Pitanje broj: #28645

Poštovani,
imam sina koji za par dana puni 3 godine. Imao je problema sa govorom, ali je krenuo u vrtić a tamo i kod logopeda, tako da sada govori, ali ne čisto (prve reči je rekao na vreme oko 8 meseca jasno, ali je sada počeo da sklapa rečenice). Motorika mu je izrazito razvijena, ume da se igra sam, ali i sa decom. Kada se igra sa decom prestaje kada on želi, a ne drugo dete. Nije agresivan prema drugoj deci, čak ga uvek ističu kao omiljenog druga. Brani se samo ako neko njega gurne ili udari, a namerno prvi ne počinje. U školici se uklopio u kolektiv, ali vaspitačice govore da je svojeglav, da obaveze izvršava kada on hoće a ne kada oni traže. Dok nije govorio druga deca su govorila njegovim jezikom i ponaša se kao predvodnik i među starijom decom. Uvek je u centru pažnje. Ove nedelje javio se problem vezan za samozadovoljavanje (češće u vrtiću, nego kod kuće),  pa je vaspitačica rekla da se odvoji, legne na stomak i " dira pišu". Zaista sam se zabrinula. Kod kuće sam videla jednom, a kako je van školice uvek uz mene, trudim se da ga animiram i zainteresujem za nešto drugo kada vidim da se povlači i leže na stomak. Zadnja 4 dana se budi noću uz plač i čini mi se da se plaši da spava. Lakše mi je kada je uz mene, ali mora i u vrtić, a tamo ne mogu svi da prate samo šta on radi. Jako me brine ova pojava kako vaspitačica kaže " dečije onanije"i plašim se za njegov psihički razvoj, naročito posle problema sa govorom, svojeglavošću, pa i pojačanom aktivnošću. Kada nešto što hoće ne dobije, jako burno reaguje i baš je besan, ali agresiju usmerava uglavnom ka meni ili omiljenim igračkama. Naglasiću da dete živi sa mnom i mojim roditeljima (kao i kucom), da smo se suprug i ja razišli kada je imao1,5 god. Jer je bivši suprug narkoman koji se lečio, bio u zatvoru, a kako ne živimo u istom mestu retko dolazi da ga viđa. Sin je vezan za njega i retko govorim loše o ocu, ali dešava se. Ja sam apsolvent i rodila sam ga sa 22 god. Porođaj je bio jako težak, ali ne carskim rezom, već vaginalno (imao je skoro 5kg, intubiran i reanimiran, a imao je i pupčanu vrpcu oko vrata). Ja se lečim od depresije i paničnih ataka izazvanih psihičkim maltretiranjima. Idem privatno na psihoterapije i uzimam lekove u dozi održavanja. Svojevoljno sam otišla i idem na terapije od prvih simptoma koji su se javili po prestanku dojenja. Ne dozvoljavam da oseti ili vidi ikakvu moju krizu. Finansiraju nas moji roditelji sa kojima živimo i koji ga samo pričuvaju kada je potrebno. Sin je uvek sa mnom, uglavnom i spava pored mene i jako je vezan za mene. Nikada ga uveče niko drugi nije uspavao. Vezan je i za dedu, ali on sa njim provede pola sata-sat i ne shvata značaj njihovog odnosa. Moji roditelji smatraju da im je dužnost finansiranje, ali ne i moralna podrška. Često me pred njim osuđuju i okrivljuju, pa se plašim (a već usvaja i neke njihove modele ponašanja) da to i on ne počne da radi, jer ume da me šamara kada je jako ljut. Inače, ima astmu, hronični rinitis i šum na srcu koji imaju svi sa očeve strane. Često je bolestan i pod nadzorom je pedijatara i pedijatara specijalista. Moji roditelji su prosvetni radnici i ja sam budući. Nekada mi se čini da se previše zabrinjavamo, ali tako i nalazimo odgovore. Molim vas za savet vezan za samozadovoljavanje i kako reagovati, kao i ostale činioce ponašanja. Ako smatrate da na osnovu navedenog trebamo da se obratimo psihijatru ili psihologu, molim vas i da nas uputite kome (blizu smo Beogradu).
Hvala vam unapred