Biljana Nikolić je master biohemičar, dvadeset sedmogodišnja devojka koja je 2025. godine posle višemesečnog traganja za uzrokom svojih tegoba saznala da ima ulcerozni kolitis.
U ovom razgovoru gospođica Nikolić otvoreno govori o putu do dijagnoze, izazovima sa kojima se suočava kao mlada, zaposlena osoba, ali i o tome kako izgleda život sa ovim stanjem koji zahteva kontinuiranu terapiju, prilagođavanje životnog ritma i stalno osluškivanje sopstvenog tela.
Biljana ne govori samo o medicinskom aspektu svog stanja, već daje iskren i dubok uvid u psihološke i socijalne prilike i posledice sa kojima se susreće osoba sa inflamatornom bolesti creva.
Dijagnoza ulceroznog kolitisa i put dijagnostike
„Moja dijagnoza je ulcerozni kolitis. Zahvaćeno je 10 cm debelog creva. Sam proces dijagnostike je, u suštini, za mene bio dug, međutim, kada sam pročitala neke komentare i malo više slušala intervjue ljudi koji boluju od inflamatorne bolesti creva, shvatila sam da neki godinama nisu mogli da dobiju dijagnozu. Kod mene je to trajalo sedam meseci”.
„Simptomi su se pojavili u avgustu 2024. godine. Prvi simptom bolesti bio je pojava krvi u stolici, što sam pripisala da je razlog prisustvo hemoroida. Takođe, kolege na poslu su mi govorili da sam konstantno bleda. Mislila sam da imam prirodno takvu boju. Osećala sam veliki umor i iscrpljenost. To je trajalo od avgusta do decembra - januara meseca, tačnije krajem 2024. i početkom 2025. godine”.
„Po struci sam biohemičar i mnogo znam o tome, neko sam ko zna da savetuje druge ljude, da tumači rezultate, da ga usmeri, da ga posavetuje. Međutim, nisam bila dobra za sebe u tom trenutku i nisam sebi rekla: „Samnom nešto nije u redu, ja moram da idem kod lekara. Razmišljala sam, imam tek 26 godina, ja sam odlično, šta meni može da bude?” I onda sve je počelo 16. januara. Bio rođendan sestre mog verenika i nisam otišla na taj rođendan zato što sam imala temperaturu i bolove u želucu ”.
„Prvo sam mislila da je to virus, jer su na poslu u tom trenutku tri ili četiri osobe dobile stomačni virus i svi su se žalili na iste bolove. Imala sam I krvarenja koja su bila u zavisnosti od toga šta sam jela”.
„Moram da spomenem da sam cele 2024. godine bila konstantno bolesna. Na svakih mesec dana sam dobijala temperaturu, prehladu svakog meseca, stalno sam bila bolesna, nisam mogla da podignem imunitet iako sam se hranila zdravo”.
„U tom trenutku, ne znam šta se desilo, jer sam bila bolesna bezbroj puta pre toga, i nikada nisam išla kod lekara, mislila sam da je to običan virus, grip, da će brzo proći, odlučila sam da odem kod lekara, ne znam zašto. Znam da sam pričala sa svojom direktorkom, jer radim kao stručni saradnik u kontroli kvaliteta, u kozmetičkoj industriji. Moja direktorka mi je rekla: „ Zašto ne ideš kod lekara, stalno si bolesna, trebalo bi da odeš." Kažem: „ U redu, otići ću“. Hvala Bogu, radim u kompaniji koja plaća privatno osiguranje. Nisam išla direktno u dom zdravlja. To je bila velika prednost”.
„Kada me je doktorka pregledala rekla je: „ Hajde prvo da izvadimo krv da vidimo šta je sa Vama.” Temperaturu sam imala uglavnom uveče I nakon obroka. Onda su se pojavila I noćna preznojavanja. I onda sam uradila analizu krvi i na osnovu analize krvi i CRP-a videlo se da postoji upala. Formula leukocita uopšte nije bila dobra. Doktorka me je na dalje preglede poslala kod gastroenterologa”.
„Sve to bilo u privatnoj klinici, sve se odvijalo u jednoj nedelji. Poslali su me da uradim fekalni kalprotektin i okultno krvarenje. Taj fekalni kalprotektin bio je preko 10.000, granica je 50. I to je dosta dugo trajalo, išla sam iz jedne privatne ustanove u drugu, tražila sam stručnjake, nisam znala kod koga treba da idem, trebao mi je uput”.
„Na kraju jedan lekar mi je rekao da na osnovu pozitivnog okultnog krvarenja, fekalnog kalprotektina, sedimentacije, I loše krvne slike i tako dalje, da moram biti na bolničkom lečenju. Ja ni u jednom trenutku, na osnovu tih rezultata, nisam mislila da sam za bolnicu. Nisam uopšte mislila da sam bolesna. Nisam imala svest o tome da samnom nešto nije u redu”.
Hospitalizacija i iskustvo sa lekarima u KBC Zvezdara
„Dobila sam uput za Klinički centar kod infektologa. Infektolog mi je rekao: „Ja ću tebi da dam uput za KBC Zvezdara.” Ja kažem: „ zašto KBC Zvezdara?” Rekao je: „ Tamo su najbolji lekari za gastroenterologiju. “ U međuvremenu sam sačekala rezultate i isti lekar mi je rekao: „Ti nisi infektivna. Ja neću da kažem na šta sumnjam, ali ovo je gastroenterološki problem”. Ja sam onda rekla pa zar Klinički centar u Beogradu nema dobrog gastroneterologa, jer sam ja tada bila umorna više nisam mogla, jer to su bili prijemi, pa nije ti ništa, pa svašta nešto. I onda je on meni rekao: „ Idi ti tamo, ako te ne prime, samo kaži ko te je poslao".
„Uglavnom, ja dolazim kod dr Srđana Markovića i dr Miloša Mitrovića, hvala Bogu. To su moji najbolji prijatelji sada. Njima najviše verujem”.
„Ono što je takođe bilo karaketristično je što sam imala erythema nodosum. Po nogama su mi izlazili crveni nodusi i to su bili jako bolni čvorovi. Ja nisam mogla ni da hodam. Bilo je strašno. Onda su me primili u bolnicu”.
„Bio je februar, odmah su počeli sa kortikosteroidima, antibioticima, podigli su me na noge, pripremili za kolonoskopiju, koja je nažalost nije uspela jer nisam mogla da izdržim. Pustili su me iz bolnice i pitali da li mogu da uradim privatno kolonoskopiju”.
„Uradila sam privatno kolonoskopiju, gde je privatno rečeno da se ne vide nikakve ulceracije. U roku od dve nedelje radim dve kolonoskopije, meni i dalje nije dobro. Za to vreme sam na kortikosteroidima, uzimam Pronizon, uopšte se ne osećam dobro. Nakon druge kolonoskopije, koja ništa nije pokazala, otišla sam na magnetnu rezonancu i na njoj lekari i dalje nisu ništa videli. Tu već negde dolazimo do juna meseca. To već mesecima traje. Ja sam na Pronizonu četiri meseca, čekamo rendgen, radim rezultate”.
„Imala sam negativno iskustvo na KBC Zvezdara zbog neuspele kolonoskopije, gde je jedan lekar radio kolonoskopiju i nije želeo više da sarađuje samnom, jer sam imala ogromne bolove i strašnu upalu, jednostavno nisam mogla da izdržim. Bila sam veoma razočarana u tom trenutku. Ja sada imam potpuno razumevanje, jer dr Marković i dr Mitrović imaju veliki broj pacijenata. Zamolila sam doktora Mitrovića da me pusti iz bolnice, on više nije mogao ništa da uradi, dao mi je Pronizon i rekao da pratimo, jer ne može ništa bez kolonoskopije, pa da uradim privatnu kolonoskopiju, privatni rendgen i onda da se vratim sa tim rezultatima”.
„Nakon što sam došla kod njega u junu mesecu i kada je video slike privatne kolonoskopije, on je mene pitao kako je doktor napisao da nema ulceracija i da nema ničega kad je on video samo putem jedne slike da ima ulceracija. Rekao je: „ Biljana, sada moraš da me poslušaš, opet ćeš da legneš u bolnici, ponovo ću ti uraditi kolonoskopiju.” Pitala sam da li može sa anestezijom, plašim se da uradim bez anestezije. Rekao je: „ U redu, biće.” Opet me je zadržao i rekao: „Neću ništa da ti dam, jer si sada u fazi upale". Meni je u tom periodu kalprotektin je skočio na 5000 u tom trenutku kada su me zadržali u bolnici”.
„Drugu kolonoskopiju i magenetnu rezonancu sam radila pod kortikostroidima koji nekad umeju da zamaskiraju sve to. Ali smatram da osobe koje to rade moraju da budu veliki stručnjaci, jer dr Mitrović je na kraju pored same fotografije video da tu ima nečega”.
„Dakle, doktor me je zadržao u bolnici i došao je dr Srđan Marković kod mene i ja sam u bolnicu ušla u ponedeljak, a oni su meni rekli radiš u četvrtak kolonoskopiju. Pitali su me u ponedeljak kako se osećam i u tom trenutku sam opet imala krvarenja. Oni su se tada meni maksimalno posvetili, ja sam došla u ponedeljak dr Marković mi je rekao da odmah u sredu radim kolonoskopiju. I rekao je da će on da mi radi kolonoskopiju. Ja sam tada osetila olakšanje, on će mi raditi kolonoskopiju i neću imati negativno iskustvo. Rekla sam sebi moraš da budeš jaka, izdržaćeš, pristajem na sve samo da se agonija završi. Inače lekari su sumnjali da je Kronova bolest, nisu sumnjali da je ulcerozni kolitis, nego su sumnjali da je Kronova bolest zbog erythema nodosum. Jer kažu da je ona najčešći pokazatelj prisustva Krona. Tako da, uradila sam kolonoskopiju bez anestezije. Doktori Mitrović i Marković, da bi me opustili rekli da će da probaju bez anestezije jer moraju da vide creva u budnom stanju, ako me zaboli ili šta god samo da im signaliziram i doktor će da prestane. U tom trenutku sam imala krst oko vrata i kada sam legla ja sam samo držala krst i molila sam se da bude sve u redu. I mene zaista ništa nije bolelo. I malo se i doktor Marković šalio samnom i pitao me je: „Jel ti sada trpiš bolove, pre nisi izdržala sad si u redu?“ Rekla sam: „Doktore, stvarno ništa me ne boli.“ I naravno, čim je počeo, rekao je: „Aha, ulcerozni kolitis.“ Rekla sam: „Molim?“ Dr Marković mi je rekao: „Boluješ od ulceroznog kolitisa, zahvaćeno ti je deset centimetara. Puštamo te sutra kući, dobićeš terapiju i bićeš dobro.“ Tako je i bilo”.
Više o ulceroznom kolitisu pogledajte epizodu IBD podcasta sa dr Srđanom Markovićem >>>>>>
„Dobila sam dijagnozu i dobila sam terapiju Pentasom, tablete i dobila sam hidrokortizon čepiće. Doktor Mitrović je hteo da mi da Pronizon da pijem oralno, ali je rekao, hajde da pokušamo bez Pronizona. I onda nakon tri meseca sam otišla na kontrolu, to je bio kraj avgusta, početak septembra. Doktor je istakao da su rezultati odlični i s obzirom da imam verenika rekao mi je da kada se budemo ponovo videli da pričamo o trudnoći”.
Pojava novih simptoma
„Pre mesec dana sam ponovo otišla na kontrolu i rezultati nisu dobri. Osećam se dobro, zaista se osećam dobro, nemam nikakve tegobe. Međutim, kalprotektin je sada skočio na 2000. Imala sam jake bolove, oči su počele mnogo da me bole. Doktori Mitrović i Marković su posumnjali da imam uveitis, zapaljenje oka. Poslali su me kod očnog lekara, očni lekar kaže da nije. Da me oči bole od suvoće, ja smatram da je to taj bol od same terapije, jer ponekad imam period kada me mnogo bole, kada sam premorena, često radim na računaru i tako dalje. Kažu, ne brinite, nije uveitis, ali ako bol nastavi, da dođem i da će nastaviti ispitivanje. Dakle, nije uveitis, a ja sam nastavila da pijem terapiju - Pentasu, ali su mi rekli: „Hajde da se vidimo ponovo za mesec dana i budite spremni da ćete najverovatnije ići na biološku terapiju“”.
Psihoterapija
„Pre svega moram da kažem da prva kolonoskopija u tom trenutku jeste bilo negativno iskustvo, ali ga sada ne smatram kao negativnim jer shvatam sad sa neke druge ljudske strane. Jer lekari zaista prolaze kroz hiljade pacijenata i uopšte se ne osećam besnom. Ali moram da kažem da od spremačica, medicinskih sestara do lekara KBC Zvezdara, nažalost, kome god da je potrebno, ja bih svakome preporučila. Tamo sam upoznala i dobre prijatelje. Pre svega zato što imaju pristupačnost da prime svakoga ko nije iz Beograda. Mislim, to je jedna posvećenost, da doktor Mitrović čim mu pošaljem poruku, on mi odmah odgovori, da je zaista ažuran, da šta god ga pitam. Pre svega i sa te psihološke strane jer ja u tom trenutku, mada još nisam dobro psihički, prolazim kroz anksioznost, depresiju, nagle promene raspoloženja. Najviše me nervira jer sam po prirodi veliki perfekcionista i želim da imam stalnu energiju, a često se vraćam sa posla kada više nemam energije i onda me to iscrpljuje. Ne želim da sebe vidim u krevetu, da budem osoba koja će samo ležati, gledati TV”.
„Dakle, u nekom trenutku mi je doktor Mitrović preporučio psihijatra, gde sam razgovarala sa njom i prepisala mi je Zoloft i Propanolol. Kada sam počela da pijem Zoloft, uopšte se nisam osećala dobro i onda sam sebi rekla da ne želim da pijem ovo, ne želim da me kontroliše jedan lek. Moram da idem na psihoterapiju, moram da čujem druge ljude, moram da budem okružena ljudima koji prolaze kroz isto. Tako da sam na psihoterapiji kod Uroša Rajakovića, na grupnoj pishoterapiji što mi zaista mnogo pomaže. I vidim da smo svi isti po prirodi, da smo svi temperamentni, perfekcionisti. I ta psihoterapija mi mnogo pomaže jer mogu sebi da kažem: „U redu, sada je tako, moram da slušam svoje telo, telo mi daje lapmicu, moraš da staneš, moraš da se odmoriš, ne možeš biti ista kao pre jer te je dovelo do onoga što si sada danas“”.
„Ima dana kada nisam dobro, na primer, danas sam odlično, ali ima dana kada nisam dobro, kada nisam za razgovor, nisam za izlazak, kada sam samo za sebe. Kao što sam rekla, postoje ljudi koji to nemaju, ali postoje ljudi koji to generalno javlja. Najteže je suočiti se sa realnošću da sa time treba da se živi”.
Značaj zdrave ishrane
„Pre svega, kada su počeli simptomi, mnogo ljudi, moji prijatelji, ljudi sa kojima sam odrasla, moja majka, su često govorili to ti je od te tvoje zdrave hrane”.
„Odgovor na pitanje je, jesam promenila ishranu, ali ne pada mi uopšte sad teško zdrava ishrana. Pada mi teško kad nekad osetim da sam gladna. Ali ponekad mi je jako teško i onda kažem sebi: „Okej, uzeću samo malo“, i to kad je vikend, ne radnim danima. Dakle, ponekad se malo igram. Sada i u periodu dijagnostike imala sam deset kilograma manje, zaista sam pazila mnogo šta jedem, bukvalno sam gladovala i bila na detoksu, jer zapravo i nisam mogla da jedem”.
Stresogeni događaj kao pokretač inflamatone bolesti creva
„Mislim da je uzrok, jer sam to zaista osetila na svojoj koži, mislim da ljudi koji su doživeli neku traumu i koji su doživeli neku tragediju i neki stres. Zaista mislim da je uzrok ovih bolesti stres i možda neko crveno svetlo da osoba treba malo drugačije da gleda na svet. Da mnogi sa IBD-jem imaju tu osobinu ličnosti da budu organizovani, da ih karakteriše perfekcionizam i kontrola. Radim u kontroli kvaliteta, tako da postoji profesionalna vrsta deformacije da stalno moram nešto da kontrolišem. I ako nešto nisam odradila ja smatram da to nije urađeno. Ja uopšte ne želim pomoć. Zaista je to do skoro bilo da sam ja mislila da sve mogu sama”.
„Ja sam rano ostala bez oca. Imala sam jedanaest godina. Ostala sam bez figure u koju sam najviše verovala, i to je bila veoma velika ljubav i povezanost. Napustio me je neko koga sam najviše volela u tom trenutku. Nažalost, ostala sam sa majkom i bratom. Moj brat je imao dvadeset dve godine, a ja jedanaest godina. Mislim da je to trauma koja mi je promenila život u tom trenutku. Morala sam da krenem drugom putanjom. Moj brat je morao da ode u Švedsku da se snađe. Ostala sam sa majkom. Bila sam potencijal za školu i smatrala je da tom putanjom treba da se usmerim. Moja majka, nažalost, nije završila studije, roditelji je nisu podržavali, zato je ona želela da ispuni moj san, da upišem šta god želim”.
„Ja sam se u tom trenutku usmerila drugom putanjom, da zaboravim na sve i stalno sam sebe pritiskala da ja moram, postavila sam visoke ciljeve, nikada nisam bila zadovoljna. Po prirodi sam osoba koja nije zadovoljna, uvek tražim mnogo, ne mislim materijalno, uvek tražim mnogo od svakoga, da sve mora biti savršeno. Skoro savršeno, tako da sam završila za farmaceutskog tehničara, nakon toga sam upisala biohemiju. Gde završavam fakultet sa prosekom 9,53 i dobijam dve Dositejeve diplome”.
„U tom trenutku kada sam na masteru, tražim posao, imala sam veliki strah da se neću zaposliti. Zato što su oko mene bili ljudi koji su završavali mnogo teže fakultete elektrotehnički, mašinski fakultet, koji se nisu zaposlili. Ja sam živela u tom strahu da se neću zaposliti, da neće biti posla za mene. Tražila sam posao i išla na razgovore. To je bio ogroman stres za mene. Majka mi je govorila da ne treba da krenem da radim, da sam na masteru, treba da odmaraš posle fakulteta. Ja je nisam naravno slušala. Onda sam dobila posao u farmaceutskoj industriji u Zrenjaninu, gde nisam bila svesna u šta ulazim. Nisam bila svesna da počinjem da radim. Sada znam šta to znači”.
„U tom periodu sam upoznala svog vernika, koji mi je najveća podrška i koji prolazi kroz sve samnom. Majka ne zna neke stvari koje on zna. On je sve video i ostao je pored mene”.
Podrška partnera i porodice
„Ja slobodno mogu da kažem i nadam se da to i svi kažu i priznaju da je veoma teško živeti sa IBD pacijentom. Veoma teško. Zato što su to pacijenti koji često menjaju svoje raspoloženje, zato što su to pacijenti koji lako padaju i dublje padaju u stanje depresije i anksioznosti. Imam genetske predispozicije, jer je moj otac bio veoma depresivan. Imam dosta u porodici sa očeve strane koji imaju ovu predispoziciju, odnosno lakoću za upadanje u depresiju i anksioznost. To su pacijenti sa kojima ne možete da planirate
vikend, jer on ne zna kako ću se ja osećati i da li ću biti dobro. Ono što je on spreman i uvek pamtim njegovu rečenicu: „ Tebe samo treba da zanima kako se ti osećaš. Ja pristajem na to da te čak ne zanima ni kako se ja osećam, sve u trenucima dok ti ne budeš dobro.” Jer ja sam bila osoba koja je uvek pitala kako će se on osećati ako ovo ne uradim. Šta će mi majka reći? Šta će mi brat reći? I to me je zapravo opterećivalo. On je meni rekao da moram da radim ono što se meni radi, da bih bila dobro. Jer je on jedini zaista zna kroz šta prolazim, on je bio jedini koji je znao šta se dešava i bio je tu u svakom trenutku”.
„Što se tiče majke i brata. Kome može biti najteže?
Najteže mislim da je mami. Mislim da je moja mama osoba koja kasnije reaguje. Dakle, u trenutku kada se nešto desi, ona je odlična, a onda posle toga stiže neka vrstu loše emocije. Mislim da joj je veoma teško, ali smatram da je ona to generalno prihvatila sa neke strane. Ne mogu da kažem da se ja još uvek sa tim dobro nosim, ali pred porodicom pokazujem kako se osećam. Čak i ako njih to povredi. Bukvalno sam sebi rekla da čak i ako ih to povredi, moram da pokažem svojoj porodici kako se osećam, jer sam imala trenutke kada to nisam pokazivala, i mislim da me je to što nisam pokazivala i o čemu nisam pričala dovelo do toga”.
Izazovi u radnom okruženju
„Ja bih želela da spomenem samo jednu stvar. Što me trenutno muči i ono što moram sada da naučim. Ne mogu reći da nemam podršku na poslu i ne mogu reći da nemam razumevanja. Posao kao posao nije težak, ali mislim da nikome na ovom svetu nije težak posao, najteži su mu međuljudski odnosi. Imam svoju direktorku, koja mi je jednom rekla da se to uči sa godinama, nemaš godine za to, ali ćeš morati vrlo brzo da naučiš da te na poslu ništa emotivno ne pogađa. Ne mogu reći da nisam imala podršku tokom procesa dijagnostike, i same bolnice, bolovanja”.
„Generalno, na poslu imam kolegu koji takođe ima ulcerozni kolitis, on je u remisiji, a imam takođe i jednog kolegu i koleginicu koji imaju Kronovu bolest. To su starije osobe, imaju oko pedesetak godina, koji su skoro oboleli. Mislim da sam čak i najmlađa u kompaniji. Dakle, ima nekih komentara, postoji podrška, ali ima i nekih komentara poput: „Nije ti ništa“, „Sve je dobro, rešiće se“ i onda sam shvatila, rekla sam sebi da sada u poslednje vreme ulažem toliko energije i truda da budem odgovorna na poslu, da sve odradim, da budem nasmejana i kada mi se ne smeje, da razgovaram sa ljudima. Onda mi se desi da dođem sa posla i da ne budem funkcionalna ni za koga. Što ja ne želim. Želim da moji ukućani vide da ja nisam dobro, ali ne želim na poslu i okolina da vidi to, nego da svi vide da sam dobro. Jer je bilo komentara poput: „Opet te boli stomak“, „Opet ti nije dobro“, „Rezultati ti opet nisu dobri“, „Šta rade ti lekari?“, „Šta se dešava?“, „Tri kolonoskopije si radila i nisu ništa utvrdili“”.
„Znam na osnovu psihoterapije, slušam ljude, znam da nailaze svi na iste probleme, čak i na gore probleme, tako da ne mogu reći da nema podrške, ima je ali mislim da mi, IBD pacijenti, možda bi trebali malo drugačije da se ophodimo prema našoj bolesti i prema drugim ljudima. Vidim da svi koji su se ponašali kao ja, ljudi koji su pričali iz iskustva, su na kraju na žalost završili da moraju sada da idu na procenu radne sposobnosti i jednostavno više ne mogu da uzdrže taj pritisak i sami sebe su isključili. Zato pokušavam da pronađem način, koji će verovatno biti veoma težak, da održim tu ravnotežu”.
Poruka za čitaoce
„Ne mogu reći da se u osnovi ovoga ja pridržavam, ali naravno da učim. Poruka je da pre svega treba da čuvamo jedni druge. Da u porodici čuvamo jedni druge. To pre svega kažem iz sopstvenog iskustva i da se ne ljutimo jedni na druge, takođe to pričam iz izkustva. Jer ta ljutnja i bes i ljutnja dovode najčešće do bolesti. Takođe, da čuvamo jedni druge na poslu, u random okruženju. I da pružimo razumevanje jedni drugima, a da ne osuđujemo. Mislim da danas živimo u vremenu velikog osuđivanja i da vrlo lako sudimo ako neko nešto nije uradio, ako neko nije došao na posao tog dana, ili se ljutimo ako je neko nešto obećao, a na kraju to nije uradio”.
„Dakle, to bi bila jedna opšta poruka za sve. I takođe apelujem posebno na mlade ljude, jer sam nažalost, na KBC Zvezdara videla sam devojke i momke koji su još i mlađi od mene i koji godinama žive sa Kronovom bolešću ili ulceroznim kolitisom, od kada su bili deca. Zaista apelujem na sve mlade ljude i, naravno, ljude u srednjim godinama da vode računa o svom zdravlju i da se jave lekaru ukoliko vide bilo koje promene promene. Nažalost, nisam se javila u trenutku kada je to možda trebalo, javila sam se kada je došlo do toga da nisam mogla da funkcionišem”.
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde