Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Prijavite se

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

Više informacija

Specijalizacija

Psihijatrija

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

Srpski
Engleski

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 1998.

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2006.

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2002.

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Pitajte doktora ili Stetoskop

Da pročitate preporuku kako da efikasno postavite pitanje kliknite ovde.

Broj odgovorenih pitanja: 668

Pogledajte celo pitanje: #19641

Poštovani doktore,
Imamo ćerku koja će u maju ove godine napuniti devet godina. Kada je bila stara samo dve godine počela je da pokazuje neodobravanje i nezadovoljstvo svojim polom. Počelo je tako što je očajnickim plačem i vriskom odbijala da oblači haljinice i suknjice. I sve što je iole imalo veze sa devojčicama ona je odbijala. Mene kao majku, to je malo začudilo, ali nisam bila zabrinuta i naravno, očekivala sam da će to proći i da će se ona promeniti. Danas kada, kako sam već rekla ona ima skoro punih devet godina, vidim da sam se prevarila, verujući da je to samo prolazna faza u njenom životu. Ona je sada treći razred. Njeni drugari su samo dečaci, odeća i obuća koju nosi je samo ona koju nose dečaci,a i ponašanje joj je u tom smislu. Pravi mali arambaša. Kada počnemo da pričamo o tome da će jednoga dana, kada poraste, da joj niknu grudi i da će i fizički početi da liči na ženu, ona se samo zgrozi i kaže,"neću ja da budem žensko". Moj muž je očajan zbog toga. Njemu i meni nikako nije jasno zašto se to dogadja s njom. Pored nje, imamo i starije dete. Devojčicu od jedanaest godina, koja je žensko u pravom smislu te reči, od glave do pete. Njih dve se vole, naravno, ali se slažu kao so i oči (kako kaže naš narod). Različita su im interesovanja. I još samo da dodam da ne živimo u Srbiji nego u Kanadi i da ovdašnji lekari ne pridaju mnogo važnosti tom problemu. Za njih ovde, sve je normalno. Bože moj, živimo u vreme kada gay populacija raste i razvija se brzinom svetlosti, pa zasto se onda mi brinemo. Bar sutra kad odraste neće biti izopštena iz društva u kome živi. A za mog supruga i mene i sama pomisao na to da se ona neće nekim čudom promeniti i ipak shvatiti da je, rodjena kao žensko i da tako treba da živi, ponaša se i oblači, teška je i preteška.
Molim Vas pomozite nam da je shvatimo i naučite nas kako da se nosimo sa tim problemom.
Očajni roditelji.

Odgovoreno: 23. 01. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Biološki identitet (onaj koji zavisi od toga kog je pola osoba, na osnovu nasleđenih gena i izgleda polnih organa), utiče i na razvoj psihološkog identiteta (kako osoba doživljava svoj pol i svoju polnu ulogu), ali ga ne određuje sâm po sebi. Taj uticaj biološkog na psihološki identitet ispoljen je putem hormona koje stvaraju žlezde (polne, ali i druge), a koji sa svoje strane utiče na oblikovanje mozga, tela i ponašanja u smislu karakteristično ženskog ili muškog. Stavove koja neka osoba usvaja više oblikuju okolinski uticaji, nego hormoni. Ipak, predlažem da pre vršenja bilo kakvog psihološkog uticaja na vašu ćerku i obavljanja psihijatrijskih pregleda, obavite laboratorijske analize, pre svih hormonski status. Tek nakon toga ima smisla razgovarati sa članovima porodice o ponašanju, znač enju, strahovima i očekivanjima od psihološkog identiteta jednog člana koji se ne "uklapa", Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #19547

Cenjeni doktore,

Imam 25 godina i završenu srednju školu...imam problema sa upoznavanjem ljudi i otvorenošću, kao i to da ću napraviti grešku ako ne poslušam roditelje, koji ne podnose greške. Sa 12 god sam imao nesreću, pa sam polomio zube. Tu sam se malo povukao u sebe. Roditelji su me vaspitavali da se ne družim sa osobama koje puše, piju, drogiraju se...ne izlazim nikada po diskotekama i nemam nijednog druga...u čemu je problem kod mene i kako da promenim svoj život na bolje?

Odgovoreno: 21. 01. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovani, roditelj su važni u pružanju informacija i učenju civilizovanom ponašanju svoje dece i to im je obaveza. ali sve dok deca ne postanu sposobna da samostalno odlučuju i procenjuju šta je dobro a šta ne. Sa 25 godina, vi ste odavno prešli tu granicu i moje je pitanje je šta čekate sa odrastanjem, jer verujem da su se i vaši roditelji umorili od nadziranja odraslog čoveka koji treba samostalno da krene kroz život. Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #19542

Dete mi je počupalo pramen kose pre oko dva meseca. Bila je na kožnom odeljenju KCS, konstatovali su obs trichotilomania, da li to znači da moje dete ima psihičkih problema? Ona ima 5 godina i ide u vrtić.

Unapred zahvalna

Odgovoreno: 21. 01. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Iz prve sam razumeo da je dete vama počupalo pramen kose, a onda sam shvatio da i posle pet godina vi govoreći osvom detetu govorite kao da se va,a dešava ono što ona čini. Psihjološki to može ukazivati na tzv. fuziju, odnosno veoma intezivnu slepljenost majke i deteta, što nekada kod dece izaziva veliku napetost i potrebu za više individualnosti , a manje prezaštićivanja. Naravno, ne znam da li je vaš odnos takav jer niste o tome pisali. Izdvojen akt čupanja kose nije trihotilomanija i ako se sagledaju okolnosti kada se to dogodilo obično se uoči da je to bila reakcija protivljenja i besa na neku situaciju, a da je postupila po modelu koji je pre toga naučila. Kontinuirano čupkanje kose jeste suspektno na trihotilomaniju i tada trena konsultovati stručnjake koji bi radilči i sa deteto , ali i sa porodicom. Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #19496

Poštovana,
imam sina koji je napunio 11 meseci, i evo 11 meseci svake noći skoro celu noć ne spava, ima nemiran san, plače, hoće da se igra u pola noći, nikako da spava, bili smo kod mnogih lekara, sve ok, malo je anemičan, i pre su mu malo bolele uši, a sada je ok, uši mu ne bole, ali eto opet zadnjih tri meseca mnogo plače noću.. Ako na početku spava oko pola sata posle do ujutra dok se ne umori neće da spava, veoma je živahan, lekar je davao neke sitne tablete za spavanje ali ni to ne pomaže probali smo oko pet dana, ništa...
Šta može da bude, molim Vas pomagajte..
hvala unapred

Odgovoreno: 21. 01. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana, pošto ne navodite nikakave druge smetnje u razvoju deteta, već samo inverzno ponašanje u toku noći, svakako da treba razmišljati samo u poremećaja spavanja. Međutim, dva podatka koja ste napisali, a koja su za mene značajna su: bolovi u ušima (potrebno mi je da znam da li je to bila infekcija srednjeg uva i da li je tretirana antibioticima) i podatak da dete želi da se igra u sred noći. Ta dva podatka ukazuju (meni) da obavezno treba uraditi pregled 3 uzastopne stolice na gljivice i patogene mikroorganizme. Antibiotici stimulišu rast gljivica, a koje sa svoje strane ako nisu pod kontrolom mogu štetiti i uticati na ponašanje deteta koje ste opisali. Dakle prvo to. Pregled deteta od strane dečjeg neurologa bi omogućio, ne baš preciznu, ali orijentacioni utisak o psihomotornom razvoju, što, ukoliko ste u Nišu, preporučujem da učini docentkinja Lidija Dimitrijević sa klinike za fizijatriju (nije dečji neurolog već fizijatar), a ko niste onda bi to mogao da učini d.neurolog u vašem regionu. Od koristi bi bilo uradite i EEG tokom spavanja. Ukoliko nalaz na gljivice u stolici bude pozitivan predlažem da se javite ponovo. Do tada, potrebno je pokušati i sa bihejvioralnim metodama, o kojima možete čitati na ovom sajtu u tekstu "noćni podoji, neispavana majka..." ili tako nešto slično, koji možete potražiti u meniju "zdravlje dece". Svakako da detetu ne treba izlaziti u susret oko noćne igre i treba biti uporan u vraćanju na spavanje ma koliko pita to trebalo učiniti. Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #19418

Poštovani doktore,

Pre 4 meseca, najvećim delom zbog neadekvatnog lečenja, umro mi je otac koga sam mnogo volela, bio je najbolja osoba koju sam upoznala u životu, najveća podrška, najbolji prijatelj. Saznanje da umire i da mu nema pomoći me je razdiralo do bola. Pomagala sam mu na sve načine, čak mi je govorio da previše brinem o njemu i da treba da mislim na sebe. Izreka da "vreme leči rane" kod mene ne važi jer mi je sve teže umesto da mi vremenom bude lakše. Stalno sam u očaju, plačem svake večeri dok gledam njegovu sliku, čak i sada dok Vam pišem - plačem. Volela bih da sam i ja umrla zajedno sa ocem... Zbog lošeg psihičkog stanja mi se poremetilo i zdravlje, izgubila sam potrebu za spavanjem, volju za bilo čim, prijatelji su se povukli. Ja sam od onih koji ne prihvataju utehu jer je to za mene laž, nešto bezvredno, ne volim da me neko teši u prazno. Zato sam odlučila da Vam pišem. Pomozite mi nekim savetom kako da bar malo olakšam sebi život jer svakim danom propadam sve više i u fizičkom i u psihičkom smislu.

Unapred zahvalna

Odgovoreno: 17. 01. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana, saučešće pre svega! Poznati psihoterapeut Karl Vitaker (Carl Whitacker) je napsiao da ljudi teže sigurnosti a ne zadovoljstvu. Izgleda da dok vam je otac bio živ imali ste i sigurnost i zadovoljstvo, pa ste na podršku i utehu prijatelja gledali kao na nešto bezvredno i prazno, jer je to najbolje pružao otac. Sada kada ga više nema, logično je da postoji ogromna tuga i praznina, ali i stare navike koje treba menjati i dopustiti drugima da vam pruže utehu onako kako oni to znaju i kako su oni to naučili od svojih očeva i majki. Možda neće izgledati kao ona na koju ste navikli, ali nije bitna forma, već sadržaj. Kada neko izgubi nekoga dragog, važnog voljenog, ne znam da li postoje mudre i lekovite reći koje to mogu nadomestiti. Ali prisustvo neke druge drage osobe svakako možemakar ublažiti patnje. Nekada je dovoljno samo da bude tu, ne mora ništa da govori, samo da sasluša. Siguran sam da imate takvu osubu kojoj možete dopustiti da pokaže kako su njoj pružali utahu, ali i da sebe ohrabrite da i vi to budete spremni da to učinite za drugoga, jer život svakako nosi takva iskušenja. Srdačno

Prikazano 346-350 od ukupno 668 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

O lekaru

O lekaru