1. Pitanje broj: #18588

    Poštovani,
    zovem se Ivan i imam 25 godina i imam nekoliko problema i trebaju mi savetu u vezi njih. Apsolvent sam i imam dosta ne položenih ispita (devet). Kako se ispitni rok približava ja sve češće padam u depresiju i ponekad (ne često) imam suicidne misli jer mislim da ispite neću položiti (nikad nisam planirao samoubistvo ali često pomislim kako bi bilo sve lakse da me jednostavno nema). Sličan problem mi se stvara i kada sa roditeljima pričam o zaposlenju posle studija. Prilikom svakog većeg pritiska mene oblije me znoj i ja se ugrejem (fizički se ugrejem, kao da imam temperaturu). To se uglavnom desi kada sa svojima pričam o fakultetu i o poslu. Bojim se neuspeha pred nepoznatim ljudima i bojim se odgovornosti, ali samo u tom segmentu: posao/škola. Takodje moram da dodam da nekad dodjem u takvu fazu da se okuražim i da mi nista nije problem. Da mi ne smeta ni pritisak u škola ni išta drugo i da sve stignem bez obira na probleme. Želeo bi da napomenem da nemam problema što se tiče upoznavanja i druženja. Nemam nikakvih smetnji prilikom upoznavanja sa recimo devojkom (sem male treme, koja me ipak ne sprečava da nekom pridjem). Volim da se družim sa ljudima i kada sam duže vreme sam (recimo kada sam prehladjen pa ne izlazim u grad nekoliko dana) često budem tužan i nedostaje mi društvo. Pre dve godine sam bio u Americi sa namerom da tamo ostanem preko leta radeći kao spasilac na bazenu. To je bila moja ideja i jako sam to želeo. Ali posle 15-20 dana sam se vratio u Srbiju jer nisam mogao da izdržim obavezu koju je taj posao tražio. Nije mi bilo naporno otići na posao i raditi. Bilo mi je tesko svemu se tome prilagoditi. Nikog nisam imao na koga da se oslonim i nedostajao mi je neko (bilo ko) sa kojima mogu pričati. Osećao sam se kao bačen u kavez sa lavovima da se snalazim kako umem i znam. Nisam mogao taj pritisak da izdržim. E sada kada sam izneo svoje probleme i kada se oni javljaju hteo bi da vam postavim pitanja. U situacijama kada se ispitni rok približava i kada mene počne da "hvata" depresija i strah i da neću stići sve naučiti i da ću pasti ispit gubim koncetraciju sve više i više i tako upadam u magični krug iz kojeg ne mogu izaći. Na kraju se sve svede na to da nemogu da se skoncetrišem ni na jedno slovi dok skroz ne izgubim interesovanje za učenjem. Da li postoji neki lek (za koji ne treba doktorski recept) ili neki "bakin recept" da mi se pomogne u učenju-koncetraciji? (čuo sam od drugarice da je ona koristila neke pilule za koncetraciju i da su joj pomogle, ali mi nije rekla kako se zovu) Druga stvar što me interesuje je moj problem kada se nadjem u potpuno novom okruženju. Jer uskoro ću morati da idem u vojsku, a kako sam Vam objasnio moj problem u Americi da li mislite da li će se tako nesto desiti i u vojsci? Moje neko mišljenje je da te stvari ne mogu da se porede jer je u SAD ipak i drugi jezik i kultura, bukvalno ništa za šta mogu da se uhvatim. Ali nije zgoreg pitati da ne ispadne da sam sebe tešim a na kraju se opet nadjem u neobranom grožđu. I za kraj jedno zapažanje koje ne smeta meni ali recimo mojoj majci smeta jer ona stiče utisak da sam neosetljiv na patnje drugih ljudi. Kada čujem da je neko iz kraja ili neki porodični prijatelj umro meni to ništa ne znači. Ne uzbudjujem se oko toga. Na svu sreću nije mi se desilo da mi neko bliži umre pa ne znam kako bi se ponašao u toj sitaciji. Da pola sveta nestane ne znam da li bi me to dotaklo uopšte. Ali takodje se jako rastužim kada zivotinje pate ili kada vidim da neko drugi pati. Ali opet napominjem, tužan sam zbog te osobe koja pati, a ne zbog te osobe koje nema. To sam primetio kada mi je deda (ne rodjeni) umro. Iako jesam osećao kao da on fali, nisam osećao neku preteranu tugu (iako smo bili bliski) ali sam zaplakao na sahrani samo zbog babe, jer sam osetio koliko je ona nesretna. Napominjem da nisam agresivna osoba i da ne podnosim nasilje i ne osećam se prijatno kada ga vidim negde (fiktivno nasilje u filmovima mi nesmeta nimalo).
    Da li su to znaci nekog poremećaja?
    Hvala unapred na odgovoru. Ivan

    Odgovoreno: 10. 01. 2009.
    • Postovani,Vi ste mladic koji je u odrastanju imao uslove prezasticenosti i stoga slabije mogucnosti za inicijativu,samostalnost i potpuno preuzimanje odgovornosti.Tako ste negde prividno bili sigurnu,dok niste dosli u situaciju samostalnosti u kojoj samopouzdanje i sigurnost su uslov za dobro funkcionisanje .Pri svemu tome,jako ste pametni,kvalitetni veoma,preosetljivi,preodgovorni i nesamostalni,i nesigurni u sopstvene mogucnosti.Toliko ste uplaseni da svoj nacin resavanja problema(sklanjanje,bekstvo) primenjujete i na zivot (razmisljanje o suicidu).To je defanzivna EGO odbrana.Ne mozete resiti problem na taj nacin,vec cete ga vremenom uvecavati.Takodje racionalizovati situaciju nije greh.U sranom svetu je svima tesko,mnogi ne uspu u tome,sto takodje nije dokaz sopstvene neuspesnosti i slabosti.Tako osetljiva i suptilna licnost kao sto ste Vi suigurno nije neko ''ko je neosetljiv na tudje probleme'' sto kaze Vasa majka.Veoma Vam je stalo do njenog misljenja,a ona je Vas veliki kriticar iz najbolje namere, uvek,kao svaka majka.Zato bi Vas oblikovalada budete najbolji po njenom modelu, stoste joj i cinili,a sada bi da zivite sami ali je tesko a da kada su se derugi toliko trudili do sada,sto zbog krivice da ih ne povredite sto zbogsvoje oslabljenosti.Dobar ste covek,osecate patnju drugih,i to ZIVIH ljudi.Osecate zbog necega sto oseca i sto je moguce promeniti.Ono sto je definitivno,uzalud je trositi se oko tega.Naravno,da tako ne biste osetili da se radi o bliskim osobama.Ne bojte se, zdrava ste osoba,radite malo na sebi,sigurno je da bi Vam prijala psihoterapija,ako ste u blizini javite se Srdacno Dr Dragana Krasic

Ostavite komentar