Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Poštovani,

ovo nije baš psihijatrijska bolest, ali naslućujem da ima svoje utemenljenje u ranim negativnim psihološkim iskustvima mog muža i da ste Vi ti koji ćete nam pomoći. Naime, moj muž je jedinac, njegov otac je tako odlučio, mada su njegovi roditelji mogli da imaju još dece, čak je, nažalost dolazilo da toga da majka mora da abortira i to više puta. Od malena, pod ovim podrazumevam 10. godinu, bar tako kaže moj muž tlačen je od strane oca ( ja mislim da je ovo pocelo mnogo ranije ). Ne klasično, da ga je tukao i sl. mada je bilo i toga, nego je redovno sve što napravi moj muž bilo loše i za to je dobijao kritiku. Da ne zna, da je nesposoban, da nije ni za šta i sl. Smatram da su ovde koreni njegovog sadašnjeg ponasnja. I muz i ja smo formalno isto obrazovani ( fakultet ) s tim što sam ja mnogo obrazovanija od njega kada se uzme opšte obrazovanje, čitala sam, išla u Kinoteku, pozorište, svirala, učila jezike, slušala dobru muziku. Iz ovoga naslućujete da potičemo iz sasvim suprotnih sredina, moji su intelektualci, a njegovi su završili osnovnu školu (otac samo 4 razreda ). Mada su radili i u firmama, gajili su stoku, imali baštu i sl. Rasla sam u gradu, a on na obodu istog, ali kako sam kasnije shvatila on i njegovo društvo umesto da gravitiraju prema Beogradu ili bar Zemunu, išli su na drugu stranu u manje mesta, Stara Pazova, Nova Pazova, Indjija i sl.  Da bi se zabili u neki disko klub koji pusta narodnjake. S druge strane moj muz je izrastao u predobro bice, jako je nezan, topao, ovo verovatno mozemo zahvaliti njegovoj majci i ovo me je privuklo kod njega. Medjutim posle venčanja počinju problemi, npr. on je izgovarao nepravilno neke reči (kao i njegovi roditelji i sredina iz koje je potekao ) i ja sam pocela da ga ispravljam, jako se bunio zbog toga, pa smo satima razgovaril, ubedila sam ga da mora da popravi govor da bi našao bolji posao, tj. da bi mu poslodavac uopšte dao posao. Stimulisala sam ga da čita knjige, misim da to voli i za 6 godina braka pročitao je oko 100 knjiga što nije malo. Porazna je činjenica što su mu to maltene prve knjige u životu, jer u školi ništa nije čitao. Nije bio loš djak, pa zaključujem da su ih profesori jednostavno puštali da prodje. Završio je fakultet gde je bitnija matematika i fizika, nego kako se čovek izražava, pa je uspeo da se provuče sa takvim govorom, verovatno su ga svi smatrali seljakom, ali niko ga nije ispravljao, osim mene, sad govori sasvim solidno. Problem je što i dalje jako burno reaguje ako mu postavim neko pitanje, a on ne zna da odgovori, počne da histeriše, ja znam da to nije on i da ja nisam ja nego njegov otac, ali isto mu dodje. Skoro svaki dan imamo scenu, neko moje pitanje, njegova histerija, onda mirenje, ljubljenje. Ali meni je dosta, on je pre pola godine napisao na papiriću da neće biti histeričan, naravno može da ga zgužva, večeras mi je rekao da će namestiti mobilni telefon da ga svaki dan opominje da bude miran, naravno ni od ovoga nema vajde. Ako je neko njega "ubijao u pojam" čitavog zivota, onda je to nemoguće izbeći pisanjem ceduljica. Mislim da mu treba psihoterapija, ne znam da li individualna ili bračna, jer čak i ako zaista promeni ponašanje pisanjem ceduljica, u šta sumnjam, problem u njegovoj podsvesti ostaje. Zanima me Vaše mišljenje o ovome, kao izaći iz problema, ja volim muža i želim da ostatak života provedem sa njim, ali ne tako što ću svaki dan trpeti njegove izlive (oni nisu upućeni meni, on sam sebe kori, unižava, degradira, kuka što je protraćio godine, smatra da ne može nadoknaditi rupe u obrazovanju, opet iz njega progovara otac, bar što se ovih prvih opaski tiče).

Unapred se zahvaljujem na pomoći i izvinjavam na možda malo dužem pismu.

Poštovani doktore,

Imam 19 godina i ovde godine sam se verila, za dečka koji živi u inostranstvu. Ja sam po prirodi vesela i vaspitana dosta u crkvenom običaju. Što se nas dvoje tiče nemamo nekih problema, u suštini se razumemo, ali imam problem sa njegovom majkom, koja živi isto sa nama. Žena je očigledno u depresiji koja posećuje psihijatra, ne znam od koje depresije ni od čega, jer ona uvek kaže da njen doktor je glupost. Mi u toj kući nemamo pravo ni na kakvo mišljenje, ja nemam prava ništa da kažem, upada nam u spavaću sobu kad poželi ujutro, diže nas, svaki dan od 17 do 22h sedi u njoj i onda nas tera da idemo spavati. Imam osećaj kao da je diktator. U kuhinji mi ne da ništa živo da uradim, jer pobogu ja to ne znam. Sad kada sam došla kući da položim neki ispit govori mom vereniku kako nisam ni jednom pustila mašinu, a nije mi ni pokazala kako da je uključim, kako sam joj okrnjila 3 tanjira i još mnogo toga. Dok sam bila tamo vredjala je moje roditelje po svakim osnovama. Gospodja je opterećena samo lošim stvarima, ubistvima, provalama i tako slično. Njegove reči na sve to su bile navikni se. Sad sam rekla da ne mogu, da ne želim da me vredja al kaže da mi on ne moze obećati da me ona neće vredjati, da sada kad opet dodjem jednu nedelju ja vodim kuću jednu ona. Imam osećaj kao da treba da se takmičim sa njom u svemu, jer ona do sada nije videla da se ja trudim. Ja joj nisam vratila ni jednu uvredu, šta je rekla da uradim - uradila sam, al ja ne mogu da nekom pročitam misli, da znam šta taj neko očekuje od mene.
Kako ja da izadjem na kraj sa tim i kako uopšte da se naviknem? Potrebno mi je nečije stručno mišljenje.

Unapred hvala

Poštovani,

Možda ovo i nije strašno, ali ja ne znam kako da se izborim. Muž me je prevario, bio u vezi 3 meseca ali sada se ponaša kao da sam ga ja prevarila a ne on mene. Zbog toga sam depresivna i ne funkcionišem normalno. Imamo dvoje dece.

Poštovani,

U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu koji nije moj rodni grad, dakle svi “moji” su mi daleko. Nisam toliko društvena osoba pa za ovo vreme skoro i da nisam stekla neke nove prijatelje izuzev prijatelja i prijateljica moga supruga i osoba na poslu. Sa suprugom nemam nekih značajnijih problema, uglavom se dobro razumemo, i već par meseci “radimo” na bebi.
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.

Hvala Vam na bilo kakvom savetu.