Domka Tmušić iz Užica: Psihološka podrška IBD pacijentima je važna


Domka Tmušić je studentkinja sa dvadeset i jednom godinom, kojoj je dijagnostikovana Kronova bolest. Iako nežna i osetljiva, ona je po svim merilima neko ko se i te kako bori za sebe i sledi svoje ambicije. Njena priča je o okolnostima u kojima se našla, ali i o načinima da prevaziđe sve ono što je muči.

Reumatoidni artritis i dijagnoza Kronove bolesti

Pre nego što joj je postavljena dijagnoza Kronove bolesti, Domka je već živela sa reumatoidnim artritisom, koji joj je otkriven kada je imala četrnaest godina i bio je aktivan do njene osamnaeste godine. 

Domka se ovog perioda priseća sledećim rečima: „Ne mogu reći da sada nemam reumatoidni artritis, jer danas kažu da je to možda bio i prvi simptom Kronove bolesti, koja mi je dijagnostikovana sa 18-19 godina. Prvo što mi se desilo, kad sam došla na fakultet u oktobru, jeste upala pluća. Tada sam dobila jake antibiotike, a posle toga (od oktobra do januara) imala sam učestalije stolice za koje se smatralo da su posledica primene antibiotika. U studentskoj poliklinici su mi rekli da je to sindrom nervoznih creva pred ispitni rok i da to nije stanje koje bi trebalo da me plaši. Već tada sam prešla na bezglutensku ishranu, na kojoj sam i dan-danas. Međutim, moji roditelji su zdravstveni radnici i oni su shvatili da nešto nije u redu sa mnom. U laboratoriji sam uradila kalprotektin test i rezultati su pokazivali preko 2000, što je bio jasan pokazatelj da nešto nije u redu. Vratila sam se u Užice, gde mi je urađena kolonoskopija, na osnovu koje su lekari videli da su mi creva u lošem stanju. Kada su mi rekli da je verovatno u pitanju Kron, nisam znala šta je to uopšte. Tada je već počeo kovid i ležala sam u bolnici. Bila su to teška vremena — nisam mogla da vidim porodicu, nisam mogla da jedem, a čak sam dobila i alergiju na lek. To je bilo 2020-e, kada je već počela pandemija i bilo je vanredno stanje. Niko nije mogao da mi dođe u posetu, što mi je teško padalo. Navikla sam da imam podršku svojih, a u tom trenutku nije bilo nikog oko mene, osim doktora u skafanderima. Nisam mogla da vidim ni druge bolesnike, a nisam čak ni izlazila iz sobe. S druge strane, moje društvo je tada išlo na fakultet, sticalo znanje, dok sam ja stagnirala, samo ležala i mislila da mi se život nikada neće vratiti u normalu.”

Domka dolazi iz porodice lekara, te je imala olakšavajuću okolnost da joj mama ponekad kod kuće priključi infuziju, kad joj nije bilo dobro, jer se dešavalo da nije mogla da ustane iz kreveta zbog isključivo krvavih stolica. U bolnici je bila skoro mesec dana, a na prvu terapiju je otišla krajem marta 2020. godine, kada počinje i ponovo da jede i da se oseća sve bolje.

Psihološka podrška

Domka je jednom prilikom od medicinske sestre, u bolnici „Dr Dragiše Mišović”, dobila brošuru sa kontakt podacima psihologa Uroša Rajkovića, kog je pozvala i zakazala prvu seansu. 

Povodom psihološke podrške, Domka govori sledeće: „Generalno sam veoma emotivna i osetljiva, jer mnoge stvari shvatam lično i dotiču me. Zato sam bila pomislila da je bolje da odem i pomognem sebi, jer sam želela da živim i imam normalan život. Otišla sam kod psihoterapeuta Uroša. Prvo sam bila skeptična, jer nisam znala šta će jedan čovek, kom pričam o svom životu, uopšte da pomisli o meni. Shvatila sam da grešim, jer mi je vremenom postao kao najbolji drug. U martu 2020-e mi je bilo psihički veoma teško. Nisam mogla da spremam ispite, kao ni da učim. Pošto sam osoba koja nikad ne kuka, moji su tek u poslednjem trenutku saznali da mi je veoma loše. Inače sam previše ambiciozna. Redovno sam učila, išla na fakultet, u čitaonici bih ostajala po ceo dan, nakon čega bih se vraćala kući i opet učila, a kad bih našla vremena, videla bih se sa društvom. U tom periodu sam pričala sa psihologom Urošem, koji mi je pomogao da shvatim da će sve drugo doći i da je najbitnije da ja budem dobro, posebno jer samo tako mlada i borim se sa svim tim. Pored toga, moji roditelji su razvedeni pa su drugi znali reći da je stres uticao na moje stanje. Imam i taj problem da osetim anksioznost svaki put kada padnem ispit, ali psihoterapija mi je i u tim situacijama pomogla.”

Iako je ranije išla češće kod psihoterapeuta, Domka se trudi da ne izgubi kontinuitet sa terapijama. Nekada i kada se oseća dobro, odluči da se čuje sa Urošem preko telefona. Lakše joj bude kada zna da je on tu, iako se ništa strašno ne dešava. U jednoj fazi Domka se plašila šta će ljudi misliti kada čuju da je bolesna, ali i sa ovim problemom ona se suočila zahvaljujući terapiji.

„Nemam nikakve ustupke na fakultetu”

Domka se sada ponovo nalazi u aktivnoj fazi bolesti. Jedan od najvećih izazova sa kojim se susreće jeste taj što se na fakultetu bori poput svih drugih i što nema razumevanje profesora o svojoj bolesti, jer je ne shvataju ozbiljnom kada čuju da nije izašla na ispit uz izgovor da joj nije bilo dobro. 

Na pitanje da li se nekada obratila fakultetu povodom ovoga, Domka kaže: „Jednom sam pokušala. Imala sam biološku terapiju i pitala sam profesora da li mogu prva da odgovaram, jer mi je terapija u 10h. Rekao je da može, ali je prvo odgovaralo 10 ljudi, pa tek onda ja. Mislim da ljudi nemaju razumevanja, jer uopšte ne znaju šta je biološka terapija i Kronova bolest. Najveći problem je što mi izgledamo kao da nam nije ništa, a iznutra se raspadamo. Ponekad se dešava da ne mogu da ustanem iz kreveta, jer se ne osećam dobro. Tako da, nemam nikakve ustupke od strane profesora. Nemaju razumevanja da ne mogu da dođem na predavanje kada mi je loše, a predavanja i vežbe su mi obavezni.”

Okruženje

Kako navodi, imala je veliku podršku okruženja na samom početku, ali shvatila je da su ljudi vremenom počeli da manje obraćaju pažnju na ono što je njoj važno. Domka nije osoba koja će se žaliti da nešto ne može, već živi po mantri „Možeš li? – Mogu. Idemo? – Idemo.”

„Ne vodim se time da se ljudi sažale na mene. Možda pravim grešku u vezi toga, ali moja velika želja je da živim normalno, poput mog brata, na primer. Mislim da moja mama igra najveću ulogu u mom životu i onda kad mi je bilo najgore, pa i sad. Uvek je tu da mi uključi infuziju kad je potrebno, pomogne, zaštiti me, ama baš sve. Ona je moja najveća podrška. A što se tiče prijatelja, mislim da im fali edukacije... Oni jesu moji prijatelji i volimo se međusobno, ali čini mi se da nikad nisu shvatali moje stanje ozbiljnim. Kad god bi se negde išlo, plašila bih se da ne odem, misleći da posle toga to neće biti TO. Imala bih utisak kao da nešto propuštam. Onda sam više puta forsirala sebe da idem, iako nisam mogla. Odem, bude mi lepo, ali kad dođem kući srušim se. Opet kažem, više je moja želja da budem kao drugi.” – rekla je Domka. 

Osobe sa Kronom sposobne su za sve

Svim osobama sa Kronom, Domka poručuje sledeće: „Psiholog mi je pomogao da prevaziđem mnoge stvari. Imala sam strah od tuđih mišljenja – šta će misliti ako kažem da sam bolesna, da li će sumnjati da sam sposobna za nešto, možda će me zbog toga manje vrednovati. Ali ne mislim da mi, oboleli od Kronove bolesti, nismo sposobni, samo smatram da imamo više mogućnosti, jer smo navikli na teže stvari i situacije u odnosu na one u kojima su se našli drugi ljudi. Svi vi, koji tek počinjete da se suočavate sa ovim problemom, treba da znate da ćete uvek imati podršku od ljudi oko sebe i da ova bolest nije tako strašna, kao što zvuči. Samo nastavite da vodite normalan život, brinite o sebi i manje se obazirite šta će društvo misliti o vama. Pratite svoje snove i sigurno ćete uspeti.”


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Milena 26.06.2023

    Želim Domki, devojci sa Kronom da pružim reč podrŝke i sve lepe misli i ljubav sadržane na ovom mestu sa moje strane. Hrabra je i inspirativna, baŝ kao primer za neke druge devojke koje ni nemaju takvih problema!


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde