Poštovana,
Pre četiri godine mi je umrla majka. Bila sam sama sa njom, čekajući hitnu pomoć koja je došla tek nakon 40 minuta... suviše kasno. Dve nedelje posle toga počeli su problemi sa spavanjem, aritmijom, gušenjem, napadima panike. Kada je postalo neizdrživo, jer po dva-tri dana i noći ne bih uopšte spavala (pala sam nekoliko puta, ali nisam se onesvestila) potražila sam stručnu pomoć. Koja je pomogla, nakon godinu i po dana redovnih poseta neuropsihijatru i
upotrebe antidepresiva. To je sve sada iza mene, fizički problemi, lekari i lekovi. Mislila sam da sam dobro, do skoro. Iako nikada više nisam bila kao ranije, uvek
svesna tuge i teskobe, smatrala sam to normalnim. Čak i
umišljen bol u grudima i teskobu koji su se povremeno javljali. Međutim, od pre nekoliko meseci ponovo se osećam sve lošije. Živim sama, nemam dečka/muža/porodicu i lično mislim da je to problem. Imam prijatelje, oca, sestru (i njenu porodicu). Ali ipak sam, na kraju dana, potpuno sama. Ono što me zabrinjava je činjenica da sam počela da se povređujem.
Pritisak u grudima se povuče jedino nakon što osetim pravi, fizički bol. Prvi put sam to uradila pre oko mesec dana, osećala sam se vrlo loše i udarila sam se iz sve snage
pesnicom po glavi, slučajno, pre potpuno
nevoljnim pokretom očajnika (nešto poput udaranja nogom o pod od besa). Čim je počela glavobolja, počela sam lakše da dišem i osećaj
gomile kamenja na mojim grudima je nestao. Nekoliko dana kasnije uradila sam to ponovo - ovog puta namerno. Onda sam našla efikasnije rešenje.
Udarac kajšem po leđima. Taj bol je dovoljno oštar i dovoljno snažan da potisne sve ostalo. Osim stida i straha da
gubim razum. Ali ipak mi je lakše. Znam da takvo ponašanje nije normalno. Ja ne volim bol, ne volim grubost, to me ne uzbuđuje i ne osećam potrebu za dominacijom, mazohizmom niti bilo čime sličnim (ovo moram da naglasim, jer nisam sigurna da li uspevam da objasnim kako je
bol samo ventil za teskobu, ne faktor seksualnog uzbuđenja). Ali isto tako, ne mogu da se nateram da potražim stručnu pomoć, sramota me je. Sramota me je što sam suviše slaba i što radim nešto što niko normalan ne radi. Da li uopšte mogu sama sebi da pomognem, da se oslobodim nečega toliko lošeg i toliko... nenormalnog?
Hvala unapred.
Poštovana,
Sasvim sam razumela Vaš problem i nemojte se osećati "nenormalnom" zbog toga, jer to i niste. Ali je sigurno da je
napetost ekstremnih dimenzija, jer
samopovređivanje jeste jedan od načina
razrešenja takvih napetosti. Vaš život i njegov kvalitet Vas čine nesrećnom, a niste u stanju da išta promenite. Nije sramota otići psihijatru i ići na psihoterapiju, jer ona je upravo blagotvorna u ovakvim problemima.
dr D. Krasić. Pozdrav.
Pitanje broj: #36777
Pre četiri godine mi je umrla majka. Bila sam sama sa njom, čekajući hitnu pomoć koja je došla tek nakon 40 minuta... suviše kasno. Dve nedelje posle toga počeli su problemi sa spavanjem, aritmijom, gušenjem, napadima panike. Kada je postalo neizdrživo, jer po dva-tri dana i noći ne bih uopšte spavala (pala sam nekoliko puta, ali nisam se onesvestila) potražila sam stručnu pomoć. Koja je pomogla, nakon godinu i po dana redovnih poseta neuropsihijatru i upotrebe antidepresiva. To je sve sada iza mene, fizički problemi, lekari i lekovi. Mislila sam da sam dobro, do skoro. Iako nikada više nisam bila kao ranije, uvek svesna tuge i teskobe, smatrala sam to normalnim. Čak i umišljen bol u grudima i teskobu koji su se povremeno javljali. Međutim, od pre nekoliko meseci ponovo se osećam sve lošije. Živim sama, nemam dečka/muža/porodicu i lično mislim da je to problem. Imam prijatelje, oca, sestru (i njenu porodicu). Ali ipak sam, na kraju dana, potpuno sama. Ono što me zabrinjava je činjenica da sam počela da se povređujem. Pritisak u grudima se povuče jedino nakon što osetim pravi, fizički bol. Prvi put sam to uradila pre oko mesec dana, osećala sam se vrlo loše i udarila sam se iz sve snage pesnicom po glavi, slučajno, pre potpuno nevoljnim pokretom očajnika (nešto poput udaranja nogom o pod od besa). Čim je počela glavobolja, počela sam lakše da dišem i osećaj gomile kamenja na mojim grudima je nestao. Nekoliko dana kasnije uradila sam to ponovo - ovog puta namerno. Onda sam našla efikasnije rešenje. Udarac kajšem po leđima. Taj bol je dovoljno oštar i dovoljno snažan da potisne sve ostalo. Osim stida i straha da gubim razum. Ali ipak mi je lakše. Znam da takvo ponašanje nije normalno. Ja ne volim bol, ne volim grubost, to me ne uzbuđuje i ne osećam potrebu za dominacijom, mazohizmom niti bilo čime sličnim (ovo moram da naglasim, jer nisam sigurna da li uspevam da objasnim kako je bol samo ventil za teskobu, ne faktor seksualnog uzbuđenja). Ali isto tako, ne mogu da se nateram da potražim stručnu pomoć, sramota me je. Sramota me je što sam suviše slaba i što radim nešto što niko normalan ne radi. Da li uopšte mogu sama sebi da pomognem, da se oslobodim nečega toliko lošeg i toliko... nenormalnog?
Hvala unapred.
Sasvim sam razumela Vaš problem i nemojte se osećati "nenormalnom" zbog toga, jer to i niste. Ali je sigurno da je napetost ekstremnih dimenzija, jer samopovređivanje jeste jedan od načina razrešenja takvih napetosti. Vaš život i njegov kvalitet Vas čine nesrećnom, a niste u stanju da išta promenite. Nije sramota otići psihijatru i ići na psihoterapiju, jer ona je upravo blagotvorna u ovakvim problemima.
dr D. Krasić. Pozdrav.
Pregledajte odgovore po oblastima