Poštovana,
Moj problem je kako da prihvatim
život sa hendikepom i telesnim deformitetom koji imam. Telesni problem koji imam nastao je još dok sam bila dete. Pogrešno razumevanje problema,
nemarnost roditelja i mene dovela je do toga da se deformitet godinama pogoršavao. Svo vreme sam mislila da tako mora pa lekari su rekli da će biti sve dobro. Nisam znala pravo stanje svojih problema a moji roditelji bilo im je bitno da dete hoda pa kako nije važno. Završila sam fakultet, menjala poslove, nisam pridavala značaj tome što me ljudi izbegavaju, što mi veze pucaju. Pre par godina počeli su bolovi i tada saznam pravu istinu o svom deformitetu. Otrežnjenje, prvo tražite krivca, to su prvo bili moji roditelji, svi moji pokušaji da se odradi operacija završavaju se neuspehom zato što se smatra da operacija može da pogorša stanje. Nosim ortopedsko pomagalo. Kako da prihvatim sebe, kako da prihvatim da ne mogu sresti osobu koja će biti sa mnom bez obzira na moj
deformitet. Kako da prihvatim da ću ostati bez dece? Ne vidim izlaza. Izbegavam da izlazim, da se krećem jer ne mogu da prihvatim sažaljenje i komentare ljudi oko mene. Bojim se gubitka posla i kako naći drugi. Nema dana kada ne plačem. Prilično sam popustila i u aktivnostima na poslu (radim u školi) jer kad se krećem mislim samo na to kako svi gledaju u moj hendikep. Kako da prihvatim da je život za mene završen (na žalost mnogo pre nego što sam shvatila).
Hvala.
Poštovana,
Ne znam
o kakvom se hendikepu radi ni koliko ste strari. U svakom slučaju živeti sa problemom nije lako, ali vi sa njim živite jako dugo i negde se sebe prihvatili sa njim. Ali ste
iscrpli emotivne kapacitete koji su stalno željni dopune i skloni potrošnji, ma koliko bili jaki i izdržljivi. Savetujem da
popričate sa stručnim licem i dogovorite se kako dalje, jer Vam treba malo više snage da život sagledate svetlijim očima.
dr D. Krasić. Pozdrav.
Pitanje broj: #37154
Moj problem je kako da prihvatim život sa hendikepom i telesnim deformitetom koji imam. Telesni problem koji imam nastao je još dok sam bila dete. Pogrešno razumevanje problema, nemarnost roditelja i mene dovela je do toga da se deformitet godinama pogoršavao. Svo vreme sam mislila da tako mora pa lekari su rekli da će biti sve dobro. Nisam znala pravo stanje svojih problema a moji roditelji bilo im je bitno da dete hoda pa kako nije važno. Završila sam fakultet, menjala poslove, nisam pridavala značaj tome što me ljudi izbegavaju, što mi veze pucaju. Pre par godina počeli su bolovi i tada saznam pravu istinu o svom deformitetu. Otrežnjenje, prvo tražite krivca, to su prvo bili moji roditelji, svi moji pokušaji da se odradi operacija završavaju se neuspehom zato što se smatra da operacija može da pogorša stanje. Nosim ortopedsko pomagalo. Kako da prihvatim sebe, kako da prihvatim da ne mogu sresti osobu koja će biti sa mnom bez obzira na moj deformitet. Kako da prihvatim da ću ostati bez dece? Ne vidim izlaza. Izbegavam da izlazim, da se krećem jer ne mogu da prihvatim sažaljenje i komentare ljudi oko mene. Bojim se gubitka posla i kako naći drugi. Nema dana kada ne plačem. Prilično sam popustila i u aktivnostima na poslu (radim u školi) jer kad se krećem mislim samo na to kako svi gledaju u moj hendikep. Kako da prihvatim da je život za mene završen (na žalost mnogo pre nego što sam shvatila).
Hvala.
Ne znam o kakvom se hendikepu radi ni koliko ste strari. U svakom slučaju živeti sa problemom nije lako, ali vi sa njim živite jako dugo i negde se sebe prihvatili sa njim. Ali ste iscrpli emotivne kapacitete koji su stalno željni dopune i skloni potrošnji, ma koliko bili jaki i izdržljivi. Savetujem da popričate sa stručnim licem i dogovorite se kako dalje, jer Vam treba malo više snage da život sagledate svetlijim očima.
dr D. Krasić. Pozdrav.
Pregledajte odgovore po oblastima