Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Cenjeni,
u pokušaju da rešim svoje dileme molila bih Vas da mi pomognete... imam 25 godina i relativno nesredjen život, što podrazumeva nezavršen fakultet i još gomilu započetih stvari, za koje kao da očekujem da se same od sebe reše... Puna sam nezadovoljstva, dilema, strahova... i u takvom košmaru i moj emotivni život je brodolom. Naime već dve godine sam u vezi sa momkom koji ima 30 godina i za razliku od mene skoro pa savršeno sredjen život...završen fakultet, posao, stan, automobil... Naša veza, ako mogu tako da je nazovem iz mog i iz njegovog ugla izgleda potpuno različito... jer ja sam se vezala za njega, a on i posle toliko vremena govori kako mi nismo u klasičnoj vezi, nego eto u nekoj vrsti seksualno prijateljskih odnosa. Bolno zar ne!?! U svemu tome ni ja ne mogu precizno da odredim šta osećam prema njemu. Jedino što znam jeste da sam se vezala i da mrzim osećaj kada samo pomislim da nekada možda neću biti sa njim. Toliko toga izmedju nas ne valja, a ja sve to trpim, i trpim... i trpim. I to što niko ne zna za nas, što mi ne poklanja pažnju onda kada ja to želim, što je imao i druge pored mene... Kako da prekinem sve to? Šta je to što osećam?....milion pitanja bez odgovora... Molim Vas da pokušate da mi pojasnite makar malo ovo moje stanje... jer zaista ne znam kome da se obratim. Od roditelja i prijatelja ovo krijem, jer su osudili tu vezu u samom startu, pa sam rekla da je odavno gotova. Osećaj je turoban... i želim još da napomenem da se on uvek vraća meni posle svakog prekida i da se radi o veoma \\\\\\\"krutom\\\\\\\" muškarcu, koji ne pokazuje emocije, jer potiče iz takve porodice. Takodje je veoma samopouzdan, siguran u sebe... baš sve što ja nisam.

Hvala unapred!!!!

Poštovani,
Verujem da mi Vi možete dati rešenje, jer sam utrošila skoro svo strpljenje i snagu. Pre 7 meseci sam počela da živim sa čovekom za kojeg sam napokon mislila da je pravi i da smo se "našli". Inače je sam iz manjeg mesta i on je inistirao da dodjem u Bg, da je sit traženja i da je u meni našao osobu za dalji život. Inače smo zreli on ima 47, a ja 39 god. Posle tri meseca, dok smo se sredili, ja sam i pronašla posao, pokušavam na sve načine da se uklopim u život velegrada i zajednice, on pada u depresiju. Kaže da je dugo bio sam i da mu je teško. Napominjem da se ne svadjamo, ali uopšte ne razgovaramo. On čim dodje sa posla legne da spava, smeta mu tv i svetlo pa se ponašam kao senka. Pokušala sam da nadjemo kompromis, ali nemam odgovora. Kaze u pravu si I nastavlja po istom. Iniciram šetnje, druženja, prihvati al je onda još gore, jer sve uradi preko volje. Sad je počeo sa hipohondrijom, stalno je kod raznih lekara pije lekove, ali ne pokušava da se opusti. Nemamo ni odnose, jer ne uspeva da održi odnos do kraja. I oko toga sam pokušala da pričam, i predložim rešenja, ali samo ćuti i kaže da je umoran. Ne vidim da ima neko interesovanje i mimo mene, gde se opušta, da bih mogla da ga podržim u tome. Počinjem da se gušim, i ne mogu više da nosim taj teret, a opet mislim da se sve može rešiti, jer nismo konfliktni. Iako sam komunikativna i imam dosta kvalitetnih prijatelja, počeli su nas izbegavati jer on ćuti celo vreme druženja i svima je neprijatno. Eto, bez problema problem! Verujem da još nije kasno i da svorimo porodicu koju je jako želeo, ali kod "tog" lekara ne želi da ide>. Psiholog mu je rekao da treba da se opusti , da se druži, razgovara, šeta, to je prihvatio ali je trajalo samo dva dana. Molim vas recite, da li vredi i na koji način da se borim jer i ja gubim i snagu i ljubav ovako?

Unapred zahvalna