Lara Avramov je srednjoškolka koja se 2020. godine, nakon višemesečnih zdravstvenih tegoba i pretraga, suočila sa dijagnozom Kronove bolesti. Lara se bavi istraživačkim radom i otvoreno govori o svom iskustvu, kako bi podigla svest o inflamatornim bolestima creva među mladima.
Prvi simptomi Kronove bolesti i dijagnostika
„To je bilo još 2020. Ja sam u januaru negde oko Svetog Save dobila neki virus. Bila mi je jako visoka temperatura. I mislila sam prvo da je grip. To je prošlo i dobila sam dijareju. Koja je trajala oko nedelju dana, zatim je u februaru nisam imala, u martu opet, s time što se produžavalo. U aprilu ništa, a u maju se pojavilo opet. Svaki put sam imala mnogo više stolica, i bilo je dosta više krvi. Otišla sam sa roditeljima do lekara i na kraju sam dobila uput za Novi Sad. U dečju u bolnicu, 1. juna su me primili na odeljenje i krenule su analize”.
„U bolnici sam bila oko dve nedelje. Radili su mi endoskopiju i analize krvi. I rekli su mi dijagnozu, da imam Kronovu bolest. Tad su moji roditelji bili kod doktorke Mirjane Stojšić i ona nam je objasnila šta je Kronova bolest, kako funkcioniše, bukvalno sve mi je objasnila. Kao terapiju za početak sam dobila da pijem Nutridrink jedanaest nedelja”.
Nakon jedanaest nedelja dr Stojšić je našoj sagovornici prepisala biološku terapiju.
„Svake druge nedelje sam bila u Novom Sadu, dobijala sam Humiru biološku terapiju. I dalje sam na toj terapiji. Svakih mesec dana idem u Novi Sad, da mi izdaju terapiju i da uradim analize krvi, da provere da li je sve u redu. Jednom godišnje sam dobila da idem na magnetnu rezonancu i radim kolonoskopiju svake godine. Međutim, zadnje dve - tri godine to nije rađeno”.
„Simptome više nemam. Povukli su mi se, u remisiji sam. Ništa mi ne fali. Super sam, mogu sad da jedem mnogo više stvari nego ranije”.
Ishrana nakon dijagnoze i terapija
„Kad sam prestala sa napicima, sa Nutridrinkom, onda sam krenula polako da uvodim redom hranu, kao kod bebe. Prvo samo supu, pa onda bareno, pire krompir i tako redom. Od te kašaste hrane sam krenula, da bih postepeno prešla na tu čvršću hranu. Sada ne jedem sve. Ne jedem orašaste plodove, prženo, pečeno, previše začinjeno”.
Naša sagovornica ističe da iako ide na biološku terapiju u Novi Sad na svake četiri nedelje, njoj to ne predstavlja veliku teškoću. Prihvatila je svoje stanje i svesna je šta joj terapija pruža.
„Ja funkcionišem skroz normalno. Idem u školu, družim se... Sve je normalno. U početku sam to krila. Bilo me je sramota, jer sam drugačija od svih, nisam znala kako će me prihvatiti. Međutim, sam se vremenom oslobodila tog straha i prihvatila ko sam!”
„Terapije mi ne padaju teško. Navikla sam već, svaki mesec sam tamo, poznajem već sve. Ja sam im tu najbolja, što bi rekla doktorka. Pošto kad god me pita kako sam, ja uvek odgovorim da sam super, nikad mi ništa ne fali, uvek sam dobro. I onda ona uvek kaže, da su mi svi pacijenti kao ti”.
Da li si nekada potražila psihološku podršku?
„Nisam, ne, u vezi toga ne. Bilo je jedino u bolnici. Mislim da je to redavno pre kolonoskopije, da se ide kod psihologa, da te upozna šta je to i kako funkcioniše”.
Suočavanje roditelja sa dijagnozom
„Mislim, bilo je dosta teško. Prvo dok nisu znali šta je, tih pet meseci dok sam imala dijareje, nismo znali šta je. I to je stvarno bilo jako teško, ali kad mi je doktorka rekla dijagnozu, kad mi je objasnila sve, onda dosta je bilo lakše, jer su znali šta je u pitanju i da nije ništa strašno i da će se preživeti. Mislim, opet ovo je bolest sa kojom mogu da živim, tako da ne može da se izleči, ali može da se drži pod kontrolom”, ističe Lara.
Svakodnevica
Kako su se okolnosti menjale, Lara je polako otkrivala nove interese. Knjige, serije i crtanje postali su njen način da se opusti i izrazi. Međutim, nešto što je najviše ispunjava jeste da provodi vreme sa prijateljima.
„Trenirala sam odbojku, međutim, prestala sam, zato što je krenula i Korona i bila sam hospitalizovana zbog Kronove bolesti i onda sam prestala da se bavim sportom. U sedmom razredu, pre 3-4 godine, sam trenirala gimnastiku, nije mi se dopalo pa sam odustala. Od hobija, volim da čitam, gledam serije, crtam, gledam filmove, volim da se družim. Ja sam jako socijalna osoba. Kada sam bila mala, dosta sam bila stidljiva, ali sam se oslobodila toga, pa sam jako socijalna”.
Širenje svesti o inflamatornim bolestima creva
„Svi koji me poznaju, upoznati su sa mojim stanjem. Išla sam na razmenu učenika preko Erasmus projekta u Rumuniju i idem u Centar za talente. Zbog toga putujem na dosta ekskurzija i takmičenja, pa gde god da odem, svi primate da jedem drugačije i da me profesori stalno pitaju šta mogu i ne mogu da jedem. Čudno me gledaju i pitaju: zašto? Kako? Čak i volim to da objašnjavam, jer se osećam kao da im nekako pomažem i dižem svest na tu temu”.
Kroz školske projekte, razmene i druženja, Lara je shvatila da znanje može da bude najjači oblik podrške. Zato je odlučila da deo svog iskustva pretoči u istraživački rad i edukativne aktivnosti.
„Pisala sam radove u sedmom i osmom razredu iz fizike, a prošle godine sam pisala iz biologije baš na temu Kronove bolesti, ulceroznog kolitisa odnosno inflamatornih bolesti creva. Intervjuisala sam učenike u mojoj školi, u gimnaziji, o tome da li su oni upoznati sa time i da li znaju ključne stvari, kada se ispoljava, da li znaju da postoji, šta je, da li oni možda boluju od toga. I pisala sam o tome rad. Ovim istraživanjem sam i ja saznala mnoge stvari koje ni sama nisam znala. Tako da mi je to bilo super, jer sam pomoću toga mnogo bolje razumela sa čime živim, i šta je deo mene”.
Priča o njenom stanju postala je mnogo više od lične borbe, pretvorila se u misiju. Lara želi da objasni, edukuje i podstakne svoje vršnjake da obrate pažnju na simptome koje možda zapostavljaju.
„Ja sam baš razgovarala sa profesorkom biologije o tome da napravimo neku radionicu. Da postavim par pitanja, da to uradim kroz neki kviz. Da bi se podigla svest. Da ukoliko oni imaju neke simptome da mogu da odu kod doktora i potraže pomoć na vreme. Da ne budu u jako teškom stanju kad se to otkrije. Jer meni kad su otkrili, creva su mi bila skoro skroz u ranama. Zato bih volela da se širi svest o tome, da se prepoznaju simptomi što pre, da bi se smanjile komplikacije koje ova bolest donosi”.
Podrška okoline i prijatelja je veoma bitna
Lara ističe koliko su podrška i razumevanje prijatelja važni u njenoj svakodnevici.
„Moji prijatelji svi znaju i kad god odem kod njih, uvek spreme nešto posebno za mene ili nešto što mogu i ja da jedem. Stvarno su divni i puno ih volim”.
„Što se tiče profesora, kada idem u Novi Sad na terapiju, uvek kažem razrednoj i drugarici iz klupe da kažu profesorima ukoliko ne dođem ili zakasnim na čas. Ove godine je super, jer kad idem u Novi Sad, idem posle podne u školu. Ponekad zakasnim, ali se trudim da dođem na vreme, ali i kad zakasnim, ne prave mi problem”.
Poruka za čitaoce
„Sve može da se preživi, sve će proći, samo je potrebno vreme. Nešto će proći brže, nešto sporije, ali je bitno da budemo jaki i snažni i da se okružimo ljudima koje nas podržavaju i koji nas prosto dižu i vode da budemo što bolji!” , poručuje Lara Avramov.
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde