Poštovana doktorka,
Imao sam dugo dilemu da li da Vam se obratim ili ne, jer zaista ne znam da li ste baš Vi osoba koja mi može dati bilo kakav odgovor. Situacija je složena i biću što kraći.
Imam 24 godine i redovno završavam fakultet u Beogradu, sa prosekom 9,70. Tokom studija sam uspeo da postignem niz značajnih rezultata, objavljenih radova, važnih seminara, isticanja u raznim podoblastima glavnog studija. Sada kada imam još samo jedan ispit do kraja, nalazim se u velikom ćorsokaku. Nemam posao, a nažalost nema ga na vidiku. Postavim sebi pitanje kako da ga nadjem, gde, a da to bude u struci. Da bih se zaposlio u struci traže da prvo diplomiram, a da bih počeo sebe da izdržavam za čim imam veliku potrebu, neophodno je da što pre nađem posao, jer sam prilično samostalna osoba i ne želim da više teretim svoje roditelje. Posao koji mi se trenutno nudi daleko je ispod mojih mogućnosti i uloženog rada prethodne 4 godine na fakultetu i van njega, a garantovana zarada je ista kao ona koju ima moj prijatelj koji radi kao fizicki radnik. Imam veliki problem da sebi objasnim potpunu eroziju sistema vrednosti u ovoj zemlji i to kako odjednom fizikalisanje vredi isto koliko i kvalitetan naučni rad, a moji roditelji čija bi mi podrška jako značila, misle da posao ne treba mnogo birati i da treba početi od nule bez obzira na sve napore tokom studija. Ponekad sam loše raspoložen, nedruželjubiv, tužan, a katkad sam i prilično nervozan i impulsivan (naravno bez ikakve agresivnosti).
Možete li mi molim Vas dati odgovor na najjednostavnije pitanje: da li je sa mnom sve u redu, da li moje opisano ponašanje spada u domen psihijatrijskih poremecaja i kako se sa čitavom situacijom izboriti što lakše i što bezbolnije po samog sebe? Hvala Vam i izvinite što je preopširno objašnjenje pitanja.
Poštovani,
veliki broj mladih ljudi se nosi sa problemom koji imate i Vi. Veliki broj mladih ljudi u svetu, takođe, ima isti problem. Radni, vredni, pametni i puni očekivanja i nade da se to i naplati na odgovarajući način. Tako će i biti, ali jedna od manje vrednih osobina mladosti je nestrpljenje! Sačekajte, razmislite, ne poredite nešto što se ne može porediti. Kvalitet uvek da rezultate. Završite fakultet i ostale obaveze, gradite kuću od temelja. Krećući od velikih ciljeva i definitivnih rešenja lako se obeshrabrimo. Imajte cilj i idite ka njemu, bez njega put se gubi. Kao što radite na fakultetu, radite i na postavljenom cilju. Ne postaje se odmah velik!
Naravno da ovde reč nije o poremećaju psihijatrijske prirode, ali jedan razgovor sa psihijatrom bi Vam pomogao da razrešite napetost koja je prisutna i impulsivne reakcije, koje najčešće ne dovode do dobrih
rezultata.
Srdačno,
Dr Dragana Krasić
Pitanje broj: #10876
Poštovana doktorka,
Odgovoreno: 15. 09. 2008.Imao sam dugo dilemu da li da Vam se obratim ili ne, jer zaista ne znam da li ste baš Vi osoba koja mi može dati bilo kakav odgovor. Situacija je složena i biću što kraći.
Imam 24 godine i redovno završavam fakultet u Beogradu, sa prosekom 9,70. Tokom studija sam uspeo da postignem niz značajnih rezultata, objavljenih radova, važnih seminara, isticanja u raznim podoblastima glavnog studija. Sada kada imam još samo jedan ispit do kraja, nalazim se u velikom ćorsokaku. Nemam posao, a nažalost nema ga na vidiku. Postavim sebi pitanje kako da ga nadjem, gde, a da to bude u struci. Da bih se zaposlio u struci traže da prvo diplomiram, a da bih počeo sebe da izdržavam za čim imam veliku potrebu, neophodno je da što pre nađem posao, jer sam prilično samostalna osoba i ne želim da više teretim svoje roditelje. Posao koji mi se trenutno nudi daleko je ispod mojih mogućnosti i uloženog rada prethodne 4 godine na fakultetu i van njega, a garantovana zarada je ista kao ona koju ima moj prijatelj koji radi kao fizicki radnik. Imam veliki problem da sebi objasnim potpunu eroziju sistema vrednosti u ovoj zemlji i to kako odjednom fizikalisanje vredi isto koliko i kvalitetan naučni rad, a moji roditelji čija bi mi podrška jako značila, misle da posao ne treba mnogo birati i da treba početi od nule bez obzira na sve napore tokom studija. Ponekad sam loše raspoložen, nedruželjubiv, tužan, a katkad sam i prilično nervozan i impulsivan (naravno bez ikakve agresivnosti).
Možete li mi molim Vas dati odgovor na najjednostavnije pitanje: da li je sa mnom sve u redu, da li moje opisano ponašanje spada u domen psihijatrijskih poremecaja i kako se sa čitavom situacijom izboriti što lakše i što bezbolnije po samog sebe? Hvala Vam i izvinite što je preopširno objašnjenje pitanja.
Poštovani,
veliki broj mladih ljudi se nosi sa problemom koji imate i Vi. Veliki broj mladih ljudi u svetu, takođe, ima isti problem. Radni, vredni, pametni i puni očekivanja i nade da se to i naplati na odgovarajući način. Tako će i biti, ali jedna od manje vrednih osobina mladosti je nestrpljenje! Sačekajte, razmislite, ne poredite nešto što se ne može porediti. Kvalitet uvek da rezultate. Završite fakultet i ostale obaveze, gradite kuću od temelja. Krećući od velikih ciljeva i definitivnih rešenja lako se obeshrabrimo. Imajte cilj i idite ka njemu, bez njega put se gubi. Kao što radite na fakultetu, radite i na postavljenom cilju. Ne postaje se odmah velik! Naravno da ovde reč nije o poremećaju psihijatrijske prirode, ali jedan razgovor sa psihijatrom bi Vam pomogao da razrešite napetost koja je prisutna i impulsivne reakcije, koje najčešće ne dovode do dobrih rezultata.
Srdačno,
Dr Dragana Krasić
Pregledajte odgovore po oblastima