Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Prijavite se

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

Više informacija

Specijalizacija

Psihijatrija

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

Srpski
Engleski

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 1998.

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2006.

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2002.

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Pitajte doktora ili Stetoskop

Da pročitate preporuku kako da efikasno postavite pitanje kliknite ovde.

Broj odgovorenih pitanja: 668

Pogledajte celo pitanje: #17230

Poštovanje,
radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša

Odgovoreno: 20. 12. 2008.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.

Pogledajte celo pitanje: #17286

Poštovani,
Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.

Odgovoreno: 20. 12. 2008.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovani mladi odrasli čoveče, čestitam na pobedi nad opakom bolešću kao što je leukemija. Posle takve bolesti, svi problemi bi mnogim drugim ljudima izgledaju mali zar ne? Zbog te činjenice, klanjam se takvoj snazi i pobedi, a vaš sadašnji problem ću posmatrati u svetlu vaših objektivnih psiholoških mogućnosti, koje su nesumniivo velike i mislim da za njih i nje potreban psihijatar već pomoć prijatelja. Posmatrajte, osluškujte kako to rade uspešni, pitajte prijatelje za savet i trikove kako su oni bili uspešni, napravite strategiju i rizikujte, a zatim sve ispočetka dok ne pronađete put i pravi način. Za to nisu potrebni psiholozi i psihijatri već trening i praksa. Svaki sledeći uspeh povećava samopoštovanje. Istina je i da se život ne sastoji samo od uspeh, zar ne? Srećno i srdačno

Pogledajte celo pitanje: #17386

Poštovanje,
želim da Vas zamolim da me posavjetujete. Imam sina koji će uskoro da napuni 6 godina. Bistar je i dobar dječak, ali još od malena muku mučim sa njegovom "ljutnjom" ili šta je već. U nekim početnim fazama kada ne bi bilo po njegovoj volji, čupao je kosu, pa se udarao u glavu, pa vrištao, pa se tukao da bi se sada ujedao po rukama ili grizao jezik. Ja oduvijek razgovaram sa njim i pokušavam na razne načine da mu objasnim kako to nije u redu i da treba da razgovaramo ako ga nešto muči, ali sada više ne znam šta da kažem i mislim da sam nešto propustila. Pitam se šta će biti poslije i hoćemo li to prevazići, ali i kako. Ne tučem ga, ali ga kažnjavam (igrice, crtači, šetnja, kupanje u pjeni). Puno se mazimo i igramo i razgovaramo o svemu, ali on je jako ljut ako nije po njegovom, često tuče mladjeg brata kada njemu nešto nije po volji bilo šta da je u pitanju. Ali to što se tuku i mogu da riješim, ali što grize obraze, jezik i ruke ne znam kako. Da dodam da je jako aktivan, nema mira ni tren, ali se prilično teško zaigra.
Unaprijed zahvalna

Odgovoreno: 20. 12. 2008.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana, ono što ste mi napisali ukazuje da je vaš sin naučio da čupanjem kose,udaranjem u glavu, vrištanjem, ujedanjem, prvo dobija vašu strpljivost, popustljivost i da na kraju pobedi koristeći vaš strah da se ozbiljnije ne povredi. To je naravno pretpostaka, jer mi niste napisali kako se ponaša i drugim okolnostima i okruženju, osim u kući i to prema vama i mlađem bratu. Da li ste nešto propustili i šta možete učiniti drugačije, a pogotovo šta ste dobro učinili, možete potražiti u tekstovima u odeljku Zdravlje dece i Zdravlje mladih na ovom sajtu. Svakako, potrebno je da potražite savet i d.psihijatra i ili psihologa, koji su upoznati sa metodom bihejvioralne modifikacije ponašanja deteta da biste dobili tačna upustva kako postupiti i kako ne postupiti u određenoj situaciji. Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #17398

Mom sinu koji ima 17god. neprestano su hladni i znojavi dlanovi, kao i stopala. Pre tri meseca imao je hiruršku intervenciju na palčevima nogu i rana je teško zarasla zbog pojačanog znojenja. Lekar mi je rekao da pretpostavlja da je psihosomatski problem. U malom mestu živimo i nema dečijeg psihijatra.
Kome da se obratim?
Unapred zahvalna

Odgovoreno: 20. 12. 2008.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana, ne moraju svi problemi koji se ne mogu objasniti (ili ih jedan lekar ne može objasniti) vidljivim telesnim uzročnicima automatski proglasiti psihičkim ili genetskim problemom. Pojačano lučenje znoja na rukama i dlanovima u odnosu na druge delove kože je objašnjivo izrazito velikom gustinom znojnih žlezda u tim regijama, a posebno je vidljivo u situacijama pojačanog emocionalnog reagovanja (stresa). Niste mi napisali da je, osim što je imao hirušku intervenciju, mladić izložen individualnoj, porodičnoj ili okolinskoj trpnji, pa pre nego što nekoga proglasimo psihijatrijskim klijentom, savetujem da se obratite stručnjaku za kožne poremećaje (dermatologu), koji će proceniti kakav je pristup potreban i da li je potrebna konsultacija d.psihijatra, kojeg možete potražiti u vašem regionalnom centru, zatim Beogradu, Nišu, N.Sadu. Srdačno

Pogledajte celo pitanje: #17343

Poštovani doktore,
volela bih kada bih mogla da kažem da se ponašanje mog sina, zbog koga sam Vam se pre par nedelja ovim putem i obratila, promenilo na bolje, ali nažalost nije. Krenuo je u vrtić i vratio se svojim obavezama, ali je on kod kuće i dalje u nekom svom svetu, povučen i tužan. Čak mi je i njegova vaspitačica sa kojom sam razgovarala rekla, da je on u grupi izuzetno pasivan i da se ponaša kao da mu je teško što je tu. Ja sam se kao majka maksimalno potrudila da mu posvetim više pažnje i pružim još više ljubavi, ali se bojim da on na to veoma slabo reaguje. Čak mi se čini da je dobio i tikove. Vodila sam ga kod dečijeg psihijatra, objasnila mu situaciju, porazgovarao je malo sa njim i rekao da je sve u redu i da ne postoji ni jedan razlog zbog kog bi trebalo da se zabrinem.
Da li je moguće da ja preterujem ili je potrebno da svoje dete ponovo odvedem kod lekara? Da li postoji mogućnost da je takav zbog obdaništa?
Unapred Vam hvala

Odgovoreno: 18. 12. 2008.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  ne znam da li Vi preterujete ili dečiji psihijatar minimizira problem koji Vi vidite, ali uvek možete da potražite još jedno mišljenje i to ne samo d-psihijatra, već i pedijatra i d.neurologa- Ne sećam se da sam Vam ukazivao da mu malo pažnje i ljubavi pružate pa da trebate još više, jer nije bilo reči o nedostatku ljubavi i pažnje već o pasivizaciji usled "izolacije" u kućnim uslovima zbog boginja. Tikovi se mogu pojaviti i onda kada se na detetovu motoriku (aktivnost) vrši neodmeren pritisak ("iz najbolje namere") usled očekivanja da dete bude "kao nekad".
  Srdačno

Prikazano 401-405 od ukupno 668 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

O lekaru

O lekaru