Dragan Nikolić iz Bora: Dve decenije sam lutao u potrazi za pravom dijagnozom

„Četvrtak. 1.2.2024. godine. Jutarnji časovi. Još uvek imam zujanje u ušima koje traje nekoliko dana. Polagano, ali jako umorno se uz pratnju tehničkog osoblja krećem kroz Kliniku za gastroenterologiju i hepatologiju Vojnomedicinske Akademije Beograd. Siguran sam da sam na pravom mestu. Konačno ću dobiti dijagnozu nakon godina muka, neprospavanih noći i života u magnovenju. Odlazim na ultrazvuk. Posle otprilike pet minuta čuju se reči doktora Stanka Petrovića: „Ovo je Kron! Školski primer.””, počinje svoju priču gospodin Nikolić.

„Da li je moguće da je skoro dvadeset godina stalo u pet minuta? Doktoru prilaze saradnici, gledaju u monitor i pažljivo slušaju njegovo izlaganje... Morbus Crohn intestini tenuis”.

Prvi simptomi Kronove bolesti

„Sve je počelo sada već davne 2004. godine. Posle dužeg perioda dijareje odlazim kod specijaliste gastroenterologa u privatnoj režiji. Obavljen je pregled i zakazana mi je kolonoskopija. Prva je rađena bez anestezije i pokazala da je u pitanju kolitis. Imao sam priliku da na monitoru posmatram sam pregled. Svaki dodir sonde sa zidom creva izazivao je promene, što je po doktorovim rečima, značilo da je celo debelo crevo pod upalom. Uzeta je biopsija i poslata na analizu. Izvesni vremenski period sam bio pod terapijom. Jedan od lekova sam teško podnosio, jer mi je izazivao mučninu pa sam u dogovoru sa lekarom prestao da ga pijem. Nakon nekih desetak dana dobio sam izveštaje biopsije koji su bili dobri. U to vreme zaista nisam shvatao samu kompleksnost crevnih oboljenja i koliko ona mogu uticati na čitav moj život. Tada mi je bilo samo bitno da je biopsija u redu, a da ću sve ostalo već nekako rešiti”, ističe Dragan.

Druga kolonoskopija našem sagovorniku je rađena nekoliko meseci nakon prve i fokus je bio da se proveri stanje tankog creva.

„Moram da napomenem da kolonoskopija, koliko god to nekome zvučalo neobično, meni nije bila bolna, ali je jako neprijatna. Naravno, za razliku od tadašnjeg perioda, danas i u manjim sredinama imate izbor te možete sami odlučiti da li ćete preglede obaviti sa ili bez anestezije”.

„Ova kolonoskopija je bila složenija od prve iz prostog razloga što je doktor predložio da pregledamo i tanko crevo. Pristao sam, jer sam želeo da konačno utvrdimo izvor mojih problema. Kolitisa više nema. Debelo crevo je u redu. Stižemo i do tankog creva. Nakon pregleda dobijam dijagnozu da je u pitanju hronična upala tankog creva. Puno sam razmišljao o ovom definitivno najbitnijem detalju moje bolesti i shvatio da je to u stvari bio ključ svih kasnijih nevolja. Ovo je, siguran sam, bio sam početak Kronove bolesti, ali ona na žalost nije prepoznata i adekvatno lečena. Rečeno mi je da se ovakva hronična upala leči antidepresivima, ali da lekar nije pristalica takve terapije. Mnogo godina kasnije postavljao sam sebi pitanja zbog čega nije uzeta biopsija u tankom crevu i zašto nisam nastavio sa nekom terapijom, a da to nisu antidepresivi. Tadašnja saznanja o Kronovoj bolesti su bila relativno ograničena, jer je svest o ovoj bolesti imao mali broj lekara”.

„Pošto sam tada imao dijagnozu hronična upala tankog creva, i vodeći se time da nemam terapiju, razmišljao sam šta je najbolje za mene. Obzirom da lekar, a ni ja definitivno nismo shvatili kompleksnost cele bolesti, prelazim na prirodnu medicinu. To su čajevi protiv upale creva sa dijarejom. Kako je ovo period početka bolesti, moram priznati da su mi čajevi prijali. Dijareje prestaju i skoro da sam i zaboravio na ovaj period”.

Stres može da bude okidač kod Kronove bolesti

Godina, 2006. je sa aspekta stresa, koji može da bude okidač kod Kronove bolesti, za gospodina Nikolića bila veoma teška i uticala je da se bolest naglo pokrene i ponovo postane aktivna. Javljaju se dijareje i gubitak telesne težine.

„Sve ove simptome ne shvatam ozbiljno i ne odlazim kod lekara misleći da je to prirodna posledica nemilih događaja u prethodnom periodu, te sam verovao da će sve doći na svoje mesto i da je za tako nešto potrebno vreme. Kako to obično biva, ovaj period aktivnosti bolesti je trajao znatno duže od prethodnog. U tom trenutku verujem da će moj život biti takav da ću sa hroničnom upalom tankog creva živeti ne baš kvalitetan život, ali ću ga ipak živeti. Jednostavno sam se navikao na etapne dijareje i prilično efikasno se nosio sa njima. Čajevi su mi i dalje bili jedini saveznik. U ovom vremenskom periodu do 2010. godine kada doživljavam još jedan veliki životni stres, uglavnom je bilo dobrih perioda sa povremenim dijarejama i gubljenem telesne težine koja se poprilično dobro nadoknađivala u dobrim periodima”.

„Tokom ovog perioda i potrage za nekim rešenjem, krvna slika je uglavnom dobra osim sedimentacije koja je jasno ukazivala na neki upalni proces. Sve sam to povezivao sa tadašnjom dijagnozom hronične upale tankog creva, ali nijedan lekar u Domu zdravlja Bor nije pridavao pažnju tom segmentu”.

Komplikacije 

2012. godine, pred Draganom je novi zdravstveni izazov. Stvara mu se perianalna fistula i to stanje je zahtevalo hiruršku intervenciju.

„Sama činjenica da ću ići „pod nož” nije nimalo prijatna. Do tog trenutka sam bio ubeđen da se takve stvari dešavaju isključivo nekim drugim osobama. Međutim, došlo je vreme otrežnjenja. Hirurška intervencija je uspešno obavljena i nakon određenog perioda oporavka vraćam se svojim uobičajenim aktivnostima.

„Naredni period je dosta mirniji kako na fizičkom, tako i na psihološkom planu. Obavljam i redovne zdravstvene preglede na dve godine u Nišu. Na svakom pregledu je rađen i ultrazvuk abdomena i izveštaji su uvek bili uredni. Da li je zaista bilo baš tako?”

U periodu oko 2016. godine gospodin Nikolić dobija psorijazu koju leči mašću na bazi kortikosteroida i to mu uglavnom ublažava simptome.

„Tokom celog ovog vremenskog perioda ni u jednom trenutku nisam pomislio da su sve ove bolesti zapravo povezane jedna sa drugom i da mi telo jednostavno govori da je u pitanju nešto mnogo ozbiljnije. Smatrao sam da će i ova, kao i svaka prethodna boljka u jednom trenutku nestati. Tako je i bilo. Vremenom se psorijaza gubi, a ja ostajem sa povremenim epizodama dijareje”.

Decembar 2019. godine, naš sagovornik dobija bolove u stomaku. U ovom mesecu je više posne hrane na trpezi, pa je gospodin Nikolić pretpostavljao da je najverovatnije posna hrana uzročnik tih tegoba. Međutim, i posle par dana bolovi nisu prestajali. Javlja se kod lekara i dobija lekove za želudac od kojih bi bolovi trebalo da prestanu. Nažalost, to se ne dešava. Zakazuje gastroskopiju, jer su bolovi u stomaku sve intenzivniji. Na pregledu se konstatuje hronična upala želudačne sluznice, želudačna kila i ožiljci od čireva.

„Napominjem da nikada ranije nisam imao takve bolove u predelu stomaka. Uzet je uzorak za biopsiju i data mi je terapija koju još istog dana počinjem da pijem u nadi da će mi ovi bolovi prestati. Nakon nekoliko dana dobijam izveštaj biopsije gde me obaveštavaju da je potvrđena hronična upala želudačne sluznice, ali da ne treba mnogo da se brinem oko toga pošto veliki broj ljudi ima takvu dijagnozu i normalno žive. Sada se ja najozbiljnije pitam: „Da li je moguće, da čovek ima hroničnu upalu tankog creva petnaest godina i hroničnu upalu želudačne sluznice i da ne treba uopšte da pridaje pažnju tome i da nastavi „normalno” da živi?”

Korona i nove tegobe

„Korona. Najneprirodniji period naših života. Lekari samo na jednom frontu. Sve se promenilo. Definitivno je to za mene bio i poslednji udarac kako na psihičkom, tako i na mentalnom planu. Bolova u predelu stomaka ima. Nisu toliko jaki, ali su jednostavno prisutni. Pošto su sve ove bolesti sa kojima se ja susrećem psihosomatske, počinjem da preispitujem sebe da li je zaista problem u glavi. Da li je potrebno da se malo pozabavim i tom stranom? Razmišljam o svim mogućim opcijama, ali prevashodno o tome da ovakav način života koji trenutno imam nimalo nije prirodan i da ga treba dovesti u red”.

Od početka 2021. godine bolovi u stomaku su sve intenzivniji i prisutni ispod levog rebra i reflektuju se na leđa. Gospodin Nikolić počinje da sumnja i na Helicobacter pylori i početkom godine obavlja test koji je negativan. Bolovi su svakodnevno prisutni. Lekove protiv bolova ne koristi zbog straha da ne iritira želudac. Navodi da se  „sve više isključuje iz društvenog života i usredsređuje samo na to da pronađe način da bol prestane” . Posećuje i psihijatra gde obavalja kvalitetan razgovor. Radi analizu štitaste žlezde, ultrazvuk, detaljne analize krvi i transglutaminska antitela. Svi nalazi su dobri. Takođe, u privatnoj režiji odlazi na skener u Zaječar gde je zaključak radiologa da je nalaz uredan.

„Sve je to odlično na papiru, ali je stvarnost sasvim drugačija. Bolovi su svakodnevni. Skoro da nema više ni spavanja, jer me bolovi bude i noću. Dešavalo se da bolovi krenu u večernjim satima tako da celu noć provedem bez sna. Zbog ogromnih bolova i iscrpljenosti nekoliko puta sam završavao na infuzijama u hitnoj službi. U periodu od godinu dana sam izgubio preko trinaest kilograma. Definitivno počinje borba za opstanak”.

Sredinom 2022. godine dobija uput za VMA, gde se dešava veoma velik propust lekara Doma zdravlja u Boru.

„Sada već vidno uzrujan, slab i u svakodnevnim bolovima odlazim na Kliniku za gastrenterologiju. Jedan neverovatan propust lekara opšte prakse u Domu zdravlja u Boru dovodi me u stanje totalnog šoka i neverice. Ne posedujem zeleni uput koji je potreban da bih se smestio na kliniku kako bi se uradili svi neophodni pregledi. Gotovo sam siguran da bi se tada otkrilo od čega bolujem. Iako je predeo u kome sam osećao bol totalno nespecifičan za ovu vrstu bolesti, siguran sam da bi je lekarsko osoblje sa VMA veoma uspešno otkrilo. Skrhan i poražen vraćam se kući savijen i u velikim bolovima. I dalje ne znam kako sam uopšte stigao do stana. Ovo je bio jedan od najsumornijih dana u mom životu”.

Pomoć psihologa

Naš sagovornik odlučuje da potraži pomoć psihologa. Dobija diajgnozu F32. depresija.

„Razgovori sa psihološkinjom bili su zaista efikasni i delotvorni. Izgleda da nada još uvek postoji. Uzeo sam godišnji odmor i maksimalno se posvetio psihološkom aspektu moje bolesti. Vremenom mi je bilo znatno bolje. Dešavalo se da ponekad prođu dan ili dva, a da ja uopše ne osetim bolove u stomaku što je za mene značilo mnogo kako na fizičkom tako i na mentalnom planu. Krenuo sam i sa terapijom lekovima. Dobar deo ove godine prolazio je podnošljivo premda je i dalje bilo bolova. Razgovori su mi dosta pomogli u savladavanju psiholoških kriza koje sam imao, jer imati svakodnevne bolove, spavati po sat - dva dnevno, a pritom pokušavati da živite normalno priznaćete nije izvodljivo. Dešavalo se da celog dana imam bolove i da se to nastavi i tokom noći, a onda u ranu zoru, iscrpljen i sklupčan zaspim, a nakon par minuta me budi alarm za posao”.

„2023. godina prolazi u svakodnevnim bolovima i sve ređim razgovorima sa psihološkinjom. Osećaj praznine, obamrlosti i otuđenosti. Terapija psihijatra mi više ne odgovara. Odvojen sam od celog sveta, ali i od sebe. Život se odvija oko mene, ali ja nisam deo njega. Dani prolaze bez ikakve svrhe. Fizički sam potpuno iscrpljen. Telo i um više ne mogu da izdrže ni najmanji napor. Energije gotovo da nemam. Misli su teške i mračne. Imate osećaj kao da ste zarobljeni u sopstvenom telu koje ne reaguje onako kako vi želite. Emocije su svedene na bol. Osećaj nade i volje nestaje. Najjednostavniji primer za tako nešto je kada vam rođeno dete priđe sa željom da vam nešto lepo i interesantno ispriča a vi mu odgovarate:  „Izvini, ali tata ne može sada da te sluša””.

Dijagnoza Kronove bolesti

15.01.2024. godine. „zaista ne znam kako sam uspeo da dođem do Odeljenja hirurgije u Boru” navodi naš sagovornik.  Doktor Ljubomir Tošić ga je istog trenutka smestio na odeljenje. Svakodnevne infuzije i „nakon tri najduža dana u mom životu bolovi prestaju”. Pregledom na ultrazvuku radiološkinje, Ivana Stanković i Danijela Stanisavljević, utvrđuju da je tanko crevo izgubilo svoju strukturu. Skener još jasnije pokazuje zadebljanje terminalnog ileuma.

Doktor Ljubimir Tošić daje uput u privatnu laboratoriju, gde radi test na fekalni kalprotektin. Nalazi su pozitivni i pokazuju vrednosti veće od 1000 µg/g.

„Poređenja radi, vrednosti veće od 150 µg/g pokazuju veliku upalu. Doktor je skoro siguran da je u pitanju Kronova bolest. Dobijam terapiju i nakon dve nedelje izlazim iz bolnice. Poučen prethodnim iskustvom, ovoga puta u Domu zdravlja Bor uzimam plavi i zeleni uput i odlazim na VMA sa 62 kilograma. Bila je ovo ujedno i poslednja šansa da jednom zauvek potvrdim Kronovu bolest”.

„Obzirom na dvadesetogodišnju potragu za tačnom dijagnozom, put lečenja je bio brz i efikasan zahvaljujući ogromnom znanju, posvećenosti i vrhunskoj profesionalnosti doktora Stanka Petrovića i njegovih kolega”.

Na Vojnomedicinskoj Akademiji su urađene analize krvi, RTG srca i pluća, gastroskopija, kolonoskopija i MSCT abdomena i male karlice. Bolest je lokalizovana u terminalnom ileumu. Obzirom na složenost stanja tog dela tankog creva, morala je da se izvrši hirurška intervencija.

„Naravno da nikom nije prijatno kada dođe u ovakvu situaciju, ali obzirom na stanje u kom sam se nalazio, skoro dve decenije lutanja i pogrešnih dijagnoza, ovo je bio logičan sled stvari. Ako sve ovo pogledate iz dva različita ugla, videće dve suprotnosti. Sa jedne strane mogao je biti tragičan ishod usled dugog perioda bolesti i njegovog nelečanja, dok sa druge strane vidite ličnu katarzu jer dolazi trenutak kada ćete se osloboditi svega onoga što vas je decenijama držalo zarobljenim i ponovo ćete početi da živite”.

Hirurška intervencija

„Obzirom da sam dve decenije lutao u potrazi za pravom dijagnozom, hirurška intervencija je nešto što je svakako moralo da dođe obzirom na vrstu bolesti. Sa druge strane, da je bolest dijagnostifikovana na vreme još 2004. godine i da se počelo sa nekim terapijama, do intervencije sigurno ne bi došlo. U svakom slučaju, najbitnija priprema za hiruršku intervenciju bila je na mentalnom planu. Ono što sam na početku boravka na VMA mogao da zaključim jeste da kad jednom uđete u kompleks, nema izlaska dok vam u potpunosti ne pruže svu neophodnu i moguću medicinsku pomoć. Vođen ovim zaključkom bilo je potrebno jednostavno opustiti se i čekati dan kada ste na programu. Kada je došao taj trenutak, ne preostaje vam ništa drugo osim da se pozdravite sa cimerima u sobi i sebi poželite srećan put. Ulazak u salu. Jaka svetla. Lekarska ekipa. Njihova sigurnost i profesionalizam su mi ulivali poverenje, i u tom trenutku je bilo jasno – u rukama sam onih koji znaju šta rade”.

Izvršena je resekcija terminalnog ileuma koji je izmenjen po tipu Kronove bolesti u dužini od jednog metra. Ostalo je još četiri metra tankog creva.

„Najteži mogući teret je skinut sa mojih leđa. Bol je potpuno nestao, a sada je sve što osećam svesnost da sam na dobrom putu ka oporavku”.

Biološka terapija 

Nakon sedamnaest dana otpušten je sa VMA na kućno lečenje. Odradio je sve neophodne testove, da bi mogao da preda dokumentaciju za biološku terapiju.

„Od doktora Stanka Petrovića dobijam sjajne vesti. Primaću biološku terapiju. Lečenje je nastavljeno sa anti-TNF alfa terapijom Adalimumab po standardnom idukcionom protokolu. Radi lakšeg razumevanja, naš imuni sistem ponekad greši i napada naše telo što izaziva bol i upalu. To je kao da telo postane previše uzbuđeno i napada samo sebe. Jedan od glavnih krivaca za tu upalu je protein zvan TNF-alfa. Anti-TNF alfa terapija je kao lek koji smiruje to „previše uzbuđeno” stanje imunog sistema. Lekovi koji se koriste u ovoj terapiji blokiraju TNF-alfa i pomažu da se smanji upala i bol, čime omogućavaju ljudima sa bolestima kao što su artritis ili Kronova bolest da se osećaju bolje”.

Nakon četrnaest nedelja od početka terapije, urađena je analiza krvi preko koje se proverava nivo leka, kao i da li postoje antitela na taj lek. Analize su bile dobre i nastavilo se sa primenom leka po standardnom protokolu održavanja. Ovakva terapija se prima minimum dve godine.

„Ono što je dobro znati jeste da je ovakav vid lečenja isti u svim zemljama sveta. U Srbiji, biološki lekovi su dostupni, ali su izuzetno skupi i pacijenti ih mogu dobiti preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje” navodi gospodin Nikolić.

Reakcija na biološku terapiju

„Na biološku terapiju sam odreagovao dobro. Lek Adalimumab je u siretama tj. pen uređajima tako da je primanje terapije brzo, jednostavno i što je najbitnije učinkovito. Sjajan tim VMA IBD centra čine izuzetni profesionalci u svom poslu, ali pre svega ljudi velikog srca. Njihova posvećenost, podrška i ljudskost čine ih neprocenjivim osloncem u svakom trenutku. Terapiju primam svake druge nedelje. Na početku terapije se primaju četiri doze, nakon toga po dve, a kasnije po jedna doza. Nakon određenog perioda, kada doktor proceni da lečenje ide po planu, daje vam praktično nekoliko doza na ruke koje vi dajete sebi u kućnoj varijanti. Najispravnija stvar u svemu ovome jeste da prihvatite bolest i terapiju kao sastavni deo vašeg života i biće vam neuporedivo lakše”.

Zbog resekcije terminalnog ileuma, došlo je do poremećaja u apsorpciji gvožđa i vitamina B12. Trenutno, kako bi nadoknadio gvožđe, koristi oralne suplemente, dok vitamin B12 prima intramuskularno jednom mesečno. Takođe, svakodnevno pije i vitamin D.

Naš sagovornik ističe da je u remisiji od hirurške intervencije i da se  „nada da se nada da će zauvek tako i ostati”. Terapiju nije menjao i od uspostavljanja dijagnoze i primanja adekvatnih lekova pogoršanja simptoma nije imao.

„Na sreću, nisam imao pogoršanje simptoma i najiskrenije ne planiram da ih imam. Jednostavno ne razmišljam o tome”.

Alternativne metode lečenja

„Bio sam u prilici da mi se uradi kompletna dijagnostika kvantnom medicinom. Rezultati koje sam dobio su pokazivali da je sa mojim unutrašnjim organima uglavnom sve u redu. Verovatno da različite alternativne terapije mogu ponuditi olakšanje za određene simptome, ali u mom slučaju do toga nije došlo” .

Ishrana i dnevna rutina

„Kada se vratim dvadeset godina unazad i prođem kroz vreme do današnjeg dana, period od 2021. do 2024. godine izdvaja se kao izuzetno iscrpljujuć, kako fizički, tako i mentalno. Bilo je trenutaka kada sam poslednjim atomima snage radio i najobičnije poslove, ali ni jednog trenutka nisam došao u situaciju da mi je bila potrebna pomoć. Ta karakterna osobina čoveka da može da izdrži i najteže izazove u ovakvim trenucima je ključna, jer na taj način pomerate granice izdržljivosti i pokazujete sami sebi da se ni jednog trenutka nećete predati” .

Nakon hirurške intervencije telesna težina gospodina Nikolića je iznosila 56 kilograma. Morao je ozbiljno da poradi na tome da povrati telesnu masu koju je tokom prethodnog perioda izgubio.

„Odlučio sam da unapredim svoju ishranu. Iako mogu da jedem doslovno sve, smatrao sam da je vreme za zdraviji pristup. Iz ishrane sam uklonio suhomesnate proizvode, masnu hranu, gazirane napitke, sokove i industrijske slatkiše, a fokusirao se na sveže voće, povrće, integralne izvore proteina poput pilećeg mesa i jaja, te orašaste plodove i zdrave žitarice. Uz to, moj jelovnik obuhvata pripremljena dinstana jela, koja zadržavaju maksimalnu nutritivnu vrednost. Moja ishrana sada uključuje i kvalitetne masti, poput onih iz čija semenki i drugih prirodnih izvora. Naravno da ponekad pojedem parče domaćeg kolača, štrudle ili sladoled ali definitivno sam ishranu stavio kao jedan od prioriteta u mom životu. Trenutna težina od 73 kilograma je više nego zadovoljavajuća” .

Navodi da je njegova dnevna rutina sada potpuno drugačija.

„Ustajem oko 7 časova. Na poslu sam od 8-16 časova. Nakon ručka, izlazim u šetnju, pređem između 7 i 10 kilometara, što mi zaista pomaže. Šetnje nisu samo fizička aktivnost, već i način da se oslobodim stresa, poboljšam raspoloženje i povratim energiju. U večernjim satima je uglavnom priprema za sutrašnji dan i odlazak na odmor”.

Porodica, prijatelji i kolege kao podrška

Koliko je našem sagovorniku značila podrška i razumevanje porodice, prijatelja i kolega u borbi sa svojim stanjem i putu ka ozdravljenju, gospodin Nikolić opisuje sledećim rečima:

„Tokom perioda traženja dijagnoze najveću podršku sam imao od strane porodice. Mojoj supruzi, sinu i ćerki treba dodeliti najveći trofej za strpljenje i veru koju su imali u periodu koji je iza nas. Prolazili smo kroz toliko teških trenutaka, trenutaka tuge, potištenosti, kada je osećaj beznadežnosti bio gotovo nepodnošljiv, pa je bilo izuzetno teško nositi se sa svime što nas je snašlo. Zamislite višegodišnji period u kojem svaki vaš povratak kući znači susret sa suprugom ili ocem koji je u stalnim bolovima, čiji svaki pokret i najmanja promena položaja otkrivaju tragove nevidljivih patnji. Imao sam osećaj da se svo četvoro borimo protiv nevidljive sile, svako na svoj način, ali ipak smo zajedno u toj borbi. Uprkos tome što sam bio slomljen i odvojen od stvarnosti, zajedno smo slavili rođendane, radovali se završetku školskih godina, voleli smo se i živeli”.

„Prijatelji su verovali da nešto nije u redu i shvatali da postoji problem, ali pošto niko u našem okruženju nije ni pretpostavio da je reč o Kronovoj bolesti, svi smo zajedno pokušavali da pronađemo način kako da izađem zdrav iz svega ovoga. Kako je sve trajalo zaista predugo, dani su počinjali sa željom da se što pre završe. Ne mogu vam opisati koliko je teško bilo kada telefon zazvoni, a vi već želite da se razgovor završi, kada ljudi razgovaraju i smeju se, a vi jednostavno ne možete da ih slušate, kad su jedini saveznici mrak i tišina. U ovakvim teškim periodima života, pravi prijatelji su se zaista pokazali. Ako vam kažem da je tokom mog boravka na VMA, jedan prijatelj 24 časa bio sms dostupan, drugi svakog dana bio mobilan i donosio na kliniku sve što mi je bilo potrebno, dok je treći došao po mene na dan mog izlaska i odvezao me kući, verujem da je svaki dalji komentar suvišan”.

„Kolege sa posla su takođe imale dosta razumevanja. Najkonstruktivniji predlog sam dobio od svog nadređenog koji mi je otvoreno i prijateljski rekao: „Spakuj se, idi u Beograd i ne vraćaj se dok ne otkriješ šta je sa tobom!” Nažalost, kada ste potpuno slomljeni i kada vam moral postane samo apstraktna reč, jednostavno niste u stanju da reagujete na ovakve korisne savete”.

„Na kraju, ne mogu da još jednom ne izrazim duboku zahvalnost svojoj porodici i prijateljima, koji su tokom celokupnog ovog puta bili moji nepokolebljivi oslonci. Iako sam ih u pojedinim trenucima sigurno dovodio do stanja ludila, sada znam da su imali želju da me podignu i pomognu mi da se borim i istrajem. Moja porodica i prijatelji su bili tu, čak i kada nisam mogao da vidim dalje od svojih bolova. Zahvaljujući njima, prošao sam kroz najteže trenutke, a njihova ljubav i podrška su bili moje najveće lekovito oružje”.

Poruka 

„Obzirom na moje dvodecenijsko lutanje i potragu za pravom dijagnozom, svim pacijentima koji imaju ovakve ili slične tegobe preporučujem da ne čekaju ni trenutak već da se obrate iskusnim lekarima. Ukoliko ih nemaju u okruženju, sigurno postoji način kako doći do njih. Možete se obratiti udruženju UKUKS koje će vam pomoći i dati smernice za nastavak lečenja. Ne pravite iste greške kao ja već delujte odmah i bez odlaganja!”