Da li je prefekcionizam zdrav ili nezdrav?


Ima i onih za koje smo skloni da kažemo da su uvek u grču, da im je toliko važno da uspeju da im to prosto "vezuje ruke" i da i mali neuspeh doživljavaju kao da je "propast sveta"; poneko bi dodao u ocenu "bolesni perfekcionisti".

Opisujući druge Ijude često govorimo o tome kakav je njihov odnos prema onome što rade, koliko napora ulažu i kakve ciljeve sebi postavljaju. Procenjujući ih na ovaj način za nekog kažemo da sve što radi-radi savršeno, da je spreman da da sve od sebe da bi uspeo, da se čovek može osloniti na njega ako mu se poveri neki zadatak, da će se sigurno potruditi da uradi najbolje što može. S druge strane, postoje ljudi, bez obzira da li je reč o odraslima ili o osobama školskog uzrasta, koji ne mare za to što rade i ne zanima ih da li su i koliko su u nečemu uspeli, a sve što rade — rade preko volje i bez elana. Ima i onih za koje smo skloni da kažemo da su uvek u grču, da im je toliko važno da uspeju da im to prosto "vezuje ruke" i da i mali neuspeh doživljavaju kao da je "propast sveta"; poneko bi dodao u ocenu "bolesni perfekcionisti". Osnovni cilj ovog teksta je da razjasnimo šta je perfekcionizam i kada on predstavlja zdrav odnos prema postignuću a kada prerasta u ono što ometa funkcionisanje osobe u celini.

Perfekcionizam kao deo ličnosti

Perfekcionizam se retko koristi za opisivanje suštinskih svojstava ličnosti, mada su neki autori smatrali da je težnja za savršenstvom sastavni deo ljudske prirode i da je to osnovni čovekov pokretač. Prema Alfredu Adleru, težnja za savršenstvom je ono što daje smisao životu i motiv koji je u krajnjoj liniji, u pozadini svih ljudskih aktivnosti. Ovakva težnja je zdrava sve dok pojedinac prilikom ostvarivanja sopstvenih potencijala uvažava interese ostalih članova društvene zajednice, a negativne konotacije poprima ukoliko se teži dominaciji nad drugima. Za Abrahama Maslova (jednog nd utemeljivača humanističke psihologije) sklonost perfekciji je prevashodno odlika zdrave ličnosti, o kojoj se govori u sklopu nagonske potrebe ljudi za samoostvarenjem, tj. za aktualizacijom sopstvenih potencijala.

Perfekcionizam ili postignuće?

Daleko je češća upotreba termina perfekcionizam u kontekstu postignuća. Perfekcionizam označava težnju ka visokom postignuću u nekoj oblasti i sklonost osobe da od sebe traži savršenstvo i  maksimalno moguć učinak. Istovremeno je prisutno i očekivanje da se bude najbolji u onome što se radi. Da bi to postigla osoba sebi postavlja visoke standarde i radi veoma savesno i odgovorno, često požrtvovano, trudeći se da dosegne postavljene ciljeve. A ciljevi mogu biti veoma različiti; da se ima najbolja ocena iz omiljenog predmeta, da ocena iz omiIjenog predmeta, da se bude najbolji učenik u odeljenju ili u celoj školi, da se bude najbolji u skijanju ili u plesu, da se pobedi na takmičenju a onda i na onom višeg ranga, da se ima najbolja kolekcija slika, salveta... A kad jedan cilj dosegne, čovek je obično zadovoljan, ponosan, srećan, Onda slede novi napori i nova zadovoljstva. Ukoliko je priča ovakva, reč je o poželjnom perfekcionizmu jer predstavlja zdravu težnju ka visokom postignuću koja je praćena osećanjem zadovoljstva zbog onog što se postiže. Dešava se da su ovakve težnje jedne osobe udružene sa odgovarajućim sposobnostima ili talentom u nekoj oblasti, što je, naravno, najbolja kombinacija. Uz dobru sposobnost samoorganizovanja, uspeh je skoro zagarantovan. Stoga se perfekcionizam često pripisuje, i stvarno nalazi, kod darovite i talentovane dece ili odrasiih pojedinaca.

Ali priča, na žalost, može imati i drugačiji nastavak. Osoba može imati nerealno visoke aspiracije, ponekad zbog toga što loše procenjuje sopstvene sposobnosti u nekoj oblasti. I kad ima sposobnosti i postiže uspeha, njoj se može činiti da to postignuće nije dovoljno veliko i vredno. Zbog male greške, ili situacije koju drugi uopšte ne opažaju kao neuspeh, neko će danima sebi prebacivati i osećati se loše. Mnoga darovita deca, koja po svim spoljašnjim kriterijumima postižu izvanredno visoke rezultate, mogu imati doživljaj neuspeha i patiti zbog toga. Dakle, umesto da uživaju u plodovima svoga rada i realno visokom postignuću, takva deca neće biti zadovoljna jer im se nikad ne čini da su dovoljno dobra u nečemu. Onda kada bi svi drugi na njihovom mestu slavili, ovakva deca ili ljudi sebi će prebacivati da nisu bili "na nivou" i da su mogli biti i bolji. Stvar je u tome da će uvek naći razloga da sebi nešto zamere, a sve što je ispod najboljeg ili perfektno obavljenog u njima će izazvati osećanje krivice (kao da oni ne smeju da pogreše). Reč je o ocenama tipa: "Postigao sam 95 poena a mogao sam da imam 100", "Bio sam drugi, a trebalo je da se potrudim pa da budem prvi", "Jeste da sam pobedio, ali nisam smeo da omanem na onom zadatku"...

Zbog preokupiranosti time da slučajno ne pogreše, ovakve osobe su sklone tome da unedogled doteraju i stalno iznova prerađuju ono što rade, zbog čega ponekad zaostaju u poslu a što onda zauzvrat izaziva doživljaj neuspeha ili se, pak, stvarno pretvara u neuspeh. Previsoka očekivanja mogu dovesti do toga da se osoba jednostavno blokira, kao što prevelika trema može da ometa postignuće. Silna želja da se uspe i zablista, koja postaje neodoljiva potreba i opsesija pojedinca, a ne retko je podstiču i drugi (roditelj, nastavnik, trener i sl.), može se pretvoriti u neuspeh i doživeti kao lična katastrofa. Ako ne iz ličnog iskustva, svi poznaju ovakve situacije iz spona.

Jedna mala greška u očima perfekcioniste

Ono što je u ovakvim situacijama posebno zabrinjavajuće jeste to što je i najmanja greška dovoljan razlog da se osoba oseti promašenom kao čovek. Dakle, nije stvar u tome da se čovek zabrine zbog greške i potrudi se da je ispravi, što bi bilo adekvatna reakcija. Nepovoljna varijanta reagovanja podrazumeva da je greška povod da se osoba oseti nekompetentnom i nedoraslom problemu, zbog čega biva preplavljena osećanjem bespomoćnosti. To dalje dovodi do toga da osoba odustaje i pre nego što pokuša da reši problem, bez obzira što je najverovatnije u stanju da ga reši. Na ovaj način se mogu objasniti mnogi slučajevi neuspeha u školi, kada se zna da su sposobnosti učenika na odgovarajućem nivou. Osobe koje pokazuju ovu vrstu netolerantonosti na neuspeh karakteriše i sklonost da sebe kao ličnost procenjuju nisko, kao manje vredno ljudsko biće u celini. Uz to ide i prateće uverenje da ih i drugi ljudi procenjuju lošije ukoliko nisu najboljiu svemu i da će ih drugi manje voleti i manje ceniti zbog toga.

Upravo opisani načini neadekvatnog reagovanja u situacijama kada osoba teži visokom postignuću jesu elementi nezdravog perfekcionizma. Treba uočiti da osoba neprestano sebi postavija nove i sve veće zahteve, da uspeh postaje njena opsesija, da nikad nije zadovoljna postignutim i da nije u stanju da se raduje uspehu. Ovo poslednje je narocito loše, jer izostaje svako zadovoljstvo i tokom rada i nakon obavljenog posla. U literaturi se označava kao neurotični ili disfunkcionalni perfekcionizam, s obzirom da dugoročno gledano može dovesti do raznih oblika neprilagođenosti u ponašanju i neurotičnih ispoljavanja. Istraživanja pokazuju da je disfunkcionalni perfekcionizam često udružen ili praćen velikom napetošću, migrenoznim napadima, poremećajima sna, poremećajima ishrane (mentalna anoreksija, bulimija), pojavom prisilnih misli ili opsesivno-kompulzivnih radnji, paničnih stanja, nastankom različitih psihosomatskih smetnji, a opisani su i slučajevi depresije i suicidalnih težnji (sklonost samoubistvu). 

Uloga roditelja

Važno je znati da opisane perfekcionističke težnje često podstiču roditelji, gajeći prevelika očekivanja u odnosu na svoju decu. Nekada je to na realnim osnovama, pošto deca poseduju sposobnosti, imaju interesovanja ili su talentovana u određenim sferama. Međutim, dešava se da roditelji preko svoje dece teže da ostvare ono što sami nisu postigli u životu. Svima je poznata situacija kada roditelji - koji nisu uspeli da završe željenu školu ili fakultet - guraju sopstvenu decu po svaku cenu upravo u tom pravcu. Ne pomaže detinje odbijanje, niti to što prijatelji ili strucna lica ukazuju da dete nema smisla za tu oblast; roditelj je ponekad gluv i slep za takve procene drugih a za sopstveno dete neosnovano ističe da je "kao stvoreno za to". Setimo se samo ko sve danas upisuje fakultet (iako je jasno da ga nikad regulamo ne moze završiti), ko sve ide na balet, u muzičku školu ili na tenis, i to samo zato što je to u određenim društvenim slojevima stvar prestiža! Možda će dete biti i relativno uspešno u nametnutoj aktivnosti, ali važno je znati da previsoka očekivanja mogu rezultirati poremecćajima.

Ovim ne tvrdim da je loše podsticati decu na postignuće. Naprotiv, dobro je da roditelj ili nastavnik (koji je realno u situaciji da prepozna da se učenik dobro snalazi u nekoj oblasti) ohrabre dete da razvije svoje sposobnosti, ali predhodno moramo biti sigurni da to jeste i želja deteta. Istina je da dete nije uvek u stanju da realno proceni sopstvene potencijale, a ako odrasli uoče da ih ima, moraju naći načina da probude interesovanje deteta;da i dete samo poželi da se posveti nečemu stvari će se verovatno razvijati u željenom pravcu. Nije dobro da trazimo od deteta i ucenika da ulaže napore u nešto sto ga nimalo ne zanima i što doživljava kao namet od strane odraslih; i kojima nije stanju da se odupre. Iako i roditelj i nastavnik žele najbolje, može se desiti da bavljenje nekom aktivnosšću pod ovakvim okolnostima dovede do neurotskih smetnji. Preveliki zahtevi i previsoka očekivanja, često praćeni velikom kritičnosšću roditelja prema svemu što dete radi, mogu suviše opteretiti dete jer će se pitati da li će ih zadovoljiti. Ukoliko u nečemu "podbaci", osećanje nedoraslosti se može proširiti i na sve ostale domene aktivnosti.

Pod pretpostavkom da roditelj nije taj koji izaziva u svom detetu osećanje neadekvatnosti, uloga roditelja može biti presudna za prevladavanje ovakvih situacija: upravo onda kada se u detetu jave sumnje u sopstvene sposobnosti treba mu pružiti ruku i pomoći da povrati uzdrmano poverenje u sebe. Ako primećujete da je vaše dete suviše obuzeto potrebom da bude prvo i najbolje u svemu, objasnite mu da je nekad "važnije učestvovati nego pobediti". Ako se suviše brine zbog sitnih grešaka, pomozite mu da shvati da svako ima pravo na grešku - umesto što ćete svojom kritikom podgrevati "bolesni perfekcionizam".

Na kraju je važno reći da perfekcionističke težnje nisu uočene kod svih odraslih niti kod sve dece. Ima i osoba kod kojih potreba za postignućem nije izražena. U uslovima u kojima mi živimo i radimo ovo je poseban problem. Mnogi su preplavljeni apatijom i ne nalaze smisao u sticanju novih saznanja. Ukoliko Vi i Vaše dete niste podlegli beznađu, smatrajte se srećnim osobama. Zdravo je imati zdrave ambicije!

Podeli tekst:

Autor Snežana Stojiljković

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 3

  1. jelena 06.02.2011

    Hm,. . . . Zdravstveni sam radnik, radim vec pune 3 god, upisala sam studije pre 6 god i nisam zavrsila,. . . Pauziram vec 3 god: (,. . . Nekako sam izgubila volju, zelju da se borim,. . . Mislila sam da mogu i da radim i da studiram,. . . Zelela sam da dokazem roditeljima da mogu sama da se izdrzavam, da dokazem njima a i ostalima. Bila sam jako dobar student, sve ispite polagala iz prve, bila zadovoljna svojim uspehom, a onda sam od jednom stala. Sada se tako plasim da pocnem da ucim, da izadjem na ispit, unapred znam da ga necu poloziti,. . . I ne pokusam, jednostavno sam samu sebe razocarala. Pomozite mi molim vas da prebrodim ovo. Zelim da diplomiram, samo se moram pokrenuti. Ovo bas i nije bio komentar,. . . Dobro je objasnjeno, nasla sam se u celoj toj prici.


  2. Aida 09.10.2008

    Ovo je jedan vrlo zanimljiv i izuzetno poučan članak. I sama sam se često pitala je li perfekcionizam nešto dobro ili loše. Sada mi je jasno da je sve stvar mjere.Smatram da treba raditi najbolje što znate, ali i da u slučaju neuspjeha treba razmotriti sve faktore koji su doveli do toga.


  3. ivana 01.08.2008

    Smatram da je clanak od velikog znacaja za roditelje, kao i buduce roditelje.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde