Fizička aktivnost i metabolizam glikoze

Fizička aktivnost potencira dejstvo insulina na periferna tkiva (skeletni mišići), povećava klirens glikoze u jetri i smanjuje joj produkciju. Povećava se odgovor GLUT-4 i enzima koji regulišu deponovanje i oksidaciju glikoze u skeletnim mišićima. Prisutna je povećana konverzija vlakana tip IIb u tip IIa, kao i povećanje kapilarne gustine mišića, a to je udruženo sa promenama insulina našte.

Smanjuju se abdominalni depoi masti i intramuskularni depoi triglicerida. Uvećanje mišićne mase povećava prostor za deponovanje glikoze, čime doprinosi smanjenju insulinske rezistencije. Jetra postaje osetljivija na insulin i bolje kontroliše produkciju glikoze. Poboljšava se kontrola metabolizma slobodnih masnih kiselina, povećava se periferni klirens glikoze, a takođe i smanjuje produkcija glikoze u jetri.

Međutim, potrebno je uočiti razliku između jednokratnih i dugotrajnih efekata fizičke aktivnosti. Do 2h nakon vežbanja, preuzimanje glikoze je povišeno delimično zahvaljujući insulin-nezavisnom mehanizmu, koji se verovatno odnosi na kontrakcijama indukovan porast GLUT4. Samo jedno vežbanje može povećati insulinsku senzitivnost u trajanju od bar 16h nakon vežbanja, kako kod zdravih, tako i kod obolelih od dijabetesa.

Fizička aktivnost ispoljava efekte na insulinsku senzitivnost kroz brojne adaptacije transporta i metabolizma glikoze, ali i metabolizma masti, kao i što utiče na hepatični output glikoze. Nefarmakološke mere je u prevenciji poželjno primeniti istovremeno, jer npr. dijeta aktivira tirozin-kinazu insulinskog receptora i snižava plazmatske koncentracije glikoze i insulina, a fizička aktivnost ne samo da smanjuje koncentraciju u plazmi glikoze, insulina i slobodnih masnih kiselina, već i povećava gustinu kapilara u skeletnim mišićima. Ukratko, dijeta i fizička aktivnost čine da mišićne ćelije i druga ciljna tkiva bolje reaguju na insulin, te i bolje koriste glikozu.

Najveći efekat biće kod osoba sa insulinskom rezistencijom

U gojaznih osoba sa novootkrivenim dijabetesom tip 2 i insulinskom rezistencijom, Stefanović i sar. nalaze povećanu aktivost plazma-ćelijskog antigena PC-1, inhibitora tirozin kinazne aktivnosti, koja se nakon terapije metforminom vraća na normalne vrednosti. Ovo može biti objašnjenje i preventivnog efekta metformina na nastanak dijabetesa, pokazanog u velikoj DPP studiji (Diabetes Prevention Program).

Neke naredne studije će, verovatno, pokazati da li se navedeni efekti na insulinsku rezistenciju ostvaruju upravo preko PC-1 ili ne. Primarni cilj u tretmanu pacijenata sa viškom telesne težine i metaboličkim sindromom je redukcija telesne težine. Redukcijom težine za 5-10% postižu se značajni efekti na kardiovaskularne faktore rizika (ugl. na dislipidemije i hipertenzije), kontrolu glikemije, insulinsku rezistenciju, učestalost dijabetesa i kvalitet života. Rezultati DPP ukazuju da bi osnovna strategija trebalo da je intervencija u načinu života (redukciona dijeta i redovna fizička aktivnost), koja smanjuje incidencu dijabetesa za više od pola (58%) u osoba sa poremećenom tolerancijom glikoze.

Pokazano je da se rizik za nastanak koronarne bolesti i šloga povećava postepeno u toku prelaska intolerancije glikoze i poremećene jutarnje glikemije našte u manifestni dijabetes. Tada se javlja ateroskleroza, koja dovodi do kardiovaskularne bolesti i endotelne disfunkcije. Kod obolelih od dijabetesa, makrovaskularne komplikacije, gde koronarna bolest, šlog i periferna vaskularna bolest, predstavljaju vodeće uzroke morbiditeta i mortaliteta, jer oko dve trećine obolelih od dijabetesa umire od kardiovaskularnih bolesti.

Smanjena fizička aktivnost je još jedan, ako ne i najvažniji, faktor koji je udružen sa insulinskom rezistencijom u tipu 2 dijabetesa, budući da je već potvrđen efekat fizičke aktivnosti na dejstvo insulina, tj. utvrđena je čvrsta korelacija između maksimalne aerobne snage i dejstva insulina.

U toku 14-to godišnjeg praćenja (ispitivanja upitnicima) 5990 diplomaca muškog pola na Univerzitetu u Pensilvaniji, nađeno je da je fizička aktivnost, u smislu šetanja, penjanja uz stepenice i sporta, inverzno povezana sa razvojem dijabetesa tipa 2. Njihova nedeljna potrošnja energije je procenjena na 500-3500 kcal. Sa svakih 500 kcal povećanja aktivnosti, rizik se smanjuje za 6%. A što je još značajnije, protektivni efekat je najveći u osoba sa najvećim rizikom za nastanak dijabetesa (visok indeks mase tela, hipertenzija, porodična anamneza na dijabetes).

Smatra se da je u etiopatogenezi dijabetesa nasledni faktor zastupljen sa oko 30%, a faktori spoljašnje sredine sa oko 70%. Tačna identifikacija broja i lokacije gena još uvek nije utvrđena, pa kao jedina mogućnost prevencije ostaje modifikacija faktora spoljašnje sredine u osoba sa rizikom za tip 2 dijabetesa. Ove mere su posebno korisne u osoba sa visokim rizikom, među kojima su: osobe sa pozitivnom porodičnom anamnezom za tip 2 dijabetesa, osobe sa poremećenom glikoznom tolerancijom,  žene koje su imale gestacijski dijabetes i/ili one koje su rađale krupnu decu i osobe sa elementima metaboličkog sindroma X (hipertenzija, hiperlipoproteinemija i gojaznost, posebno centralnog tipa).

Pod povećanim rizikom su i osobe koje su promenile način života

Zna se da je poremećena tolerancija glikoze (IGT) značajan faktor rizika za razvoj tip 2 dijabetesa, kao i da je fizička aktivnost u obrnutoj proporciji sa prevalencom IGT i ove bolesti, što upućuje na fizičku aktivnost kao osnovnu preventivno-terapijsku meru za za osobe sa IGT. Na osnovu navedenog, srednje teška aerobna fizička aktivnost (oko 50% max VO2), kojom je sistemski angažovana skeletna muskulatura ( pešačenje, džogiranje, plivanje i vožnja bicikla, u trajanju od 30 minuta po sesiji, bar 3 puta nedeljno) može se preporučiti kao preventivna mera za IGT (14). Značaj fizičke aktivnosti je u njenom efektu na insulinsku senzitivnost, čak i nezavisno od efekta na smanjenje telesne mase.