Psiholog Aida Zonjić

Naime, imam sina starog devet godina, koji ima problem sa učenjem i ponašanjem. Za školu nije da je nezainteresovan, već slabo pamti a još brže zaboravlja. Dekoncentrisan je tokom celog dana, za svaku lošu ocenu postoji neki izgovor. Vodila sam ga kod psihologa, koji je procenio da njemu ništa ne fali, čak šta više da mu je koeficijent inteligencije veći od proseka. Probala sam sve, od kažnjavanja preko razgovora,ali ništa ne uspeva.

Molim Vas pomozite mi da rešim problem ako je ikako moguće.

Moj otac nikada ne pije alkohol sam kod kuće. Ali nikad ne odbija alkohol u gostima i uvek kada je kod nekog u gostima on se napije. Takođe, ima neke prijatelje koji ga, po mom mišljenju, iskorišćavaju, i često ga zovu da sa njima sedi u kafani, on se tada uvek kući vrati pijan. Kada je pijan, nije agresivan fizički, ali priča gluposti, odnosno sve ono što ga muči. To priča nekako na alkoholičarski način, preuveličava, patetiše, izvrće. Da li je on alkoholičar? Ne napija se on svakodnevno, nekad prođe i po mesec dana da ne okusi alkohol, ali ako ga neko ponudi pivom ili rakijom - on to ne odbija. Da li on pije zato što nije zadovoljan mnome? Ja sam njegova ćerka i mislim da se on jednim delom opija zato što je njegova ćerka (ja) loš đak i ne preterano lepa. Da li bi bilo ok da ja ovako reagujem: npr. ukoliko budem sa mojim ocem u društvu kada mu neko ponudi alkoholno piće da li bi bilo ok da ja kažem: "Molim Vas nemojte mu nuditi alkohol, na njega alkohol utiče jako loše i on ne može da se zaustavi na jednoj čašici"?

Moj otac, kada je trezan, je izuzetno miran i ljubazan i dobar, ali kada popije onda iz njega izbija sve ono potisnuto i sve ono što ga muči. Da li sam ja kriva za to? Da li ja treba da se angažujem da njemu pomognem? Kako da ga ubedim da više ne pije? Govorila sam mu dosta puta "Tata, molim te, nemoj da piješ, samo se blamiraš kad si pijan, a i uništavaš svoje zdravlje alkoholom" ali on me uopšte ne sluša.

Zovem se Vukašin, imam 25 godina i živim u Valjevu. Već duže vreme imam problem da stupim u vezu sa osobom suprotnog pola tj. sva moja dosadašnja vezivanja su bila kratkoročna, na par dana, možda mesec, sve u svemu - strasti bez velikog emocionalnog vezivanja. Kada stupim sa devojkom u vezu, imam osećaj kao neke sramote, šta će okolina reći, ona je ružna za mene, mogu da nađem bolju, ja sam bolji frajer od nje. Imam strahove tipa -  možda će se razočarati u mene, možda ja nisam tako dobar kao što ona misli, možda će me prevariti, pa ću biti povređen. Ovo mi nije predstavljalo toliki problem do poslednjih godinu, dve, dana. Završio sam prava i vratio sam se da živim u Valjevu i počeo sam da imam ogroman strah da ću na kraju ostati sam, i da moj život više neće imati smisla. Svakodnevno u poslednje vreme imam sve veći strah koji ima uticaj na kvalitet mog života. Dosta puta do sada sam se poredio sa drugima "evo kako ovaj nema devojku, kako onaj nema devojku", ali sada osećam veliku prazninu, i osećaj krivice zbog propuštenih šansi. Kada sam sa društvom od kojih većina njih ima devojku osećam se kao uljez (ovo je moj osećaj). Napominjem da sam u društvu prilično omiljen i mislim da imam smisla za humor, koristim alkohol, obično vikendom popijem i po koju čašicu više, pa je osećaj samoće u stanjima mamurluka sve veći. Kada sam bio mali bio sam jako debeo i sa nekih 16, 17 godina sam doterao težinu (najviše da bih se svideo devojkama) ali sam po prirodi gojazan, pa su mi se kilogrami pomalo i vraćali i imam strah da se skinem, iako to sad i nije strašno jer mi je stomak prilično salast i dalje, pa možda i ova okolnost ima uticaja. Ako se malo ugojim, ja imam osećaj da nijedna devojka ne želi ni da me pogleda. Mislim da patim od kompleksa zbog toga i velikog manjka samopouzdanja. 

Od subote je počela da me boli glava. Prvo sam osetila probadanje sa desne strane, zatim tup bol u potiljku, ili čelu. Kada me boli čelo bol tj. pritisak se spušta na gornju vilicu, osećam trnjenje nepca. Nemam druge simptome, nisam prehlađena, nemam temperaturu. Moja doktorka me je uputila kod očnog, misleći da je očni pritisak. Nemam pritisak, a oftalmolog mi je konstatovao blaži astigmatizam, ali ona kaže da to nema veze sa glavoboljom. Za deset dana je rekla da se opet javim da mi širi zenice, da opet proverimo vid. Dioptrija mi je +0,25 i +0,75, krvni pritisak je 110 sa 80. Kada su moji simptomi počeli promenilo se vreme, naglo je otoplilo. Da li sam ja možda meteoropata ili možda sve to umišljam? Prosto imam utisak da moja doktorka mene ne shvata ozbiljno, zato što sam mlada. Imala sam stresan period u porodici. Šta mislite da može biti?