Pitanje broj: #4751

Pokušaću da ti ponudim priču neko objašnjenje zašto neke druge osobe imaju malo prijatelja i ćute u prisustvu drugih, ali ću i pokušati da te navedem na razmišljanje o sebi kao pričljivoj i druželjubivoj osobi. Ukoliko isključimo ćutanje zbog nepoverenja prema drugim osobama za koje se misli da
smišljaju zlo, zatim ćutanje kao instrument za iskorišćavanjenje tuđih ustiju i radne snage, i ćutanje kao model mudrologa koji je imitacija ponašanja neke uspešne ali ćutljive osobe, na kraju nam ostaje ćutanje kao reakcija STRAHA u prisustvu drugih ljudi. Ukoliko je tvoj govor i ponašanje naišao na smeh drugih (koji si ti shvatio negativno), sasvim je razumljivo da ćeš se uzdržavati od sličnog pričanja, jer niko ne voli da bude iznova neuspešan. Ali obično postoji hiljadu načina da neko stekne uverenje zašto se neko drugi nasmejao. Pa tako, najčešće umesto da stekne utisak da mu je svaka reč i rečenica odisala mudrušću i znanjem, obično se tuđi gest smeha protumači kao dokaz neadekvatnosti i neprihvatanja. Ukoliko si sebe pronašao u ovim primerima, dve su stvari koje treba menjati. Prvo, UVERENJA o druženju. Čemu služi druženje, i koja ponašanja i razgovori mu ne služe? Drugo, treba vežbati odbranu svojih prava na način da se kaže šta se misli i oseća, a da se ne ugroze prava i osećanja drugih. To se zove asertivnost. Ona se uči i pomaže osobi da ne bude toleranatna kada je to na njenu štetu i agresivna kada je to na tuđu štetu. Dakle, čojstvo i junaštvo. Priseti se kada si poslednji put uspeo da se suprotstaviš strahu od neuspeha i kada si ćutanje, a ne govor i osećanja potisnuo i kako si se zbog toga osećao. Ako si učnio nešto da se pripremiš za taj poduhvat, priseti se i toga. A ako ne
možeš da se setiš nijednog, onda razmisli šta bi mogao sve da učiniš za taj podvig. Pozdrav