Deoba ćelije - nastavak rada Disanje i magnetne osobine


Tkiva i organi nastaju i razvijaju se u Zemljinom magnetnom polju. Ćelije, kao osnovna masa tkiva i organa, su izgradjene od feromagnetnih, paramagnetnih (imaju MO i susceptibilnost je od 0-10) i dijamagnetnih (nemaju MO - magnetne osobine) supstanci.

Rast tkiva i organa odvija se u dva različita procesa. Prvi uključuje rast osnovne mase ćelije tj. uvećanje citoplazme i jedra, drugi deobu same ćelije. Rast se vrši za vreme relativno dugog perioda života ćelije i naziva se interfaza, dok drugi deo rasta je deoba - mitoza ćelije, a traje relativno kratko.

Mitoza se deli na četiri morfološke faze i to:
  1. Profaza
  2. Metafaza
  3. Anafaza
  4. Telofaza.
Proces mitoze je relativno isti u svim ćelijama eukariota (ćelije sa izdiferenciranim jedrom). Deoba se odnosi i na ćelijsku citoplazmu i organele.

Interfaza

Interfaza traje obično dve trećine životnog ciklusa ćelije a sama podela jednu trećinu. Ovde treba napomenuti da je mirna faza ZMP (Zemljino magnetno polje) najčešće dve trećine dnevnog vremena, a jedna trećina su varijacije prirodnog ZMP. Vremenski bi značilo da interfaza traje oko 16-20 časova, a sama deoba oko 1-2 sata. Interfaza je dovoljno duga da ZMP svojim namagnetisanjem pomaže intenzivni metabolizam što se manifestuje u promenama na hromozomima. Zbog magnetnih i elektromagnetnih osobina molekula na hromozomima u jedru ćelije dolazi, povećanjem temperature, do despiralizovanja hromozoma što omogućava replikaciju DNK hromozoma i sintezu RNK tj. transkripciju. Akumulaciju supstanci u ćeliji, za replikaciju i transkripciju, obezbedjuje, magnetnim separatorskim privlačenjem materijal iz vanćeliskog prostora i to zahvaljujući rezultujućem magnetnim poljem organela ćelije. Separirane supstance tipičnih MO ušle su u ćeliju zbog karakteristične temperature u i oko ćelije tj. temperatura je omoućila samo odredjenim supstancama da dobiju tipične MO da bi selektivno ušle u ćeliju. Paramagnetne supstance sada se po magnetnom ,,kodu” ugradjuju u lestvice DNK tj. ona se replicira, a takodje se po istom principu vrši prepisivanje nukleotida za RNK.  Po završetku interfaze počinje deoba – mitoza tj. profaza.

Profaza

U profazi svaki hromozom se sastoji iz dve hromoneme povezane proteinima a nazivaju se hromatide, koje su na jednom mestu spojene centromerom. ZMP sve hromosome dodatno magnetiše istom vrstom namagnetisanja. U blizini jedra vide se dva para centriola, koji su pod uticajem ZMP namagnetisani istom vrstom namagnetisanja, stoga se razdvajaju i kreću prema suprotnim polovima ćelije. Izmedju centriola pojavljuju se fibrile koje grade deobno vreteno. ,,Mehanizam stvaranja deobnog vretena još je nejasan”. Tvrdnja da mikrotubule (gradivne supstance deobnog  vretena) navodno pomeraju centriole ka suprotnim polovima ćelije nije logična. Ponovio bih sledeće. Postojeći par centriola je izgradjen od paramagnetnih supstanci pa se u ZMP namagnetiše istom vrstom namagnetisanja i zato se razdvajaju i kreću prema suprotnim polovima ćelije. Izmedju centriola  pojavljuju se filamenti zvezdaste morfologije (što je tipično za namagnetisanja oko magnetnih polova) nastale u obliku gomilanja supstanci karakterističnih  MO, a nazvani su mikrotubuli. Mikrotubule se medjusobno povežu i grade deobno vreteno. Nastanak membrane jedra sugeriše da postaje jasno zašto se membrana razlaže. Uzrok je promena centra namagnetisanja , naime centrioli svojim magnetnim silama razgradjuju membranu koja se fragmentira i  meša se sa citoplazmom i slično se dogadja sa jedarcetom.

Metafaza

Sledi faza u kojoj su hromozomi vrlo izraženi i mogu se videti i njihov broj i oblik a to je metafaza. Hromozomi su u centralnoj ravni deobnog vretena povezani sa centromerom a fibrilama za centriolu. Ova konfiguracija se zove ekvatorijalna ploča. U  ovoj fazi se hromozomi sve jače magnetišu istom vrstom namagnetisanja.

Anafaza

Sada dolazi trenutak kada se centromere podele a hromatide razdvajaju i kreću prema suprotnim polovima ćelije upravo zbog svog namagnetisanja istog tipa. Ovaj zaključak se može slobodno prihvatiti kao aksiom jer je jasan sam po sebi. Ova faza se naziva anafaza. Naglasio bih sledeće:  ,,iako postoji više hipoteza, fenomen kretanja hromatida prema suprotnim polovima još uvek nije definitivno objašnjen”. Upravo gore dato obajšnjenje je logično i nedvosmisleno jasno. Ekvatorijalna ploča se razgradjuje zbog oslabljenih medjuhromosomskih magnetnih sila koje je omogućila potrošnje par molekula ATP (povećanjem temperature).

Telofaza

Hromatide koje se mogu zvati ,,kćeri” hromosomi stižu na suprotene polove ćelija a ova faza je nazvana telofaza. Hromatide koncentrisane na polovima ćelije sada grade sopstveno magnetno polje. Po zakonima vektorskog sabiranja nastaje jedinstveno magnetno polje, na čijoj se granici stvara membrana jedra. Materijal za membranu su paramagnetne supstance fragmenata endoplazmatičnog retikuluma. Verovatno se slično dogadja drugim ćelijskim organelama koje se takodje dele odnosno prvo se razgrade pa se stvaraju u ćelijskoj citoplazmi. Tada nastaje zbirno indukovano magnetno polje od  organela ćelije koje svojim magnetnim poljem prvo grade deobnu brazdu a zatim membranu novo nastalim kćeri ćelijama. U literaturi  se iznosi da ,,kontrolni mehnaizam formiranja deobne brazde još uvek nisu dovoljno jasni”.U ekvatorijalnom delu  ćelije u deobi počinje skupljanje i razdvajanje citoplazme, što je odgovor na postojanje dva odvojena magnetna polja. Zato se prvo stvara deobna brazda upravo na granici dva magnetna polja, a zatim karakteristična dvoslojna lipidna membrana. Zato što su lipidi tipični paramagnetici i koncentrišu se u prostoru balansa pritiska ZMP i rezultujućeg mikromagnetnog polja jedra i organela.

Treba napomenuti da se u telofazi u blizini jedra koncentrišu supstance sa izrazitim MO koje su ostale van jedra, repliciraju se i u toku interfaze rastu a to su centrioli koji pri deobi funkcionišu.

Na kraju bi citirao sledeće: ,,Deoba ćelije je intenzivno proučavana i, mada su morfološke promene detaljno opisane, mnogi važni biohemijski procesi koji leže u osnovi ovih morfoloških promena nisu potpuno objašnjeni, kao što su faktori koji podstiču deobu ćelije i mnogi drugi ranije pomenuti procesi. Neke ćelije iz nepoznatog uzroka počinju da se dele nekontrolisano, što dovodi do pojave tumora”. Sada je potpuno jasno da su faktori koji potstiču deobu ćelije prirodno ZMP. Što se tiče nekih ćelija koje se nekontrolisano dele a to dovodi do pojave tumora to je još jedan dokaz postojanja  MO ćelija.

Utvrdio sam posle više od dvadeset godina istraživačkog rada da tumori nastaju isključivo u enormnom magnetnom polju i varijaciji tj. to su veštačka magnetna polja proizvedena uglavnom urbanizacijom. Tumor ćelije dobijaju jače MO, od zdravih ćelija, jer su nastale u enormnom fluksu magnetnog polja. Zato ih spomenuta magnetna rezonanca lako locira u telu. U cilju precizne dijagnoze daje se intravenski  paramagnetno kontrastno sredstvo u obliku aplikacija u krv, što je klinički uobičajen postupak, pri dijagnostici tumora. Najnovije izdvajanje ćelija tumora iz krvi obolelih od malignih oblenja je pomoću magnetnih polova, jer se ćelije tumora kao namagnetisane lepe za polove magneta, a zatim u labaratoriji ispituju. Nadam se da je svima jasno kada ovo znaju da je geneza tumora otkrivena.

Objašnjenje smrti ćelije

U ovom stavu dajem objašnjenje smrti ćelije. Iz datog jasno je da su MO hromosoma odlučujuće pri deobi zato što se mogu magnetisati. Logičan je zaključak da sa prestankom mogućnosti namagnetisanja hromatida dolazi do starenja a zatim do smrti ćelije. Poznata je činjenica da su namagnetisanja i razmagnetisanja ograničena kod svih magnetika, a pogotovu kod paramagnetika. Zna se da telomeri (krajevi hromatida) sa većim brojem deoba postaju sve tanji i kraći, (ljušte se) samim tim sve se slabije mogu namagnetisati, jer su medjumolekulske magnetne sile na telomerima sve slabije, i stoga se sve više skraćuju-ljušte se pa ćelija završava životni ciklus.

Pre nastanka tumor ćelije, koja je klonarnog porekla, razvija se telesno viskozno namagnetisanje (TVN) organa ili dela organa  koji veliki deo vremena boravi u enormnom magnetnom polju. TVN nastaje zbog prisutnog enormnog magnetnog polja iz spoljne sredine. Nastanak TVN znači da se ćelije dodatno namgnetišu zbog prisutnog povećanog magnetskog fluksa. Zatim u prostoru TVN dolazi do povećane koncentracije supstanci sa parmagnetskim osobinama a to su  literaturno poznate kao ,,karcinogene supstance’’ (KS) a koje su ujedno i elektrofili tj. sve su paramagnetici. Na osnovu iznetog mora se skinuti literaturna zabluda o uzroku nastanka tumora, a ona je KS su uzok nastanka i razvoja tumora. Dakle pomešan je uzrok i posledica  tj. uzrok su  TVN, a posledica je nagomilavanje paramagnetika, odnosno KS u tom organu ili delu organa. Takodje je poznato da se metabolizam odvija intenzivnije u prostoru TVN, te imamo kao posledicu stvaranje karakterističnih enzima i proteina (utvrdjeni su tumor markeri) isto tako se koncentracija vdoničnih jona menja zbog karakterističnih MO vodonika. Ovi uslovi su pogodni za mutaciju paraonkogena, koji mutira u onkogen.

Večito živeća maligna ćelija nastala je  mutacijom  i to isključivo u  pojačanom magnetnom polju u organu ili delu organa gde je već stvoren TVN. Telomeri malignih ćelija, već stvorenom mutacijom, mogu da se obnavljaju novim paramagnetnim molekulima, a to im omogućava prisutno TVN koje stvara  enzime i proteine sa povećanim MO. To znači, krajevi telomera posle većeg broja magnetisanja i razmagnetisanja gube MO, pa se zamenjuju novim paramagnetnim supstancama, što se stalno dogadja. Naglašavam da je prvo nastalo TVN organa ili dela oragana u kojem će nastati tumor i to zbog prisutnog eneormnoag magetnog i promenljivog magnetnog polja iz spoljne sredine tj. nagomilavaju se paramagnetske supstance u tkivu u kome nastaju karakteristični proteini nazvani tumormarkeri. Logično je da su različiti za različita tkiva. U nauci o tumorima poznate su kancerogene supstance – hemijski uzročnici tumora. Ove paramagentske supstance nagomilane u prostoru TVN mogu da istiskuju istanjene delove telomera na krajevima hromosoma, koji su izgubili mogućnost namagnetisanja a ugradjuju se nove supstance koje su sada sposobne da se namagnetišu i razmagnetišu. Zato se ćelija neograničeno puta deli a to predstavlja večito živeću ćeliju – malignu ćeliju.

Autor ovog rada je Nikola Trifunović dipl. Ing. geofizike.

Gospodin Trifunović nam je dostavio rad zarad interesa svih naših posetilaca, ali zbog dužine rada obajavljivaćemo delove rada u više članaka, a svaki naredni tekst možete pročitati na linkovima ispod.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde