naviknem? Da li je moguce da cu dozvoliti sebi da prokockam ovo sto imam, a konacno imam srecu, a sve zbog straha da se ne vrati ono sto je nekada bilo? Ovaj grip me dodatno uplasio, sta ako ga dobijem i umrem? Sada, kada sam konacno nasla srecu. . . Ne bi bilo fer. . . Od vas trazim samo malo utehe, unapred hvala. . . Pozdrav. . .