Poštovana,
Moj muž (50 godina) pati od depresije već 10 godina. Živimo u Severnoj Americi. Bio je kod raznih lekara, psihologa i psihijatara, i dijagnoze su bile različite: sve od psihomatskog stanje do hronične depresije. Poslednja dijagnoza je
endogena depresija, sa povećanom senzitivnošću (osjetljivost na zvuk, dodir, jako svetlo). Zaključak je bio da izlečenje nije moguće, ali da se može pomoći antidepresivima (za poboljšanje raspoloženja) i antipsihoticima (zbog preosetljivosti na stres). Probao je lečenje sa više vrsta lekova (ssri, mao, litium, zypraxa). Ssri su delovali dobro prvih par meseci, ali se onda opet vraćao na staro stanje. Zypraxa kao antipsihotik ga je činila još više razdražljivim i ljutim. Od velike upotrebe lekova je dobio masnu jetru, pa je lečenje lekovima morao da prekine. Prošao je i kognitivnu terapiju, koja mu je pomogla da promeni način shvatanja problema, ali simptomi su ostali isti. Njegovi simptomi su: česte glavobolje, bolovi u leđima i vratu, loše raspoloženje, umor, razdražljivost, sve mu pretstavlja problem i daje stres, potrebno mu je da bude sam i da se psihički odmori, izbegava drustvo. Mora da se psihički pripremi ako treba da popriča sa mnom ili decom, ali nakon desetak minuta je već umoran i dobija lupanje srca od samog razgovora. Radio je ct glave i vrata i sve je u redu. Neurološki pregled je u redu. Krvna slika je u redu. Inače je jako dobar kao otac i muž, razume nas i pomaže koliko je u njegovoj moći. Prijatelji ga vole i cene, iako sa njima ne provodi toliko vremena kao pre bolesti. Brine me to što su naša maloletna deca (12 i 16) poprimila neke njegove simptome (žale se stalno na bolove), a njegovo stanje loše utiče i na mene i poprimam negativno raspoloženje. Sve to utiče da naša porodica pada sve dublje u začarani krug. Koje je vasše mišljenje i da li mi možete dati savet?
Unapred Vam hvala.
Poštovana,
Potrebno je napraviti prioritete u rangiranju bitnosti lečenja bolesti u životu. Smatram da postoji terapija koju može da uzima, naravno preokontrolisati prethodno parametre koji govore o stanju funkcije jetre. Takvo psihičko stanje zahteva
medikamentni tretman, samo treba proceniti lek i šta je životno vaznije. U svakom slučaju psihoterapija mora da da pozitivne rezultate, te nastavite sa tim. Nije rešenje da takav model preuzimaju deca, niti da svi trpite zbog prestanka lečenja, a pri svemu tome njemu je najteže.
Srdačno
Dr Dragana Krasić
Pitanje broj: #26773
Moj muž (50 godina) pati od depresije već 10 godina. Živimo u Severnoj Americi. Bio je kod raznih lekara, psihologa i psihijatara, i dijagnoze su bile različite: sve od psihomatskog stanje do hronične depresije. Poslednja dijagnoza je endogena depresija, sa povećanom senzitivnošću (osjetljivost na zvuk, dodir, jako svetlo). Zaključak je bio da izlečenje nije moguće, ali da se može pomoći antidepresivima (za poboljšanje raspoloženja) i antipsihoticima (zbog preosetljivosti na stres). Probao je lečenje sa više vrsta lekova (ssri, mao, litium, zypraxa). Ssri su delovali dobro prvih par meseci, ali se onda opet vraćao na staro stanje. Zypraxa kao antipsihotik ga je činila još više razdražljivim i ljutim. Od velike upotrebe lekova je dobio masnu jetru, pa je lečenje lekovima morao da prekine. Prošao je i kognitivnu terapiju, koja mu je pomogla da promeni način shvatanja problema, ali simptomi su ostali isti. Njegovi simptomi su: česte glavobolje, bolovi u leđima i vratu, loše raspoloženje, umor, razdražljivost, sve mu pretstavlja problem i daje stres, potrebno mu je da bude sam i da se psihički odmori, izbegava drustvo. Mora da se psihički pripremi ako treba da popriča sa mnom ili decom, ali nakon desetak minuta je već umoran i dobija lupanje srca od samog razgovora. Radio je ct glave i vrata i sve je u redu. Neurološki pregled je u redu. Krvna slika je u redu. Inače je jako dobar kao otac i muž, razume nas i pomaže koliko je u njegovoj moći. Prijatelji ga vole i cene, iako sa njima ne provodi toliko vremena kao pre bolesti. Brine me to što su naša maloletna deca (12 i 16) poprimila neke njegove simptome (žale se stalno na bolove), a njegovo stanje loše utiče i na mene i poprimam negativno raspoloženje. Sve to utiče da naša porodica pada sve dublje u začarani krug. Koje je vasše mišljenje i da li mi možete dati savet?
Unapred Vam hvala.
Poštovana,
Potrebno je napraviti prioritete u rangiranju bitnosti lečenja bolesti u životu. Smatram da postoji terapija koju može da uzima, naravno preokontrolisati prethodno parametre koji govore o stanju funkcije jetre. Takvo psihičko stanje zahteva medikamentni tretman, samo treba proceniti lek i šta je životno vaznije. U svakom slučaju psihoterapija mora da da pozitivne rezultate, te nastavite sa tim. Nije rešenje da takav model preuzimaju deca, niti da svi trpite zbog prestanka lečenja, a pri svemu tome njemu je najteže. Srdačno Dr Dragana Krasić
Pregledajte odgovore po oblastima