Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Postvana dr,
Imam jedno pitanje na koje ne znam odgovor i nisam podesna za isti jer bih bila verovatno pristrasna. 16 godina mene muci ovaj problem. Toliko sam i u braku,a i pitanje je vezano za to. Prvo , da budem jasna na pocetku,ja sam odabrala da zivim u takvom braku,jer sam se osecala nesigurnom da sama odgajam dete,koje sada ima 15 godina a nisam imala ni podrsku od roditelja da prekinem sa brakom. Od pocetka braka mi se nismo slagali ni u cemu,a najvise ne u vaspitanju deteta. Mom suprugu se nije dopadalo moje ponasanje,odnosno moj karakter i ja kao osoba. Naime ja sam takva da uvek reagujem burno kad me nesto iznervira,vicem i kazem stvari koje ne bih rekla u normalnom stanju,ali zato nakon deset minuta ja sam ona stara,zaboravim na sve,jednostavno tako sam se praznila. Mozda sam jos dodatno bila vise u takvom stanju jer sam nakon udaje dosla da zivim u drugoj drzavi gde sam se osecala samom,i to je istina. On nikada nije priznao da je meni tesko zbog toga vec me je nazivao razmazenom i besnom. To je dodatno povecalo bes kod mene i ucinilo moje ponasanje jos gorim. Oko svega smo se svadjali,a najvise oko vaspitanja deteta. Svo ovo vreme on je uvek bio protivan onome kako se ja odnosim prema svom sinu i uvek i to uvek, pred njim ,me ponizavao i govorio kako sam glupa kako ne znam da se ponasam, jednostavno prema meni se ponasa kao prema detetu,kao kad se dva deteta posvadjaju pa onda se umesa roditelj i napada jedno dete da je ono krivo zbog ponasanja onog drugog. Nikada,ali nikada me nije podrzao u nekoj prici koju ja prenosim svom detetu,vec suprotno, uvek je bio protivan i on imao drugu pricu koja mene naravno unizava u detetovim ocima i doprinosi da me ono ne postuje i ponasa se prema meni isto kao i njegov otac. Ja sam se zadnjih godina mnogo promenila , to znam sigurno,jer poznajem sebe kakva sam bila i kakva sam sada.pretala sam da vicem ida se svadjam snjim ,ustvari promenila sam svoje ponasanje samo da se ne bi svadjali,jer sam postala umorna od toga. Kad sam takva onda je on fin prema meni i nema svadja vec vlada harmonija. Ali, to nisam ja,to mene gusi i proizvodi kod mene simptome kao sto su lupanje srca,razni bolovi ista jos ne. On to ne smatra mojom zrtvom i ni malo ne postuje to sto se ja trudim i zato kada se povremeno desi ,sto je sada vrlo retko,da buknem ,najcesce na sina , on ponovo ima iste komentare i ponovo me ponizava. Mene interesuje,mnogo me zanima , da li je to njegovo ponasanje normalno,naravno i moje, i da li se to odrazava na zivot mog deteta i njegovu psihu? Ocigledno je da se moj sin ponasa odvratno prema meni i ne postuje me ni malo,vec se dere na mene i ne razgovara sa mnom vec samo vice.Ne samo zato sto je u pubertetu,oduvek je tako. Molim vas , recite mi da li sam u pravu sto mislim da se ponasanje mog supruga orazava na dete da se i ono isto tako ponasa prema meni ili sam sama kriva zbog toga? Hvala!

Poštovani,
Imam ćerkicu od 3.5god i ona već odavno spava sama u sobi(obraćala sam Vam se zbog problema sa pričanjem priča pred spavanje i saveta našeg pedijatra i hvala Vam na odgovoru)!Opet je problem isti taj pedijatar.Mi imamo i ćerkicu od 10meseci.Od trećeg meseca dete jednostavno neće da spava u krevecu,u snu se okreće,udari glavcicom u ogradu(iako sam je ja tapacirala ogradicama)probudi se i gotovo je sa spavanjem!Onda sam je ja prebacila u naš krevet gde smo spavale same jer nam je psiholog savetovao da suprug spava sa starijom ćerkom jer se osećala odbačenom.To mi je i bilo logično dok je beba sisala(do 6.5 meseci)ali posle mi je bilo nelogično i neprir5odno da beba spava sa roditeljima a mi po sobama!U međuvremenu smo uspeli da osposobimo mali prostor i da i njoj napravimo njenu "sobu"!Tu je nastao problem.Mala je da spava u krevetu jer se vrti i kad se probudi "planinari" i preskače prepreke pa se bojim da ne spadne,u krevecu hoće samo da se igra preko dana i da uz šipke ustaje i jača noge pa smo,suprug i ja,došli do epohalnog rešenja da dete spava u ogradici!Njoj se tosvidelo,kad se okreće mrežica je ne žulja,ne budi se,spava celu noć i divota!!!Jedan dan dok je ona tako spavala došla je patronažna sestra i rekla kako to nije zdravo.Tu se priča na trenutak završila.U savetovalištu naš pedijatar,koji je blagovremeno obavešten od patronaže o slučaju,pravi haos.Da je to zdravo ne bi ljudi pravili krevece,te mnogo je nisko prehladiće se (inače deca su ,hvala Bogu,zdrava i ne znaju šta je prehlada),psihički će je to ubiti itd. Kad sam Vam se obratila za stariju ćerkicu rekli ste da je dobro da se što pre osamostaljuje.Koja je sad razlika između kreveca i ogradice ako detetu ne smeta?Molim Vas vrlo mi je bitno ako to nije dobro imate li neki savet?Hvala unapred.

Poštovani
Imam ćerku koja ima 4.5 godine, inace, vrlo razigrano i radoznalo dijete koje na sve ima pitanje i usvaja sve što joj se kaže. Odrasta bez oca ali u jednoj velikoj porodici okružena ljubavlju i pažnjom. Tokom njenog odrastanja primjetila sam da je vrlo nepovjerljiva prema ljudima i djeci iz okoline. Na igralistu bi se najčešće igrala sama a u komunikaciji sa drugom djecom i pri najmanje povisenom tonu bi bježala meni (inače nema traume po tom pitanju jer je porodica u kojoj odrasta izuzetno skladna). Prvo sam počela da je vodim u razne igraone i na mjesta gdje ima dosta djece (jer se radije igrala sa odrastlima nego sa vršnjacima), nakon toga sam uzela tetu da je čuva koja takođe ima sina njenih godina sa kojim se ona fenomenalno slagala. Savšeno dobro je shvatila zašto je baka više ne može čuvati i nije se bunila što je mene iznenadilo. Nakon toga sam je upisala u vrtic i svaki dan ispitivala vaspitacice o njenom ponasanju. Jednom prilikom mi je jedna vaspitacica rekla da je inteligentno dijete samo prestraseno (???) Stekla je najbolje drugarice ali ipak od svih najvise se vezala za vaspitacice, najvise voli da se igra sa mojim bratom i njegovom djevojkom, savrseno je opustena u drustvu mojih prijatelja ali ne i sa vrsnjacima. Međutim, postoje periodi kada se ona izdvaja među vrsnjacima, inicijator je, vodi drugu djecu, vodi medju njima glavnu rijec pa se onda opet naglo povuce u sebe i zatvori u svoj savsen svijet doma u kojem živi, ima svoj jezik i u stanju je satima da se sama igra ili da jednostavno sjedne za racunar gdje je sa 3.5 godine otvarala fotografije, crtala po njima, naucila kako da pali i gasi racunar i otvara programe vezane za fotografiju i sl. Jednom sam joj pokazala kako se to radi i ona je to usvojila (sada vec se uveliko sluzi racunarom) totalno netipicno za dijete tog doba. Sta jos da pokusam da bih je oslobodila straha od njenih vrsnjaka jer sam je vidjela u tih par navrata kada bi se otvorila u drustvu sa njima pa onda opet naglo povlacila u sebe.