„Razgovor sa dr Bratislavom Milovanovićem: Šesnaesti kamp za decu sa dijabetesom u Kušićima“

Kampovi za decu sa dijabetesom predstavljaju jedinstvenu priliku da deca u kontrolisanim uslovima nauče kako da se nose sa izazovima koje šećerna bolest nosi. Savez društva za borbu protiv šećerne bolesti Srbija je ovog leta, šesnaesti put po redu, organizovao kamp za decu sa dijabetesom u Kušićima kod Ivanjice. Kampovi nisu samo mesto za igru i zabavu, već i za edukaciju i razvoj veština samostalnog upravljanja dijabetesom. Takođe, ovakvi kampovi pružaju deci priliku da se povežu sa vršnjacima koji prolaze kroz slične izazove. 

Naš sagovornik, doktor Bratislav Milovanović, endokrinolog i predsednik Saveza društva za borbu protiv šećerne bolesti Srbija, predstavio nam je rad Saveza i rad kampa, svakodnevicu dece, osoblja i volontera koja učestvuju i dao uvid na koji način kamp koristi deci i kakvi se rezultati njime postižu.

Kako je nastala ideja o organizovanju kampa „Moj slatki život“ i koliko dugo Savez realizuje ovu inicijativu?

„Šećerna bolest, uopšte u svetu je u velikom porastu, kao i u našoj sredini i svakim danom je praktično sve veći broj novootkrivenih od šećerne bolesti. Nažalost, i među decom. I onda je taj problem koji je sve veći, prepoznat je od strane ovog Saveza koji postoji šesnaest godina. Rodila se ideja da se organizuje jedan kamp za decu gde bi se kroz rad i celodnevnu i desetodnevnu aktivnost, pokušalo da se nešto uradi po pitanju šećerne bolesti”.

Koji su ključni ciljevi ovogodišnjeg kampa u Kušićima? Šta ga izdvaja od drugih sličnih inicijativa?

„Na svim kampovima koji su do sada održani, a ukupno ih je bilo šesnaest, samo u godini korone nismo imali kamp, je cilj da se na jednom mestu okupe deca koja imaju isti problem. Ono što njih spaja to je problem koji nose, a to je dijabetes. Sve ono što dijabetes nosi u tom uzrastu, a što je njima problem, mi pokušavamo da kroz zajednički rad i njihovo međusobno druženje i razmenu iskustava i ohrabrenje prođemo. Sama činjenica da vide da nisu oni samo u problemu, nego da postoji neko iz druge sredine, ko nosi taj problem i stariji i mlađi od njih, je mnogo lakša, da prihvatite bolest i da se nose samom bolešću. To je svrha ovog kampa i kroz rad pokušavamo da odgovorimo tom primarnom cilju”.

Koliko dece je prošlo kroz kamp za sve ove godine?

„Za ovih šesnaest godina je negde oko 1200-1300 dece prošlo. Nekada su organizovane velike grupe do stodvadesetoro dece, kada su mogućnosti bile veće. Danas, je nažalost, broj dece mnogo manji. Ove godine imali smo u planu između četrdeset petoro i pedesetoro dece, ali dan pred početak kampa imali smo otkaz od strane osmoro njih, tako da, ove godine imamo četrdesetoro dece na kampu. Naša ideja je da to bude mnogo više i da veći broj dece uključimo iz više sredina, čak i međunarodne saradnje. Imali smo razgovore i sa bugarskom Asocijacijom za šećernu bolest, Crnom Gorom, Republikom Srpskom, Makedonijom. Pokušavali smo da to internacionalizujemo, odnosno da naša deca odlaze u druge sredine i da oni dolaze ovde, da se to razvije. Ali nažalost, zbog prvenstveno ekonomske situacije, nismo u mogućnosti da to i ostvarimo”.

Ovogodišnji kamp umesto deset dana traje sedam dana. Da li je ova odluka takođe, nastala zbog ekonomske situacije? 

„Osnovni razlog je ekonomska situacija, jer mi nismo u mogućnosti danas. Mi nemamo nikakav izvor prihoda i finansiramo se od strane resornog ministarstva, odnosno Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kome pripadamo mi po osnovu invaliditeta osoba koje nose šećernu bolest, kao i od donatora i sponzora, naših prijatelja i tako zatvaramo finansijsku konstrukciju za naše godišnje aktivnosti, a najveća aktivnost nam je ovaj kamp i najveći ekonomski izazov”.

Šta deca sa dijabetesom uče tokom boravka u kampu kada je reč o svakodnevnom upravljanju sa svojim stanjem?

„Osnovna korist dece kada su ovde, to je da jednostavno napuste svakodnevicu svojih sredina i ono čime su okruženi sa svojim društvom i sa svojim najbližima, gde jednostavno problem dijabetesa sigurno tu nije tako prihvaćen i nije tako tretiran od svih u njihovom okruženju, kao na kampu”.

„Sa druge strane, preterana briga roditelja za dete, oko njihove glikemije, oko njihovog trenutnog osećanja i snalaženja u tim životnim okolnostima, dodatno opterećuje dete i stvara izvesnu presiju posebno kod male dece koja su u razvoju i koja još nisu ni prihvatila, nemaju svest o bolesti, ne znaju ni kako se nositi sa bolešću. Ovde su praktično oni svi u jednom problemu, okruženi međusobno sa istim problemom. I razgovaraju o bolesti i druže se i vide jednostavno kod svojih drugara starijih koji nose šećernu bolest desetak i petnaestak godina, da se sa time može nositi i imaju jasnu predstavu da oni mogu da nose sa tim problemom”.

„Ovde na kampu, se kroz samokontrole i kontrole šećera tokom dana više puta - od pet pa i do deset puta ako treba se radi kontrola šećera, uči dete zašto je šećer visok ili zašto je šećer nizak. I objasni se zašto je u ovom trenutku hipoglikemija, koja se desila ili zašto je hiperglikemija nastala. Zajedno sa detetom analiziramo šta je bilo prethodno, kolika je doza insulina i kroz to dete uči snalaženje u životu”.

Ko sve čini tim stručnjaka koji brine o deci u kampu?

„Sledeća korist od kampa jeste ta, što ovde je kompletna ekipa koja prati decu. Znači, nas smo dvojica lekara - pošto se organizuju noćna dežurstva, jedan od nas je svake noći dežuran kao i u svakoj bolnici, kao i u svakoj zdravstvenoj ustanovi, organizujemo dežurstvo sa dve medicinske sestre ili tehničara. Deca su pokrivena dvadeset četiri časa. Tu je lekar, tu su sestre, tu su dva psihologa. Psiholozi koji imaju zadatak da razgovaraju grupno i da vode razgovore individualno. Ako primetimo da neko dete ima neki problem Ili oko prihvatanja bolesti ili drugi neki problem, onda psiholog obavi razgovor sa tim detetom i kasnije upozna roditelje i daje neke preporuke i savete šta bi trebalo raditi”.

„Deca su ovde fizički aktivna, organizuju se šetnje, igre, zabave, druženja, muzika, tako da su oni svo vreme praktično aktivni, osim sna. I taj san, oni prvih dana kampa, recimo zbog velike radosti što su samostalni, što su se odvojili, je kratak. Dešava se da neka deca nažalost spavaju posle dvanaest sati, odnosno da ne kažem posle tri sata. Mi kada to primetimo, ne želimo da vršimo veliki pritisak na njih, nego ih puštamo da sami sprovode ono što oni žele, ali kad primetimo umor kod dece ili lošu glikoregulaciju onda prekidamo to i savetujemo im da idu na spavanje već od jedanaest - dvanaest časova”.

„Mi ovde na kampu smo kompletno posvećeni deci i predati njima, pokušavajući da im tih sedam dana olakšamo borbu sa šećernom bolesti i da shvate da je moguće nositi šećernu bolest kroz život, uz naravno dobru edukaciju i sprovođenje discipline koju šećerna bolest traži”.

Koja je uloga volontera na kampu?

„Da, volonteri. To sama organizacija organizuje. Organizuje se tako što, recimo od četrdesetoro dece koje sada imamo, imamo četiri volontera. Volonteri su starija deca sa dijabetesom koja su prošla nekoliko kampova do sada i koji imaju bogato iskustvo i to iskustvo koriste da prenesu na mlađu decu. Svaki volonter ima svoju grupu od desetoro dece i volonteri su ti koji prate decu, praktično od ustajanja do leganja u krevet. Od onog trenutka kada dete ustane dok ne ode na spavanje, volonter je tu”.

„Tokom noći, dežurna ekipa pokriva decu i brine se o deci i sutradan, upoznaje volontera šta se desilo sa njegovim detetom. Tako da su i volonteri potpuno uključeni. Dalje, u šetnju recimo kad krećemo, volonter vodi svoju grupu i on je tad sa svojom grupom. On brine o svojoj grupi. Ako je dete dobilo - upalo u hipoglikemiju odmah se primenjuje intervencija. Znači, zaustavlja se šetnja, tu se interveniše - med, čokoladica, keks, sok i tako dalje, kao što se rešava svaka hipoglikemija. Deca nose vodu sa sobom obavezno za rehidrataciju tokom šetnje, i praktično kažem volonter je zadužen od ustajanja deteta da pred svaku kontrolu, odnosno pred svaku dozu insulina obavi kontrolu svoje grupe, kontrolu šećera i dolazi kod nas sa rezultatom”.

 

Koliko je važno da deca sa dijabetesom u ranom uzrastu nauče da samostalno brinu o svom zdravlju?

 

„Mi vodimo evidenciju sve vreme, dnevnu evidenciju kretanja glikemija. Imamo dozu insulina i tu se dogovaramo. Ishrana, fizička aktivnost, doza insulina, razgovor sa detetom. Mi kao lekari, nekada nismo sigurni koliko je tačno jedinica detetu potrebno i onda sa detetom razgovaramo, koliko doza hoćemo na primer pet ili šest. Nekada, dete nam kaže toliko je doza insulina potrebno i kad pogledamo sve rezultate, kažemo da slažemo i onda na taj način mi ohrabrujemo dete. Koliko je ono dobro edukovano da ono postaje važno, da ono određuje sada dozu insulina i da rešava svoje probleme. I da vidite samo kako su oni srećni i zadovoljni kada pogode dozu insulina, kad se mi kao lekari složimo sa dozom insulina. A pogotovo kad to posle da rezultate pa glikemija bude ona koju smo želeli”.

„Edukacija je neophodna za nas odrasle, a tek za dete koje je na početku karijere kada je u pitanju šećerna bolest i edukacija je svakodnevna, praktično. Tako da, ovde nije samo edukacija u smislu terapije, insulinske terapije, nego opšta edukacija kroz problem dijabetesa za životnu sposobnost. Znači, snalaženje, samostalnost, samopouzdanje”.

Kakav uticaj ovakvi kampovi imaju na psihološko stanje dece i njihovo samopouzdanje?

„Deca koja prođu kamp, a prihvate savet siguran sam da su mnogo sposobnija, spremnija, samostalnija kroz život, od dece koja su tako privržena majci. Imamo sada jedno dete koje je prvi put na kampu  - devojčica osmi razred. Ona se nije odvajala od kuće, a pogotovo je vezana za majku. I sad mi smo to primetili od prvog dana, dete je neraspoloženo. Šta je bilo? Šta je bio problem? Pa kao odvojila sam se od majke, prvi put se odvajam, a dete osmi razred. Ja kažem pa dobro, šta ćeš ti da izgubiš ovde što ćeš da budeš sa svojim drugarima koji imaju isti problem. Hajde ostani malo, mama će možda da dođe za dva - tri sata, mama će da dođe da te uzme da ideš kući, to nije nikakav problem. Ali ostani neki dan malo da vidiš. I polako ona ostane. Onda su došli roditelji, ne samo roditelji, nego je došla i šira rodbina da je obiđe, što mislim da je velika greška. To su trebali nas da pitaju da li bi trebalo da dođu. Nikakav nije problem, može da dođe bilo ko da obiđe svoju decu, to nikakav problem nije. Ali u ovom konkretnom slučaju je velika šteta što su dolazili zbog toga, jer je ona posle toga ponovo preživljavala onaj prvi dan kad je došla na kamp. E sad kad smo posle obavili razgovor i mi lekari sa njom i njen volonter i psiholog, ona je već posle drugačije. Sada je peti dan kampa i ona je sada potpuno drugačije spremljena. Ja je pitam da li bi došla na sledeći, a ona se još uvek premišlja. Znači, ta preterana vezanost za roditelje, preterana briga majke, šteti detetu”.

„Imamo decu od devet i deset godina, imamo dečka koji je ovde proslavio deveti rođendan, koji su potpuno samostalni. Samostalniji su od devojčice koja je osmi razred. Znači, eto uloga kampa je ta da mi to dete koje je nesamostalno kroz priču, kroz primere, kroz druženja osamostaljujemo i osposobljavamo da bude nezavisno od bolesti. Samostalan od roditelja. I plus da bude sposobna da se nosi sa svojom bolešću. To je velika uloga kampa”.

„Sa druge strane, imamo dete sa novootkivenom šećernom bolešću od pre dva - tri meseca koje je sa niskim dozama insulina. Uvideli smo prva dva- tri dana, da je to nešto nesigurno - da li treba insulin ili ne treba insulin. Polako smo smanjivali doze, sad smo došli evo drugi dan prolazi bez insulina. Imamo odlične glikemije, nemamo veću glikemiju od sedam-osam. Znači, mi ćemo to dete otpustiti sa kampa bez insulina. Nismo mi otkrili Ameriku, to se desilo tako. Znači, došla je remisija koja će trajati koliko ne znamo, ali definitivno dete je moglo u svojoj sredini zbog poznatih stvari, nemogućnosti da zakaže blagovremeno pregled kod endokrinologa, da se šeta mesec-dva dana i da se provlače neke hipoglikemije i niske doze insulina i da se tek nekad neko seti da pokuša da isključi insulin. Ovde evo, kroz to sad petodnevno praćenje mi smo videli da njoj ne treba insulin, i već u petom danu je ona bez insulina. I to je za nju veliki uspeh. I za nas. Tako da je to i afirmacija kampa i to pokazuje i dokazuje opravdanost postojanja kampa i korisnost sa korisnike ovog kampa”.

Kako izgleda jedan tipičan dan deteta u kampu koji organizuje Savez?

„Dan počinje sa buđenjem, sa jutarnjim kontrolama glikemije i određivanjem prve jutarnje doze insulina. Svako jutro volonteri dovode svoju decu sa urađenim glikemijama. Proveri se vrednost šećera i onda u razgovoru sa detetom i planom šta je tog dana na meniju, svakog dana svaki obrok je isplaniran i dete zna šta ima na meniju. Preračunavaju se ugljeni hidrati i prema tome se određuje doza insulina. Naravno, to ne možemo nikada da budemo 100% sigurni, da pogodimo ni mi lekari, a ni deca, ali smo zadovoljni sa onim što dobijamo posle toga”.

„Nakon toga sledi šetnja. U devet sati deca se sakupljaju, odlaze na šetnju. Nose svoje užine i nose ono što je potrebno za šetnju za slučaj hipoglikemije, bočica sa vodom i drugo... Uz pratnju svojih volontera koji su non-stop sa njima. Pređe se nekih pet do šest kilometara. Vratimo se u hotel, onda ide kratki odmor i onda idu druge aktivnosti pre ručka, da li su neka predavanja, radionice, deca imaju slobodno vreme. Imamo i bazen ovde pa idu na kupanje”.

„Onda dolazi kontrola šećera od pola jedan i u jedan sat je ručak. Opet je sve isto kao za doručak, dogovor oko doza analiza glikemija, događaja, hrane, balansiranje doze prema obroku koji dolazi za ručak i posle toga ide kratka pauza, a onda imamo opet neku aktivnost, neku radionicu ili posetu, kao što je vaša poseta recimo ili drugih saradnika, naših donatora koji dolaze da obiđu decu. Održimo neki kratak sastanak sa njima ili prezentaciju, kao što je bila prezentacija senzora danas. Deca ostanu malo na tom predavanju i onda imaju pauzu odmah posle ručka ili odmah posle tih predavanja, do nekih četiri -  pola pet popodne. Iza toga imaju aktivnost - fizičku aktivnost u smislu sport, neke igre koje organizuju rekreatori. Rekreator je zadužen za fizičku aktivnost tokom svog ovog vremena boravka dece. Rekreator koji je zadužen za fizičku aktivnost on napravi program rekreacije i taj njegov program se ukomponuje u naš sedmodnevni boravak ovde. Uglavnom su to dečije igre i to se realizuje posle podne, pre podne je uglavnom šetnja, a osobno i za posle ili bazen ili neka sportska aktivnost - košarka, odbojka, prema interesovanju dece”.

Kakvu podršku kamp ima od državnih institucija i koliko ona znači za održivost ovakvih projekata?

„Vidite mi ne bismo mogli uopšte da organizujemo kamp da nije pomoći svih. Prvenstveno Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je naše resorno ministarstvo, kome pripadamo. Ono odvaja sredstva za našu godišnju aktivnost Društva u okviru Saveza i naravno za ovaj kamp, za dečiji letnji kamp. Međutim, ta sredstva koja mi dobijamo nažalost nisu dovoljna. Mi ne možemo da ovo ostvarimo i ne bismo mogli da organizujemo kamp sa tim sredstvima, koja dobijamo od Ministarstva pogotovo ove godine, jer smo ove godine uskraćeni za nekih 30%  u odnosu na prethodnu godinu. Tako da bismo možda organizovali kamp za desetoro - petnaestoro dece, ne bismo mogli više. Ali zahvaljujući našim donatorima koji nas prate ozbiljno, ovde je prvenstveno NovoNordisk i Telekom Srbija, koji su zaista nesebični i godinama nas podržavaju, popravljaju našu ekonomsku situaciju i mi smo u mogućnosti da organizujemo veći broj dece nego što sam rekao. Pa tako organizujemo između četrdeset kao što je ove godine, nekad i pedeset petoro dece. Ranije je bilo kažem sto dvadeset kada su bile ekonomske situacije drugačije, kada su bila veća sredstva od strane Ministarstva i kada je više naših firmi u Srbiji, prepoznavalo značaj ovog kampa. Verujem da su imali i svoju decu pa su onda imali i malo emotivniji odnos prema nama i mi smo uspevali da organizujemo veći broj”.

„Danas, evo mi smo se sveli na najmanji broj dece to je četrdesetoro ove godine, a koliko sam čuo mi smo jedini ove godine koji smo uspeli da organizujemo kamp. I to govori da bi trebalo da nastavimo taj kontinuitet organizovanja kampa i već sad na ovom kampu razmišljamo o sledećoj godini, o sledećem kampu kako ćemo organizovati i koji broj dece možemo da organizujemo. Dakle, sredstva dobijamo od svih, naravno na prvom mestu od Ministarstva kome pripadamo - Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ali kažem i naš rad zavisi praktično od donatora. Mi nemamo nikakav stalan izvor prihoda osim što do sada kažem Ministarstvo kome mi pripadamo je prepoznalo nas kao jednu asocijaciju i ima neku obavezu za finansiranje. Ali daleko od naših potreba i naših planova”.

Koji su planovi Saveza za buduće kampove i druge slične aktivnosti namenjene deci i mladima sa dijabetesom?

„Prvenstveno, smo mislili da imamo veći broj dece. Da veći broj dece uključimo. Mi se nismo mnogo ni reklamirali pa otuda mnogi iz sredine i ne znaju za nas. Jer ništa nam reklama ne znači, ako nemamo neku osnovu da prihvatimo decu. Mi za sada radimo reklamu, ali da kažem dosta stidljivo. Možda je i ovo način da nas ljudi prepoznaju i da nas upoznaju pa bi onda i time otvarali put za veći broj dece. Dakle, želimo veći broj dece da uključimo, jer smo videli da je ogromna korist ovih kampova. Želimo da obogatimo sadržaj boravka dece na letnjem kampu kroz neke sportske aktivnosti  - možda sportske igre, to smo imali prošle godine kao ideju za ovu godinu, ali nismo u mogućnosti bili da organizujemo to. Želimo da uključimo decu iz drugih sredina, iz drugih država, da podignemo Savez na viši nivo i još više da afirmišemo kampove i da pokažemo da je potpuna opravdanost postojanja tih kampova. Želimo da se bolje reklamiramo, da smo dostupniji, da smo pristupačniji javnosti. Ali nažalost, opet je sve to vezano sa finansijama i nemamo svoj stalni sajt, a taj sajt kao što znate zahteva održavanje, a mi nemamo sredstva za to. Mi se stidljivo reklamiramo onoliko koliko nama mogućnosti dozvoljavaju i to u okviru najčešće besplatnih reklama. Inače za stalno reklamiranje, za osveženje sajta, za držanje sajta, potrebna su sredstva, a za to sredstva nemamo, jer naša sredstva su usmerena prvenstveno za godišnje aktivnosti i kao centralna aktivnost Saveza to je dečiji letnji kamp koji želimo da ne prekidamo i sva sredstva su usmerena ka tome. To su nam osnovni prioriteti, a imamo mnogo ideja koje su ideje na papiru. Nadam se da će kroz ovakav vid nastupa, kao što je ovaj intervju više ljudi će čuti za nas, pa ako bude bilo interesovanja možemo da sednemo da razgovaramo i da pravimo ozbiljne planove za budućnost”.

Kako ohrabriti roditelje dece koja se suočavaju sa izazovima šećerne bolesti? 

„Svako dete koje ima dijabetes ili u porodici ima dijabetes, svi bi trebali da imaju psihološku potporu. Znači psiholog je neophodan za tu porodicu, ne za dete nego za porodicu. Da približi problem i da dijagnostikuje stanje u porodici i da da neke smernice kako prevazići to. Ali i generalno lečenje dijabetesa bi trebalo da uključuje i psihološku aktivnost, to je današnja priča, ali nažalost u praksi to ne živi. Postoji u nekim sredinama ali je to sporadično i od slučaja do slučaja, od čoveka od čoveka, gde se jednostavno koriste usluge psihologa. To bi isto trebalo promovisati i na tome raditi”. 

Šta biste poručili roditeljima koji se možda dvoume da li da prijave svoje dete na kamp?

„Prvo što bih želeo da im kažem da se upoznaju sa prethodnim kampovima, sa onim šta se na tim kampovima radi, da porazgovaraju sa onima koji imaju iskustva, sa roditeljima koji su slali svoju decu. Da se informišu malo bolje, a mogu lično i da nas kontaktiraju i ko je u mogućnosti da sedne i razgovara. Da pogledaju naš materijal koji je dostupan, da preko Ministarstva koje nas finansira, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, se informišu ko su ti koji vode kamp, koje je to Društvo, šta oni rade, šta biste vi predložili, da jednostavno i intenzivnije i bolje se upoznamo i onda će posle toga sami steći utisak. Nama su i potrebni ljudi koji žele saradnju i koji žele pomognu Savezu i da pomognu organizaciji kampa pa samim tim pomažu i svom detetu”. 

Kakvu poruku šalje kamp 'Moj slatki život' društvu kada je u pitanju briga o deci sa dijabetesom?

„Što više dece, što bogatiji sadržaj, i nadamo se da ćemo u nekoj budućnosti imati priliku da organizujemo i zimske kampove. Radimo na tome svi. Prvo da opstane ovaj kamp i da omasovimo kamp, da ne prekidamo i kroz to da svi učinimo da pomažemo deci”. 

Konačno, kako svi mi možemo pomoći da deca sa dijabetesom odrastaju bez stigme, straha i ograničenja?

„Prvo moramo da prihvatimo probem koji dete ima. I da to dete prihvatimo takvo kakvo jeste. Bez ikakvog podsmeha, i bez ignorancije njenog ili njegovog problema. Da doživimo to dete kao svoje dete. To je broj jedan”. 

„Druga stvar, da se širi svest u društvu, to je veći problem i o tome da taj problem može svakoga od nas da zadesi. Da bismo slučaj koji postoji shvatili kao svoj problem. Da to dete nije ni u jednom trenutku, ni u kakavoj situaciji, ne oseti da je niže vredno, da je stigmatizovano. Naprotiv, da sa osmehom se prihvati i da se pokuša da se taj problem potisne kad je to moguće. Da zaboravi, da se oseća kao ostala deca. U svakom slučaju potrebno je dizati svest kod naroda, kod ljudi u društvu, da je to ozbiljan problem i da je to do svih nas. Dete nosi problem, a ne zna se koga će od nas to zadesiti sutra u budućnosti i da to prihvatimo kao lični problem. Ako tako radimo, onda smo stvorili bazu i potrebne uslove za ovaj uspeh”. 

„Sledeće jeste edukacija prvenstveno kad je u pitanju ishrana. Vi sa jedne strane imate bolest koja je vrlo rigorozna kad je u pitanju ishrana - vrsta hrane, količina hrane, vreme uzimanja hrane, dakle traži jednu ozbiljnu i i veliku disciplinu. Sa druge strane, imate ponudu svega onoga što dete ne treba da uzme, a to nije dobro ni za koga od nas. I za one koji nemaju šećernu bolest - ne treba da jedu konkretno beli hleb ili recimo koncentrovane ugljene hidrate u obliku raznih slatkiša. Znači, mi smo razapeti između, s jedne strane, rigorozne kontrole glikemije kroz ograničeni kalorijski unos i pravilnu ishranu i sa druge strane široke ponude na tržištu svega onoga što uopšte nije zdravo u šećernoj bolesti. Kad bi društvo bilo bolje zainteresovano za problem, konkretno dijabetesa, onda bi se neke stvari potpuno promenile. Kad bi to bilo moguće, ja bih zaveo takav red, da kažem deset posto neka bude zdrave hrane u ponudi svuda u restoranu, u kafani, u marketu, u pekari, da jednostavno, svako ko želi ima mogućnost da uzme zdravu hranu. Zaista, ono što je biološki vredno - ono bez aditiva, bez onih supstanci koje znamo da štete zdravlju. Da se promoviše zdrava hrana. Da se promoviše zdravlje, a ne da čekamo da se neko razboli pa da onda to promovišemo”. 

*Korišćene fotografije u intervjuu, nastale su ljubaznošću volontera kampa.