Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Dragi doktore,
imam jedno intimno pitanje za Vas! Naime...u vezi sam sa devojkom već 3 godine i još uvek nismo vodili ljubav. Razlog je u tome što nju veoma jako boli i refleksno se izmacinje, a ujedno joj je mnogo krivo zato što ne uspevamo. Problem nam je veoma veliki, jer posle svakog pokušaja ona plače i samo krivi sebe, a ja stvarno ne znam šta više da radim. Ne postoji način da je toliko opustim da se ne boji. Da li mi ikako možete reći šta bi bilo poželjno da uradim da se ona opusti i da konačno uživamo na pravi način...jer pošto ovaj nije uspevao, nalazi li smo nove načine za seksualno zadovoljavanje!
Molim Vas ako možete da mi pomognete!
Hvala unapred!

Poštovani,
Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji

Imam 28 god., spletom slučajnih okolnosti tokom leta upoznao sam jednu doktorku iz Doma zdravlja Voždovac. Vremenom, prema njoj su se javila odredjenja osećanja, i nakon dva meseca postao sam 'ludački' zaljubljen u nju. To sam joj više puta demonstrirao na različite načine. Prema njoj, kao i prema ranijim devojkama imam samo najiskrenije, časne, ozbiljne namere. Početkom oktobra pozvao sam je na večeru, to je bila dogovorena stvar, medjutim ona je odustala kada sam joj rekao koje sam godište, naime ona ima 45 god. Ona se ne javlja, uporno joj šaljem poruke, kako bi stvorila pravu sliku o meni. Ako postoji sudbina, ako postoje iskrene namere, ako su moja osećanja postojana kao što jesu, ako ne postoje realne prepreke za naš odnos, šta je problem i šta da radim???
Molim Vas za mišljenje, ali mišljenje lišeno predrasuda.

Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala

Poštovani dr,
imam ćerkicu od 3.5 god koja od svog 6-og meseca spava sama u sobi (prvo u krevecu posle u svom krevetu). Nikad do sad joj predspavanje ne pričamo priče (ja to kao dete nisam volela, a suprugovi jednostavno nisu imali vremena). Pošto me je doktor opšte prakse u savetovalištu izgrdio zbog toga ja sam joj jedno vreme čitala kraće pesmice (od Ršumovića, M.Antića itd) ali ona nije htela da zaspi kao što bi to radila dok joj ne pričam ništa. Kad sam prestala opet je ustalila spavanje, u 9 u krevet i već u 9 i15 ona spava.
Da li grešim i treba li, ako ništa drugo, zbog govora da joj čitam?
Unapred mnogo hvala