Dijabetesna nefropatija je tiha bolest

Nefroni | Simptomi | Dijabetes i drugi organi

Diabetes mellitus (šećerna bolest; dijabetes) je hronična bolest iz grupe poremećaja metabolizma. Nastaje kada pankreas ne luči dovoljno insulina ili tkiva ne mogu adekvatno da iskoriste postojeći insulin. Ovakav proces u organizmu dovodi do hiperglikemije, a dugotrajna hiperglikemija može da dovede do oštećenja tkiva, organa i ozbiljnih komplikacija. Jedan od organa koji mogu biti oštećeni zbog dijabetesa jesu bubrezi. Mehanizam oštećenja bubrega je višestruki, a kod osoba sa neregulisanom koncentracijom šećera u krvi najpre dolazi do mikrostrukturalnih poremećaja na nivou bubrega - oštećenja ćelija i tkiva koje čine bubrežno tkivo, što dalje dovodi do smanjene bubrežne funkcije, a na kraju i do potpunog otkazivanja ovog organa.

Postoji širok dijapazon oštećenja, a suština je poremećaj bubrežne funkcije uočiti u ranom stadijumu jer se tada može usporiti progresija bubrežne slabosti.

Bubrezi su fabrike, a nefroni proizvodne mašine

Zamislimo bubrege kao dve fabrike u kojima postoje proizvodne mašine koje se zovu nefroni. Svako od nas ima oko milion tih mašina - kako u levoj, tako i u desnoj fabrici. Tokom prve faze oštećenja bubrega  dolazi do prekomernog rada nefrona, a kasnije i smanjenja broja nefrona. Preostali nefroni, koji su ostali, se uvećavaju  – „nabilduju“ se zato što rade više nego ranije i to dovodi do hiperfiltracije. Zbog hiperfiltracije bubreg više radi, a kada više radi, više se i troši, te se tako skraćuje životni vek bubrega. Dakle, pojedinačni nefroni rastu tj. hipertrofišu i zbog toga brže propadaju, i tako dobijemo bubrežnu slabost. Kod osoba sa dijabetesom, hiperfiltracija, a potom patološki nalaz albumina u urinu nam prvi signalizuju da se nešto dešava u bubregu.

Bubreg ima brojne funkcije u našem organizmu, ali neke od najvažnijih su:

1. regulacija ravnoteže vode i elektrolita,
2. izbacivanje toksina,
3. regulacija kiselosti krvi,
4. regulacija krvnog pritiska,
5. stvaranje hormona eritropoetina koji koštanu srž podstiče da stvara crvena krvna zrnca,
6. stvaranje aktivne forme vitamina D,
7. regulacija koncentracije elektrolita u organizmu.

Smatra se da nekih 5-10 godina od dijabeta tip 1 možemo očekivati ove procese na bubregu, a kod dijabeta tip 2 moramo da preventivno reagujemo jer često ne znamo koliko je bolest dugo trajala pre postavljanja dijagnoze.

Simptomi dijabetesne nefropatije su tihi

Bubreg je tihi organ i simptomi uglavnom budu neopaženi. Nefrolozi bi voleli da svrbi ili boli, ali bubreg nema tu mogućnost i zbog toga se orijentišemo prema laboratorijskim analizama – nalazima iz krvi i mokraće. Prvi znaci bubrežnog oštećenja se registruju u mokraći – koncentraciji albumina u urinu. Dakle, to su prvi znaci patološkog procesa bubrega u dijabetesnoj nefropatiji. Procenjuje se da će čak 40% pacijenata koji imaju dijabetes tip 2 u jednom momentu razviti hronično oboljenje bubrega. Brojke su zabrinjavajuće, naročito ako uzmemo u obzir da se bolesti bubrega uglavnom prepoznaju tek u kasnijem stadijumu.

„Neki ljudi dođu do dijalize, do terminalne faze bubrežne slabosti, a nikada ih ništa nije bolelo. Kada nam pacijent kaže da ga boli bubreg, to najčešće znači da ga boli nešto drugo jer bubreg ne može da boli, nema inervaciju. Može da boli bubrežna kapsula i cevčica koja spaja bubreg i mokraćnu bešiku, ali to je neka druga priča, bubreg kao organ ne boli“, poručuje dr Voin Brković.

S obzirom na to da nemamo precizne podatke koliko ljudi u Srbiji ima dijabetesnu nefropatiju i hroničnu bolest bubrega, jedino možemo da napravimo procenu. Dakle, ako u Srbiji živi 6 miliona stanovnika, to znači da godišnje imamo oko 430 novih bolesnika kojima je potreban neki od vidova zamene bubrežne funkcije, odnosno ukupno 5-6 hiljada bolesnika na dijalizi. Svaki četvrti stanovnik koji se leči dijalizom je u to stanje dospeo zbog dijabetesa. Važno je govoriti o ovome jer je dijabetesna nefropatija često neotkrivena bolest. Poređenja radi, čak 70% ljudi koji imaju srčani problem je u zdravstvenom sistemu i znamo da imaju srčano oboljenje, dok samo 5% ljudi koji imaju bubrežno oštećenje znaju da imaju zdravstveni problem.

Dijabetes oštećuje bubrege, a bubrezi druge organe

Dijabetes oštećuje brojne sisteme u organizmu, a često utiče i na rad bubrega. Zbog brojnih funkcija bubrega u organizmu, ovaj organ često dalje utiče na druge organe i sisteme, a najpre na kardiovaskularne ili cerebrovaskularne, dok i endokrini sistem pati. Dakle, bubrežna slabost je nezavisni faktor rizika za oštećenja brojnih organa i sistema.

Čak 60% ljudi koji imaju hroničnu bolest bubrega imaju i kardiovaskularno oboljenje. Ne zaboravite da jedno utiče na drugo.

„Osobe koje imaju bubrežnu slabost ponajmanje umiru od bubrega. Zapravo, veća je verovatnoća da će preminuti od kardiovaskularnih i nekardiovaskularnih oboljenja nego od bolesti bubrega. Dakle, bolesti bubrega nisu smrtonosne, ali zbog uticaja bubrega na druge organe postoji verovatnoća od opasnih kardiovaskularnih oboljenja i imperativ je očuvati zdravlje burbega“, ističe nefrolog dr Voin Brković.

Prevencija bubrežnog oštećenja, odnosno dijabetesne nefropatije je u adekvatnoj glikoregulaciji i adekvatnoj kontroli krvnog pritiska. To nam je na prvom mestu i ne smemo se zadovoljiti prosekom, odnosno zadovoljavajućom glikoregulacijom. Na drugom mestu, prevencija su redovne kontrole kako bi se na vreme otkrili prvi znaci lezije bubrega i kako bi se prilagodila postojeća terapija.