Zona rizika: Sindrom „pregorevanja“


Zaokupljeni poslom, rastegnuti između profesionalnih i porodičnih obaveza, raspeti između zahteva kojima valja odgovoriti – pre ili kasnije „pucate“ po svim šavovima. Psiholozi dobro poznaju ovo rasprostranjeno stanje „raspadnutog“ uma i tela poznato kao „burnout sindrom“

Svega mi je dosta!

Osećaj potpunog gubitka snage, motivacije i „pucanja“ po svim šavovima hronično je stanje organizma psihički i fizički nemoćnog da odgovori svim profesionalnim i porodičnim zahtevima. Osećanje upadanja u zamku iz koje se ne vidi izlaz više je od hroničnog stresa i hroničnog umora. Praćeno je grižom savesti zbog neispunjavanja brojnih očekivanja, pa ako se ne prekine lanac anksioznosti i neproduktivnog trošenja unutrašnjih potencijala, konačni ishod su ozbiljne psihičke i zdravstvene smetnje.

Kandidati za „pregorevanje“ su svi oni koji rade sa ljudima: lekari i medicinske sestre, policajci, novinari, profesionalni vozači, piloti, sportisti, nastavnici, ali najčešće to su menadžeri i ambiciozni mladi stručnjaci u velikim korporacijama. Zahtevi posla kojim se bave i želja za napredovanjem dva su mamca zbog kojih upadaju u spiralu nemogućnosti  obavljanja svega onoga što čini jedan radni dan. Poslovi koji su se koliko juče uspešno obavljali za kratko vreme i bez fizičkog i psihičkog zamora, svakim danom se čine težim i na kraju postaju „nemoguća misija“. Sledi  lično „pucanje“ po svim šavovima.

Psiholozi koji se bave „burnout sindromom” prepoznaju dva uzroka ovog stanja: spoljašnji i unutrašnji. Prvi se tiče objektivnih profesionalnih zahteva, a drugi ličnih ambicija i motivacije za koračanjem uzlaznom lestvicom karijere. U ovom drugom se krije i najveća zamka „pregorevanja“, pre svega zbog zanemarivanja objektivnih, ograničavajućih kapaciteta organizma da izdrži zadate napore i preuzimanja na sebe sve više i više poslova i obaveza. Ako se ima u vidu da većina onih koji „pucaju“ čitav svoj život svodi na posao, bez ventila za odmor i relaksaciju, nije čudno što se lekarima za pomoć obraćaju osobe u najboljim i najproduktivnijim godinama života.

Signali

Mnogo je signala koje organizam šalje kao opomenu da sledi „pregorevanje“.

Najčešći psihosomatski simtomi su česte glavobolje, problemi sa spavanjem, gastroenterološke smetnje, bolovi u mišićima, visok krvni pritisak, iznenadni napadi jeze, naglo gojenje ili mršavljenje i osećanje hroničnog umora.

Ove smetnje prate i emocionalni problemi kao što su apatija, frustriranost, depresija, napadi bezrazložne ljutnje i besa, nervoza, nestrpljenje, netrpeljivost prema saradnicima i bliskim osobama i svadljivost.

Šta uraditi kada ovi udruženi simptomi postanu svakodnevica koju je sve teže podneti? Psiholozi kažu: stanite i dobro analizirajte svoj način života i radne navike! A kada to uradite, predstoji veliko spremanje sopstvenog profesionalnog i privatnog života.

To nije ni lako, ni jednostavno, ni brzo, pa promene valja sistematizovati i korak po korak ih savladavati.
Prvi korak je postavljanje prioriteta, kako u poslu, tako i u privatnom životu. Drugi – stvaranje balansa između posla i privatnosti. Preporuka psihologa je i da se nedovršeni poslovi ne nose sa radnog mesta u dom jer će samo tako vreme provedeno sa porodicom biti vreme relaksacije, opuštanja i „punjenja“ baterija. Potrebno je promeniti i strukturu trošenja slobodnog vremena u kojem se svakako valja baviti fizičkom rekreacijom. Da bi organizam podneo ove fizičke napore neophodno je pozabaviti se i navikama u ishrani.

Da li ste ugroženi?

I kao što se ništa u životu ne dešava preko noći, tako se i ne „pregoreva“ odjednom. Potrebne su godine laganog urušavanja sopstvenih snaga da bi se dodirnulo dno psihičke i fizičke nemoći. Dr Beverli Poter, psiholog i psihoterapeut navodi presudne faktore rizika upadanja u zamku ovog sindroma:

  • sopstvena profesionalna očekivanja, produžavanje radnog dana i zatrpavanje poslovima koji se realno ne mogu završiti u zadatom roku
  • gubljenje lične autonomije i zanemarivanje privatnog života i potreba da bi se odgovorilo profesionalnim zahtevima
  • hroničan stres zbog pada produktivnosti
  • nemogućnost uspostavljanja balansa između profesionalnog i privatnog života
  • sve teža komunikacija sa radnim i porodičnim okruženjem
  • nemogućnost da se kaže nadređenom rukovodiocu „ne, to ne mogu da uradim“
  • nerealna očekivanja koja sami sebi postavljamo

Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde