Kamp u Kušićima: Mesto gde deca sa dijabetesom postaju samostalna

Kamp za decu sa dijabetesom u Kušićima u organizaciji Saveza društava Srbije za borbu protiv šećerne bolesti u sedam dana okupio je tridesetoro dece iz različitih krajeva Srbije. Svim mališanima je zahvaljući naporima Saveza sedmodnevni boravak na kampu besplatan.

Za decu koja žive sa dijabetesom, ovakav kamp je prilika za druženje i odmor ali i prostor u kojem mogu da upoznaju vršnjake koji prolaze kroz ista iskustva, da prvi put provedu više dana bez roditelja, nauče da samostalnije brinu o svom zdravlju, ali i da rešavaju nesporazume, preuzimaju odgovornost i grade samopouzdanje.

Ipak, da bi sve to bilo moguće, neophodna je stalna i pouzdana zdravstvena podrška. Krov celog kampa čini lekarski tim, koji prati zdravstveno stanje dece, donosi odluke u vezi sa njihovim terapijama i dostupan je za konsultacije daveset četiri časa u toku trajanja kampa. Uz lekare, važnu ulogu imaju psiholog, medicinske sestre, medicinski tehničari i volonteri, koji su svakodnevno uz decu i pomažu im da naučeno primene u svakodnevnom životu. Upravo spoj stručne lekarske podrške, zdravstvene nege i rada sa decom omogućava da kamp bude bezbedno mesto na kojem ona mogu da se osamostale i uživaju. 

O tome kako izgleda svakodnevica na kampu, šta deca tamo nauče i koliko se menja njihov odnos prema bolesti, razgovarali smo sa medicinskom sestrom Marijom Zarić, volonterkom Valentinom Jovanović i dvanaestogodišnjim Lukom Miloševićem, učesnikom ovogodišnjeg kampa. 

Medicinska sestra Marija Zarić: „Iskustvo na kampu ne može da se poredi ni sa jednim dežurstvom na klinici“

Marija Zarić je medicinska sestra na Klinici za pedijatriju Kliničkog centra Kragujevac. Sa decom radi godinama, a iskustvo je sticala i u zahtevnim uslovima intenzivne nege. Ipak, kada govori o kampu u Kušićima, kaže da nijedno iskustvo iz bolnice ne može potpuno da se uporedi sa onim što se događa tokom sedam dana sa decom koja ovde borave.

Na kampu medicinski tim mora da prati mnogo više od samih merenja glikemije i davanja insulina. Deca su tokom dana aktivna, šetaju, učestvuju u različitim aktivnostima i stalno menjaju ritam.

„Ja sam prvi put na kamp došla 2024. godine, zatim sam bila prošle i ove godine i nadam se da ću dolaziti i ubuduće. Naša zaduženja su veoma odgovorna. Tokom dana pratimo jutarnja davanja insulina i tada radimo merenje sa doktorom, zatim imamo kontrolu pred ručak, užinu i tokom svih aktivnosti.“

Upravo tokom aktivnosti dolazi do situacija koje zahtevaju dodatnu pažnju.

„Tokom svih tih šetnji, i prepodnevnih i popodnevnih, deca imaju oscilacije u glikemijama, tako da smo uvek prisutni. Koliko god da se smejemo, šetamo i družimo sa njima, vi ste stalno na oprezu. Bukvalno vam rade sva čula, jer morate da pratite šta se sa decom dešava.“

A kada se dnevne aktivnosti završe, posao medicinskog tima ne prestaje. Naprotiv, noć je često jedan od najzahtevnijih delova kampa.

„Njihova noć je veoma burna. Kada ja dođem ovde, to smatram dežurstvom, ali mnogo mi je teže nego na klinici, iako na Klinici za pedijatriju imam dosta dece.“

Razlog je u tome što se na kampu zdravstvena briga odvija paralelno sa svim onim što je deo odrastanja.

„Deca su aktivna, druže se, celu noć šetaju po hotelu. Tu su zabave, smicalice, zaljubljivanja, razmirice, svađe, njihovi mali skandali, koje oni tako slatko doživljavaju. Ali sve to treba ispratiti.“

Za medicinsku sestru to znači da ni tokom noći nema pravog opuštanja.

„Ako detetu šećer padne ili poraste, ne možete da odredite vreme. To što ste mu izmerili šećer u dvanaest, u tri i u pet ne znači da će baš tada da dođe do pada. Može da se desi u jedan, dva ili četiri ujutru.“

Kada su budni, deca sama dolaze do medicinskog tima.

„Dok su budni, oni sami dolaze. Kažu da im je šćer visok, traže limunadu, ako  je nizak traže nešto da gricnu. Ali ostalo vreme nemate uvid u to šta se dešava, i onda ste do sedam ujutru kompletno prisutni.“

Marija Zarić ističe da je njeno prvo dežurstvo na kampu bilo posebno teško.

„Prve godine sam mislila da sutradan neću preživeti. Bilo je mnogo dece, bila su veoma specifična, a tada je bilo i dosta dece u pubertetu. Nije bilo nimalo lako.“

Danas joj je, kaže, lakše jer već poznaje decu, atmosferu i način rada. Ali ono što je ostalo isto jeste osećaj odgovornosti.

„Meni je sada ovo treća godina i dosta mi je lakše. Ali ovo uopšte ne može da se poredi ni sa jednim dežurstvom na klinici. Radila sam čak i u intenzivnoj nezi, gde su respiratori, ali ovo ovde je neponovljivo.“

Na kampu medicinska sestra nije samo neko ko prati zdravstveno stanje dece. Ona postaje deo njihovog svakodnevnog života.

„Bez volontera ovde ništa ne bi postojalo i ništa ne bi moglo da opstane. Ali ja kao medicinska sestra, posebno zato što jako volim svu tu decu, zaista se vežem za njih. Ni jednog trenutka ih ne doživljavam kao pacijente. Prosto se toliko saživimo da ih doživljavam kao nekoga ko mi je veoma blizak.“

Upravo zbog toga, sve što se dešava deci doživljava mnogo ličnije.

„Kada ti se neko toliko približi, sve doživljavaš teško. Ako dete noću padne, ako je visoko, ti to osećaš.“

Samostalnost počinje kada odrasli naprave korak unazad

Jedna od najvažnijih stvari koje kamp treba da pruži deci jeste upravo samostalnost. Gospođa Zarić smatra da se ona ne razvija tako što odrasli stalno stoje uz decu i rešavaju probleme umesto njih.

„Ne idemo za njima non-stop. Prosto ih pustimo da se sami bore, da shvate gde su, da moraju sami da se bune, traže, pitaju, dolaze i kažu kada im nešto treba.“

To se posebno vidi kod dece koja na kamp dolaze godinama.

„Deca koja dolaze dugo godina već postanu baš samostalna i veoma svesna svega što im se dešava. Oni tako odrastaju i sazrevaju.“

A onda se krug zatvara. Deca koja su nekada dolazila na kamp da bi učila od starijih, jednog dana postaju oni koji brinu o mlađima.

„Oni sutra postanu volonteri. Valentinu znam kao dete ovog kampa, a ona je sada veoma odgovoran volonter.“

Prvi dani su teški, a onda se sve promeni

Kao i u svakom novom kolektivu, ni početak kampa nije uvek jednostavan. Deca se prvi put susreću, različitih su godina i karaktera, a mnogi su u osetljivom periodu odrastanja.

„Prvi i drugi dan su malo napeti, dok ne vide ko je došao i dok se malo ne opuste. Već trećeg ili četvrtog dana oni mnogo lepo funkcionišu.“

Čak i kada dođe do svađe, deca uglavnom uspevaju da pronađu način da problem reše.

„Ako svađa bude, to se vrlo brzo reši. Volonteri se nekako skupe i sami to rešavaju.“

Gospođa Zarić se u takve situacije uključuje samo kada proceni da je potrebno.

„Mene kao medicinsku sestru stvarno ničim ne opterećuju. Nekada osetim potrebu da se uključim kada vidim da je situacija malo eskalirala, ali bukvalno su to retke situacije.“

Zbog čega je važno poslati dete na kamp, ali i biti deo tima koji brine o njima?

Za roditelje dece sa dijabetesom odluka da dete pošalju na kamp može da bude praćena brigom i strahom. Međutim, gospođa Zarić smatra da je upravo odvajanje od roditelja važan deo sazrevanja.

„Roditeljima bih rekla, da ne samo da treba da puste decu, nego da se svi malo bolje informišu o tome koliko je ovo veliki benefit za njihovu decu.“

Ona naglašava da kamp nije važan samo zbog edukacije o dijabetesu.

„Ovde deca ne nauče samo mnogo o dijabetesu, već i o životu. Zato bih apelovala na porodice da se malo više uključe, da se otvore i da slobodno puste decu.“

Zdravstvenim radnicima koji razmišljaju da dođu na kamp poručuje nešto iz ličnog iskustva:

„Za moje kolege ovo je bukvalno jedno jedino, jedinstveno iskustvo koje može da se doživi na kampu sa njima. Cele godine pričam o njima da bih ponovo došla sledeće godine. To ne mogu da im usmeno prenesem, kamp mora da se doživi.“

„Divan je tim. Divan i uigran. Zaista smo kao jedna porodica.“

Volonterka kampa Valentina Jovanović: „Kada me roditelji pitaju more ili kamp, uvek kažem kamp“

Valentina Jovanović danas ima 19 godina. Dijabetes je dobila kada je bila dete 2015. godine. Za razliku od mnoge dece koja se na početku plaše da se odvoje od roditelja, Valentina je morala da čeka da se njena majka oslobodi straha. Na kamp dolazi od 2018. godine. 

„Ja sam na kampu od 2018. godine. Prve godine sam bila na Goču, a zatim smo nastavili u Kušićima. Jednu godinu smo preskočili zbog korone. Roditelji me na početku nisu puštali. Ali od kada se mama konačno usudila da me pusti, ja se svake godine vraćam.“

Vremenom je kamp postao toliko važan deo njenog života da danas nema dilemu između njega i drugih planova.

„Ovo je jedino mesto kojem se uvek vraćam. Kada me mama pita da li bih izabrala more ili kamp, ja uvek kažem kamp. Kamp je prva stvar.“

Danas više nije učesnica. Od prošle godine je zvanično volonterka.

„Mnogo mi je drago što sam konačno postala volonterka, jer iskustvo koje sam ja skupila na kampu bih mnogo volela da prenesem deci koja su trenutno ovde.“

Posebno želi da pomogne deci koja se prvi put susreću sa dijabetesom i izazovima koje ovo stanje nosi.

„Ja sam možda mnogo više prošla u periodu kada sam dobijala dijabetes nego što sada prolaze neka deca koja su tek ušla u celu tu priču. Mi se ovde mnogo trudimo da im objasnimo da to ništa nije strašno.“

Valentina smatra da je za dete koje je tek dobilo dijabetes najvažnije da vidi da njegov život nije stao.

„Ima mnogo nas. Ovde shvatiš da nisi jedini na svetu. Svi moraju da prime insulin, svi moraju da izmere šećer, svi moraju da nose senzore. I to je nešto prelepo - da vidiš da svi oko tebe rade isto.“

Ali deca na kampu ne uče samo kako da žive sa dijabetesom. Uče i kako da žive jedni sa drugima.

„Ovde uče mnoge druge stvari. Nauče kako da budu ljudi. Kada se posvađaju, nauče da shvate da su pogrešili. Nauče da reše konflikt.“

S obzirom na to da se neka deca prvi put sreću upravo na kampu, nesporazumi su očekivani.

„To su deca koja se možda ni ne poznaju. Prvi put se susreću, dođe do svađa i nesporazuma, pogotovo kada su u pubertetu.“

U tim situacijama cilj nije da odrasli jednostavno presude ko je u pravu.

„Mi ne kažemo: ‘Moraš da se izviniš.’ Bitno je da oni sami shvate da su pogrešili. Tu je i naša Vesna, psiholog, koja mnogo priča sa njima i pomaže im da razumeju celu situaciju.“

Za Valentinu je to važno zbog onoga što će se dogoditi kada se kamp završi.

„Oni su ovde sedam dana, ali kada odu kući možda neće imati nekoga stalno pored sebe. Zato ih učimo da iz situacije nauče nešto što mogu da prenesu kući i što će im pomoći.“

„Volonter je deci kao drugi roditelj“

Valentina ove godine brine o osmoro dece i isitiče da odgovornost volontera traje tokom celog dana. 

„Svako ima svoju grupu dece. Ove godine ja imam osmoro. Sve zavisi od toga koliko dece dođe i koliko ima volontera, pa se na početku dogovaramo kako ćemo ih podeliti.“ 

„Kada si volonter, to je prevelika odgovornost. Mi smo ti kojima roditelji povere decu.“

Volonteri su prvi kontakt između deteta i medicinskog tima.

„Mi njima merimo šećere, dajemo insulin, pratimo ih. Oni se nama obraćaju za sve – za hipoglikemije, hiperglikemije i sve ostalo.“

Zato Valentina svoju ulogu opisuje vrlo jednostavno:

„Volonter je njima na kampu kao roditelj, kao drugi roditelj.“

To znači da dete ne dolazi volonteru samo kada ima zdravstveni problem.

„Ako im se nešto ne sviđa, ako žele ili ne žele nešto da jedu, ako žele u prodavnicu ili imaju bilo kakav drugi problem, prvo moraju da se jave volonteru.“

Kamp utiče i na Valentinin život sa dijabetesom

Valentina na kamp ne dolazi samo da bi pomagala drugoj deci. Tokom sedam dana i njen sopstveni život sa dijabetesom izgleda drugačije.

„Na moje zdravlje, što se tiče dijabetesa, kamp utiče tako što sam stalno u hipoglikemijama. Ovde sam konstantno u pokretu. Kod kuće nisam toliko aktivna, a ovde stalno trčiš, ideš od sobe do sobe, proveravaš šećer i pokušavaš da stigneš svuda.“

Zbog toga tokom kampa značajno smanjuje doze insulina.

„Smanjila sam svoje doze četiri puta u odnosu na ono što primam kod kuće.“

Promene, kaže, oseća i nakon povratka kući.

„Kada se vratim sa ovog kampa, imam rutinu. Ustajem ranije, ležem ranije i mnogo manje insulina primam neko vreme. To mi mnogo znači.“

Ali ono što joj možda najviše znači nije povezano sa glikemijama.

„Moje psihičko zdravlje se jako odmori ovde. Mnogo volim da dolazim.“

Za nekoga ko razmišlja da postane volonter, Valentina ne ulepšava stvari. Kaže otvoreno, odgovornost jeste velika. Posebno kada su u pitanju mlađa deca i pubertet.

„To je velika odgovornost. Neko možda ne može da se usudi, možda nije dobar sa decom ili ne zna kako da im priđe. Mora da ima mnogo strpljenja.“

„Ako je to samo sedam dana, ti praktično kao da živiš celu godinu u tih sedam dana. Moraš da imaš strpljenja i razumevanja za decu koja imaju 10, 11 ili 12 godina, posebno kada su u jeku puberteta.“

Zato savetuje budućim volonterima da prvo budu iskreni prema sebi.

„Moraju prvo sebe da pitaju: da li ja mogu to? Da li imam snage da izdržim sedam dana da ne spavam, da konstantno budem uz decu i da nikada ne pomislim: ‘Meni su oni više dosadni’? Toga nema.“

Postoji još jedno pitanje koje je, prema njenom mišljenju, najvažnije:

„Da li oni to zapravo vole? Ako voliš da dolaziš na kamp i voleo si da dolaziš kao učesnik, sigurno ćeš želeti da se vratiš i kao volonter.“

Luka Milošević učesnik kampa: „Kad sam dobio dijabetes, mislio sam da je to nešto baš loše“

Luka Milošević je dvanaestogodišnjak koji je dijabetes dobio pre dve godine. Na kampu je drugi put. Za razliku od Valentine, koja danas može da se osvrne na godine provedene sa dijabetesom, Luka je još uvek na početku tog puta. Zato je njegova priča posebno važna, jer govori o tome kako dete doživljava dijagnozu i šta se dogodi kada prvi put upozna druge koji žive sa istim iskustvom.

„Kad sam dobio dijabetes, mislio sam da je to nešto baš loše. Bio sam povučen od drugara zato što sam mislio da će da mi se smeju.“

Međutim, prvi dolazak na kamp je promenio taj osećaj.

„Kada sam prvi put došao na ovaj kamp, oslobodio sam se zato što sam shvatio da nisam jedini koji ima dijabetes.“

Odjednom, ono što je do tada izgledalo kao nešto što ga odvaja od drugih postalo je nešto što deli sa velikim brojem vršnjaka.

„Postao sam slobodniji i nekako živim sa svojim zdravljem kao što sam pre živeo bez dijabetesa.“

Na kampu je stekao prijatelje, a sa nekima se čuje i kada se vrati kući. Ali ono što se promenilo nije samo njegov odnos prema vršnjacima. Promenio se i način na koji govori o dijabetesu. Sada u školi, kada ga neko pita šta mu je na ruci, više nema neprijatnosti.

„Ako me neko pita za senzor, uopšte mi nije neprijatno. Samo mu kažem: ‘Imam dijabetes, to mi služi da mi proverava šećer u krvi.’ “.

Luka Milošević učesnik kampa: „Svakom detetu bih predložio da dođe na kamp“

Luka ima poruku za svu decu koja se još uvek stide svog dijabetesa ili ne znaju da li da dođu na kamp.

„Nema čega da vas bude stid. Ovde je super. Niko neće da vas ponižava zbog dijabetesa. Svakom detetu bih predložio da dođe na ovaj kamp.“

Kamp živi i kada se deca vrate kući

Tridesetoro dece iz Kušića odlazi kući sa novim iskustvima, prijateljstvima i znanjem koje će poneti sa sobom. Za neke od njih ovo je bio prvi korak ka većoj samostalnosti, za druge još jedna godina mestu u kojem se osećaju sigurno, a za neke možda početak puta od učesnika do budućeg volontera.

Ali da bi ovakve priče mogle da se pišu i narednih godina, potrebni su ljudi koji će ih podržati. Zato, otvorite plavi krug i napravite svoj korak. Šetajte uz aplikaciju „Otvori plavi krug“, beležite svoje korake i donirajte ih za kampove za decu sa dijabetesom. Svaki vaš korak deo je zajedničkog puta kojim omogućavamo da deca i narednih godina imaju svoje Kušiće, mesto gde će upoznati vršnjake, postati samostalnija, steći prijatelje i shvatiti da u životu sa dijabetesom nisu sami.