Poštovana doktorko,
Zbog anksioznosti i paničnih napada svega dva tri izražena bio sam pod terapijom nepune dve godine, a potom tri meseca nisam bio pod terapijom lekovima naravno, po uputstvu lekara- psihijatra. Ja i za vreme terapije sam to sve nosio na nogama, dosta sam putovao, radio,.... živeo normalno. Naravno, dešavalo se da se pojave simptomi, ne bude prijatno ali bude pa prođe... Naravno, uvek se u glavi vrzma taj strah od straha, te pašću u nesvest, te ovo, te ono... Sada bi me interesovalo sledeće: Za ovo vreme dok nisam bio pod terapijom lekovima Seroxat i Rivotril u početku osećao sam malo intezivnije prisustvo karakterističnih simptoma napetost, smetenost, nedostatak koncentracije, uznemirenost. Sve se to dešavalo u proseku tri četiri dana u nedelji, ali ne po ceo dan. Na primer: Bude mi jedan deo dana sasvim u redu, i onda recimo u drugom delu dana potpuno druga priča. No i tada ja ne bežim, suočim se sa simptomima, i trudim se da ne obraćam pažnju, kažem sebi proći će i prođe. Razgovarao sam sa doktorkom, a i nalazio na nekim sajtovima o anksioznosti, da je potrebno što više ignorisati simptome, izbegavati im pripisivanje nekog nerealnog značenja i što manje razmišljati o tome kako se osećate. Ja to sve znam, ali kad me zgrabi taj talas malo sve zaboravim, ali ne paničim svakako. Još da kažem da sam posle terapije imao baš dva tri vrlo intezivna anksiozna talasa, zapravo simptomi ogdovaraju napadu panike jaka uznemirenost, odsustvo koncentracije, blaga vrtoglavica, potreba za odlaskom u WC, otežana komunikacija, nemoć da se šta učini... Stoga sam pre par dan otišao kod doktorke, i sad pijem Rivotril po njenom nalogu 1mg dnevno. Inače, bavim se sportom, izlazim, druzim se sa prijateljima, čitam, i uvek kad me snađe anksioznost govorim sebi da treba da ostanem miran pa će se vremenom istutnjiti i postajaće sve slabije i ređe ako puno ne pridajem važnost svemu tome. Čak i kad mi je frka ja se u razgovoru znam i šaliti i sasvim normalno komunicirati, mada mi nije prijatno Voleo bih da mi Vi kažete Vaše mišljenje... Kažem Vam, ja radim i živim uobičajeno, ali moram priznati da me ti trenuci anksioznosti pomalo izbace iz neke ravnoteže.. Predstoje mi neka putovanja i neka poslovna dešavanja do kojih mi je stalo i ne bih želeo da me ova dosadna anksioznost ometa da u svemu uživam. Prijateljima u šali kažem da se osećam kao Vudi Alen: svi misle super je a on iznutra pun problema (oprostite na malo šale)..... Da li biti uporan, i svojim mislima i brigom ne podsticati pojavu anksioznosti, tako da će se sve vremenom povući?... I uvek mi je ta podsvesna briga - šta ako to vodi u neka teža oboljenja.... I uvek to čuveno pitanje -koliko to traje, ukoliko uopšte postoji pravilo? Obraćam Vam se znajući da ste poznati stručnjak u ovoj oblasti i neki Vaš savet i mišljenje o svemu ovome dosta bi mi značilo.
Srdačno Vam se zahvaljujem i želim sve najbolje
Mile
Poštovani,
Vaš problem paničnog poremećaja je veoma čest, toliko raširen da kada biste više govorili o njemu, a manje trošili snagu da budete jaki i neko drugi, lakše bi ste isplivali iz problema. Od mnogih ćete čuti da nose strahove i da funkcionišu po sistemu socijalne prihvatljivosti: biti optimalan, nasmejan. To je O.K i vredi. Negde pozitivnim ponašanjem, menjamo misli i osećanja. Ali sebe moramo prihvatiti i sa negativnim osećanjima, izneti ih i objasniti, pre svega sebi. Prihvatiti sebe i sa strahovima, a ne strahovati od njihove pojave, to je suština. Znate da strahovi mogu doći i da odlaze, shodno tome prestanite da se bavite time, jer razmišljanja o tome čine da oni budu intenzivniji i nametnutiji. Ne pratite te misli strahom, da biste izgubili strah od straha.Vidim da ste pametni, preduzimljivi, vredni i više verujte u sebe. Razmislite šta hoćete i ponašajte se ka tome, živite svoj život. Prihvatimo svoja osećanja, prepoznajmo ih. Menjaćemo ih odlučnošću i snagom svoje ličnosti. Predlažem psihoterapiju ukoliko je to moguće jer je to način rada na sebi i rekreiranja sopstvenih potencijala
Pitanje broj: #25168
Zbog anksioznosti i paničnih napada svega dva tri izražena bio sam pod terapijom nepune dve godine, a potom tri meseca nisam bio pod terapijom lekovima naravno, po uputstvu lekara- psihijatra. Ja i za vreme terapije sam to sve nosio na nogama, dosta sam putovao, radio,.... živeo normalno. Naravno, dešavalo se da se pojave simptomi, ne bude prijatno ali bude pa prođe... Naravno, uvek se u glavi vrzma taj strah od straha, te pašću u nesvest, te ovo, te ono... Sada bi me interesovalo sledeće: Za ovo vreme dok nisam bio pod terapijom lekovima Seroxat i Rivotril u početku osećao sam malo intezivnije prisustvo karakterističnih simptoma napetost, smetenost, nedostatak koncentracije, uznemirenost. Sve se to dešavalo u proseku tri četiri dana u nedelji, ali ne po ceo dan. Na primer: Bude mi jedan deo dana sasvim u redu, i onda recimo u drugom delu dana potpuno druga priča. No i tada ja ne bežim, suočim se sa simptomima, i trudim se da ne obraćam pažnju, kažem sebi proći će i prođe. Razgovarao sam sa doktorkom, a i nalazio na nekim sajtovima o anksioznosti, da je potrebno što više ignorisati simptome, izbegavati im pripisivanje nekog nerealnog značenja i što manje razmišljati o tome kako se osećate. Ja to sve znam, ali kad me zgrabi taj talas malo sve zaboravim, ali ne paničim svakako. Još da kažem da sam posle terapije imao baš dva tri vrlo intezivna anksiozna talasa, zapravo simptomi ogdovaraju napadu panike jaka uznemirenost, odsustvo koncentracije, blaga vrtoglavica, potreba za odlaskom u WC, otežana komunikacija, nemoć da se šta učini... Stoga sam pre par dan otišao kod doktorke, i sad pijem Rivotril po njenom nalogu 1mg dnevno. Inače, bavim se sportom, izlazim, druzim se sa prijateljima, čitam, i uvek kad me snađe anksioznost govorim sebi da treba da ostanem miran pa će se vremenom istutnjiti i postajaće sve slabije i ređe ako puno ne pridajem važnost svemu tome. Čak i kad mi je frka ja se u razgovoru znam i šaliti i sasvim normalno komunicirati, mada mi nije prijatno Voleo bih da mi Vi kažete Vaše mišljenje... Kažem Vam, ja radim i živim uobičajeno, ali moram priznati da me ti trenuci anksioznosti pomalo izbace iz neke ravnoteže.. Predstoje mi neka putovanja i neka poslovna dešavanja do kojih mi je stalo i ne bih želeo da me ova dosadna anksioznost ometa da u svemu uživam. Prijateljima u šali kažem da se osećam kao Vudi Alen: svi misle super je a on iznutra pun problema (oprostite na malo šale)..... Da li biti uporan, i svojim mislima i brigom ne podsticati pojavu anksioznosti, tako da će se sve vremenom povući?... I uvek mi je ta podsvesna briga - šta ako to vodi u neka teža oboljenja.... I uvek to čuveno pitanje -koliko to traje, ukoliko uopšte postoji pravilo? Obraćam Vam se znajući da ste poznati stručnjak u ovoj oblasti i neki Vaš savet i mišljenje o svemu ovome dosta bi mi značilo.
Mile
Vaš problem paničnog poremećaja je veoma čest, toliko raširen da kada biste više govorili o njemu, a manje trošili snagu da budete jaki i neko drugi, lakše bi ste isplivali iz problema. Od mnogih ćete čuti da nose strahove i da funkcionišu po sistemu socijalne prihvatljivosti: biti optimalan, nasmejan. To je O.K i vredi. Negde pozitivnim ponašanjem, menjamo misli i osećanja. Ali sebe moramo prihvatiti i sa negativnim osećanjima, izneti ih i objasniti, pre svega sebi. Prihvatiti sebe i sa strahovima, a ne strahovati od njihove pojave, to je suština. Znate da strahovi mogu doći i da odlaze, shodno tome prestanite da se bavite time, jer razmišljanja o tome čine da oni budu intenzivniji i nametnutiji. Ne pratite te misli strahom, da biste izgubili strah od straha.Vidim da ste pametni, preduzimljivi, vredni i više verujte u sebe. Razmislite šta hoćete i ponašajte se ka tome, živite svoj život. Prihvatimo svoja osećanja, prepoznajmo ih. Menjaćemo ih odlučnošću i snagom svoje ličnosti. Predlažem psihoterapiju ukoliko je to moguće jer je to način rada na sebi i rekreiranja sopstvenih potencijala
Pregledajte odgovore po oblastima