Hiperglikemija

Hiperglikemija je stanje povišenog nivoa šećera u krvi, iznad 6,1 milimola po litru, i to stanje se najčešće povezuje sa stresnim situacijama, bilo to infekcije ili neka druga oboljenja, ekstremni fizički napor, često i emocionalni stres... Ipak, hiperglikemija uglavnom predstavlja manifestaciju dijabetesa kao znak loše regulisane bolesti.

Hiperglikemije kod obolelih od dijabetesa mogu nastati zbog nedovoljne doze insulina ili tabletiranog leka, neredovnog uzimanja terapije, prevelikog unosa hrane naročito ugljenih hidrata, nedostatka fizičke aktivnosti, povećanog stresa, prisustva neke druge bolesti ili infekcije. Ukoliko kod osoba koje nemaju dijagnozu dijabetesa šećer u krvi ostaje na visokom nivou danima ili nedeljama trebalo bi posumnjati na dijabetes.

Prof. dr Aleksandra Jotić u intervjuu koji je dala povodom ove teme govori više o nastavnku, simptomima i prevenciji hiperglikemije.

[video]

ŠTA JE HIPERGLIKEMIJA?

Hiperglikemija predstavlja povišen nivo šećera u krvi. Pod hiperglikemijom podrazumevamo u stvari vrednosti koje su od 6,1 pa naviše, što bi značilo da je normalan opseg šećera u krvi između 3,9 i 6,1. Međutim, kada registrujemo glikemiju našte od 6,1 mi znamo da to nije normalna vrednost glikemije i zahteva ponavljanje ne sledećeg dana nego nekog neuzastopnog dana i ukoliko bi dobili, u toj ponovljenoj vrednosti glikemije našte, glikemiju koja se kreće u opsegu 6,1 do 6,9 onda bi mogli da kažemo, na osnovu ovog parametra glikemija našte, da neko nema dijabetes ali da ima povišenu glikemiju našte što je u suštini jedna kategorija rizika da ta osoba dobije dijabetes.

Naravno, moguće su i druge kombinacije, da neko ko je imao 6,1 i kome smo u nekom neuzastionom danu ponovili još jedno merenje glikemije našte ima vrednost koja je na primer preko 7 onda bi takva osoba zahtevala da se sprovedu dopunski dijagnostički testovi, odnosno test opterećenja glukozom koji mi zovemo dvočasovni test oralnog opterećenja glukozom i gledali bi kolika je vrednost glikemije u 120. minutu. Ukoliko bi ona bila ispod 7,8 onda bi znali da to nije dijabetes, odnosno ne bi mogli prema tom dijagnostičkom testu da kažemo da je to šećerna bolest.

Ukoliko bi taj opseg u 120. minutu bio 7,8 ali ispod 11,1 mogli bi da kažemo da je to intolerancija na glukozu, što je takođe kategorija rizika da neko dobije dijabetes a još uvek nije dijabetes.

Ako bi u 120. minutu glikemija bila jednaka ili veća od 11,1 onda bi to na osnovu ovog testa bila dijagnoza postavljanja dijabetesa. Postoji i treći parametar, koji ima neke svoje prednosti nad ova dva, a to je nivo glikozina hemoglobina za koji naši pacijenti često znaju, i edukovani su, da je to terapijski cilj koji se podešava prema njihovim karakteristikama bolesti i njihovim kliničkim karakteristikama, međutim on se koristi i kao parametar za postavljanje dijagnoze. Ukoliko imamo nivo glikozina hemoglobina koji je jednak ili veći od 6,5 i u ponovljenoj vrednosti isto toliki na osnovu tog parametra kažemo da neko ima dijabetes.

KOJI SU SIMPTOMI HIPERGLIKEMIJE?

Simptomi hiperglikemije su učestalo žeđanje, sušenje usta na koje se pacijenti žale, povećan unos tečnosti, učestalo mokrenje, izrazito noćno mokrenje, pojačan apetit ali uz gubitak telesne težine. Naravno uz to, što su neki klasični simptomi dijabetesa, često se osobe žale i na malaksalost, zamor, jednostavno to ne moraju uvek biti tako intenzivne tegobe koje sam navela.

KOJI SU UZROCI HIPERGLIKEMIJE?

Hiperglikemija u osnovi predstavlja najčešći simptom dijabetesa. Ona se neretko, u pacijenata koji dolaze, vezuje sa nekom stresnom situacijom bila to infekcija, neko drugo oboljenje, ekstremni fizički napor, često i emocionalni stres... Ali, činjenica je da su to samo bili uslovi koji su doveli do toga da se ta hiperglikemija ispolji i najčešće ona predstavlja manifestaciju dijabetesa.

KAKO REAGOVATI KADA SE POJAVI HIPERGLIKEMIJA?

Kada se radi o tipu 1 dijabetesa kod mlađih osoba to je sam početak dijabetesa i često u ovom obliku dijabetesa neophodna je hospitalizacija radi uvođenja intenzivirane insulinske terapije koja predstavlja zlatni stnadard terapije u tipu 1 dijabetesa.

Naravno, u tipu 2 imamo druge terapijske mogućnosti koje ne zahtevaju uvek hospitalizaciju jer nekada u ranoj fazi bolesti ono što pratimo jeste da pacijent dobije edukaciju, posle uspostavljanja dijagnoze tipa 2 dijabetesa, o neophodnosti promene životnog stila i istovremeno praktično uz tu edukaciju dobija i monoterapiju jednim agensom koji prema svim vodičima se smatra da treba da bude prvi lek koji dajemo a to je terapija metforminom. Znači, to je nešto prvo kako reagujemo na hiperglikemiju tipa 1 ili tipa 2 kada se on dijagnostikuje.

Međutim, hiperglikemija nije samo nešto što postoji u trenutku otkrivanja dijabetesa, hiperglikemija često postoji i u daljem toku bolesti. Tip 2 je hronično progresivna bolest i on nekako teži da, u toj svojoj nekoj početnoj kontroli bez obzira na terapijski pristup, se ponovo javi hiperglikemija što kažemo da bolest izmakne kontroli. Onda je neophodno intenzivirati terapiju, prilagoditi individualno pacijentu, obično dodavati nove agense bilo oralno ili indžektibilno. Prema tome, hiperglikemija postoji i u daljem toku bolesti i izuzetno je važno da pacijenti dobijaju edukaciju u čemu je opasnost od te hiperglikemije. Jer, hiperglikemija ukoliko se inicijalno dobro, agresivno, adekvatno ne leči, naravno ne uz rizik od padova šećera u krvi, sa sobom nosi jedan veliki teret toga da je u stvari povezana sa hroničnim komplikacijama dijabetesa koji predstavljaju veliko opterećenje u tipu 2 dijabetesa. Kad kažem hronične komplikacije dijabetesa pre svega mislim na zahvatanje velikih krvnih sudova, znači na veći rizik od infarkta srca i mozga, periferno vaskularna bolest koja često može završiti amputacijom, zatim na zahvatanje malih krvnih sudova oka što može biti rezultat gubitka vida čak do slepila, zatim malih krvnih sudova bubrega koji mogu da dovedu do bubrežne insuficijencije sve do terminalne faze kada je praktično neophodna transplatacija bubrega, i mikrocirkulacija kada je oštećena može da dovede i do polineuropatije.

Ono što mi znamo da ukoliko se inicijalno dobro postavi terapija i dobro koriguje hiperglikemija, metabolička kontrola, značajno se smanjuje rizik od komplikacija hroničnih, veoma teških i ozbiljnih kako u tipu 1 tako i u tipu 2, dijabetesa. Najčešće i veoma opasne akutne komplikacije, koje ne smemo da zaboravimo kada govorimo o hroničnim komplikacijama, su: dijabetesna ketoacidoza, hiperosmolarno hiperglikemijsko neketogeno stanje. To su akutne komplikacije koje zahtevaju da pacijenti budu primljeni u metaboličke jedinice, u intenzivnu negu: To nisu stanja koja se mogu ambulantno lečiti jer su ona potencijano po život opasna.

LEČENJE

Treba znati da je hiperglikemiju moguće korigovati. Postoje savremena ne samo terapijska sredstva, naravno da postoje i terapijska sredstva, ali veliki značaj se pridaje edukaciji, tome da pacijent shvati i te nefarmakološke mere, koliko je bitno promeniti životni stil ali i koliko je potrebno sprovoditi samokontrolu kako bi imali uvid u dnevno kretanje glikemija. Pa, prema tome u komunikaciji sa svojim lekarom steći sliku o tome gde možda postoje neke greške u životnom stilu, možda negde terapija nije adekvatna i u tom smislu sprečiti hroničnu hiperglikemiju.

Negde je veoma bitno da se pravovremeno reaguje, da se ne pusti da hiperglikemija dugo traje a da nema intevencije, ako postoje naravno postupci koji mogu da je koriguju. Znači vrlo je bitno da ne postoji ta inercija ni od strane lekara koji su profesionalci ali negde ni negiranje od strane pacijenta da će na sledećoj kontroli biti bolje. Nego da pravovremeno i adekvatno se reaguje na hiperglikemiju jer je to vreme koje se gubi zaista veoma loše sa aspekta povećanog rizika od hroničnih komplikacija.

Zakažite pregled i proverite svoje zdravstveno stanje popunjavanjem Kontakt forme u nastavku.