Hiperglikemija i stres

Simptomi hiperglikemije su učestalo žeđanje, sušenje usta na koje se pacijenti žale, povećan unos tečnosti, učestalo mokrenje, izrazito noćno mokrenje, pojačan apetit ali uz gubitak telesne težine. Naravno uz to, što su neki klasični simptomi dijabetesa, često se osobe žale i na malaksalost, zamor, jednostavno to ne moraju uvek biti tako intenzivne tegobe koje sam navela.

KOJI SU UZROCI HIPERGLIKEMIJE?

Hiperglikemija u osnovi predstavlja najčešći simptom dijabetesa. Ona se neretko, u pacijenata koji dolaze, vezuje sa nekom stresnom situacijom bila to infekcija, neko drugo oboljenje, ekstremni fizički napor, često i emocionalni stres... Ali, činjenica je da su to samo bili uslovi koji su doveli do toga da se ta hiperglikemija ispolji i najčešće ona predstavlja manifestaciju dijabetesa.

KAKO REAGOVATI KADA SE POJAVI HIPERGLIKEMIJA?

Kada se radi o tipu 1 dijabetesa kod mlađih osoba to je sam početak dijabetesa i često u ovom obliku dijabetesa neophodna je hospitalizacija radi uvođenja intenzivirane insulinske terapije koja predstavlja zlatni stnadard terapije u tipu 1 dijabetesa. 

Naravno, u tipu 2 imamo druge terapijske mogućnosti koje ne zahtevaju uvek hospitalizaciju jer nekada u ranoj fazi bolesti ono što pratimo jeste da pacijent dobije edukaciju, posle uspostavljanja dijagnoze tipa 2 dijabetesa, o neophodnosti promene životnog stila i istovremeno praktično uz tu edukaciju dobija i monoterapiju jednim agensom koji prema svim vodičima se smatra da treba da bude prvi lek koji dajemo a to je terapija metforminom. Znači, to je nešto prvo kako reagujemo na hiperglikemiju tipa 1 ili tipa 2 kada se on dijagnostikuje. 

Međutim, hiperglikemija nije samo nešto što postoji u trenutku otkrivanja dijabetesa, hiperglikemija često postoji i u daljem toku bolesti. Tip 2 je hronično progresivna bolest i on nekako teži da, u toj svojoj nekoj početnoj kontroli bez obzira na terapijski pristup, se ponovo javi hiperglikemija što kažemo da bolest izmakne kontroli. Onda je neophodno intenzivirati terapiju, prilagoditi individualno pacijentu, obično dodavati nove agense bilo oralno ili indžektibilno. Prema tome, hiperglikemija postoji i u daljem toku bolesti i izuzetno je važno da pacijenti dobijaju edukaciju u čemu je opasnost od te hiperglikemije. Jer, hiperglikemija ukoliko se inicijalno dobro, agresivno, adekvatno ne leči, naravno ne uz rizik od padova šećera u krvi, sa sobom nosi jedan veliki teret toga da je u stvari povezana sa hroničnim komplikacijama dijabetesa koji predstavljaju veliko opterećenje u tipu 2 dijabetesa. Kad kažem hronične komplikacije dijabetesa pre svega mislim na zahvatanje velikih krvnih sudova, znači na veći rizik od infarkta srca i mozga, periferno vaskularna bolest koja često može završiti amputacijom, zatim na zahvatanje malih krvnih sudova oka što može biti rezultat gubitka vida čak do slepila, zatim malih krvnih sudova bubrega koji mogu da dovedu do bubrežne insuficijencije sve do terminalne faze kada je praktično neophodna transplatacija bubrega, i mikrocirkulacija kada je oštećena može da dovede i do polineuropatije. 

Ono što mi znamo da ukoliko se inicijalno dobro postavi terapija i dobro koriguje hiperglikemija, metabolička kontrola, značajno se smanjuje rizik od komplikacija hroničnih, veoma teških i ozbiljnih kako u tipu 1 tako i u tipu 2, dijabetesa. Najčešće i veoma opasne akutne komplikacije, koje ne smemo da zaboravimo kada govorimo o hroničnim komplikacijama, su: dijabetesna ketoacidoza, hiperosmolarno hiperglikemijsko neketogeno stanje. To su akutne komplikacije koje zahtevaju da pacijenti budu primljeni u metaboličke jedinice, u intenzivnu negu: To nisu stanja koja se mogu ambulantno lečiti jer su ona potencijano po život opasna.