Pitanje, koje upucem ne znam kome - ocekujem psihologa, neuropsihijatra, je sljedece: ja sam u ratu izgubio majku - ubijena je brutalno. Godinama iza toga sam sa sestrom odrastao, sestra jako bolno i tesko, a ja sam bjezao od bilo cega sto bi me moglo povrijediti. Izbgjegavao sam gubitak rodbine - umrle, ruzne situacije, i generalno bio nadobudan mladic od nekih 18 - 21g. Tada negdje, desava se jos jedan porodicni lom - otac upada u tezak problem iz kojeg ce izaci tek nekoliko godina kasnije, ja raskidam vezu od godinu i pol i nesto malo vise, zapravo djevojka je raskida, ja padam u zestoku depresiju, beznadje. . . . I ne znam sta mi se dogadja. Danas je 2009. Godina. Proslo je 8 g od te veze zavrsene, i 4 godine od trenutka kada je tata izasao iz problema. Ali ja sam emocinalno unisten cini mi se - imam djevojku vec godinu dana i dva tri mjeseca. Stalno pravim ispade u smislu da se svadjam, trazim nesto, pa preisputujem da li ja nju volim, pa sve joj to pricam itd. Pa onda udjemo u fazu da je sve medju nama ok i tako u krug. Nikako da nadjem potpuni mir. Pa mislim da nikada niam bio mega zaljubljen u tu curu - sto je tacno, ali sam je jako pazio, cuvao, cuvam i danas, i s njom sam smatram nasao mir koji mi treba u zivotu bez nekih velikih oscilacija. Medjutim upravo to moje, volim li, ne voliom li, jesam li usao raciom u vezu ili nisam, pa sve to dodje i onda nestane pa se vrati - mislim ova sva pitanja, me cini vrlo nesretnim i nezadovoljnim, potistenim. Cini mi se da je gubitak majke i polozaj i ponasanje oca - macho tip satro, kao samo rad ce te spasiti, nema razgovora i vezama, o prodicim, nista, da sam ja zapravo emocinalno nezrela osoba, vrlo infantilna, da u ovoj djevojci trazim majcinsku ljubav, ono sto nisam dobio kako sam trebao radi njene - mamine, smrti. Molim vas da mi odgovorite na moj mejl a ne ovako javno i to sto prije mozete. Vjerujem da je mejl konfuzan i nabacan, ali ako bude bilo zelje ja cu vam napisati dodatno sta i ako treba. Hvala unaprijed i nadam se da ce ovo doci do neuropsihijatra. .
Poštovani, Toliko bura i potresa, i toliko snage u vama! Jako ste me zadivili, da posle svih potresa i pomeranja stojite, verujete, volite i naravno sumnjate! I to je normalno da posle svega strah od gubitka i nastavka dalje, zamenjujete racionalnim resenjem, da mozda to i nije to! Ne bojte se, idite dalje, neko ko vas voli i sa kima vam je lepo, donosi pozitivnu emocionalnost i stabilnost. Ne mislim da ste infantilni i nezreli, a ljubav nam je uvek potrebna i nikada je nije dovoljno!
Pitanje broj: #42446
Toliko bura i potresa, i toliko snage u vama! Jako ste me zadivili, da posle svih potresa i pomeranja stojite, verujete, volite i naravno sumnjate! I to je normalno da posle svega strah od gubitka i nastavka dalje, zamenjujete racionalnim resenjem, da mozda to i nije to! Ne bojte se, idite dalje, neko ko vas voli i sa kima vam je lepo, donosi pozitivnu emocionalnost i stabilnost. Ne mislim da ste infantilni i nezreli, a ljubav nam je uvek potrebna i nikada je nije dovoljno!
dr d. Krasic
Pozdrav
Pregledajte odgovore po oblastima