Igor Jović iz Zrenjanina: Ulcerozni kolitis i pozitivan stav idu ruku pod ruku

Sa vedrim duhom i toplim osmehom, Igor nas je dočekao na ulazu u megamarket, u kom radi, u želji da od nas sazna više informacija i otkrije na koji način može da se dodatno aktivira, kada je u pitanju IBD. Zrenjanin u kom živi je njegova inspiracija, te bi stoga voleo da više učini za pacijente i svoje sugrađane.

Sve je delovalo kao posledica stresnih situacija na poslu

Igor se, sledećim rečima, prisetio jeseni 2010. godine, tokom koje je imao stresan period na poslu: ,,Tada sam imao posao na jednoj televiziji, gde je do tog momenta bilo sjajno raditi. Međutim, kao što obično biva u životu, naišao je jedan stresan period, tokom kog sam primetio da imam krvavu stolicu. Tome nisam posvećivao previše pažnje, jer sam mislio da je to možda posledica promene vremena, stresa i drugih faktora. Ali, krv je krv. Kada je vidite na svom telu, ne može vam biti baš svejedno. Međutim, u tom trenutku sam imao nekih većih briga, odnosno, ja sam barem tada mislio da su mi druge brige važnije od onih zdravstvenih. Pomenuto stanje trajalo je do kraja 2010. godine, sa prekidima, a svake druge nedelje smenjivali su se periodi krvarenja, zbog čega sam odlučio da odem kod lekara. Dobio sam uput za bolnicu, a nakon što su me pregledali, rečeno mi je da bez kolonoskopije ne može ništa konkretno da se zaključi. U to vreme se čekalo minimum šest meseci na kolonoskopski pregled. Bio sam strpljiv, tako da mi je tada urađena prva i jedina kolonoskopija bez anestezije, a vremenom su mi, hvala Bogu, rađene one koje uključuju anesteziju. Tokom pregleda, doktor je rekao da ne vidi ništa, da su verovatno hemoroidi i da stanje nije ozbiljno. Na tome se završio moj pregled.”

Problem je u tome što Igor nikada nije dobio rezultate kolonoskopije. U međuvremenu mu je bilo bolje, tako da se na tu proceduru više nije osvrtao. Igor je tada imao 29 godina.

Ponovljena kolonoskopija daje dijagnozu

Godinu i po do dve, Igorovo stanje je bilo stabilno, ali tokom 2013. godine, ponovo mu se pojavila krv u stolici. Usledila je ista procedura ― uput za bolnicu, a zatim čekanje na kolonoskopiju. Igor se strpio i sačekao je taj datum, ali u međuvremenu, njegovo se stanje normalizovalo i bilo mu je znatno bolje, zbog čega se nije pojavio kod lekara u zakazanom terminu. 

„Sećam se kakva je procedura bila. Pitao sam lekare da li ću imati snimak ili će se on opet izgubiti. Šta će uopšte biti sa rezultatima?! Nisam hteo uopšte da razmišljam, jer sam se osećao dobro i sve je bilo u redu. Pomislio sam ― Idemo dalje —. Zatim je usledila 2015. godina, tokom koje se sve promenilo, iako i dalje nisam imao dijagnozu.” — prisetio se Igor. 

„Bio je vikend, a ja sam imao slobodno vreme. Sećam se da sam na svakih pet minuta išao u toalet, a stolice su bile krvave i sluzave. Ceo dan sam proveo u toaletu, i osećao sam se loše kao nikada do tada. Otišao sam hitno na kolonoskopiju, tokom koje mi je dr Nikola Kovačević ustanovio ulcerozni kolitis. Posle nedelju dana od početka terapije osećao sam se dobro. Imao sam normalne stolice, bez krvi, i činilo se kao da se ništa nije ni desilo. U tom periodu sam prvo imao kontrole na 6 meseci, pa na 3 meseca, a rezultati su bili u redu. Rečeno mi je da se sa tom bolešću živi, te zato moram da se pridržavam terapije. Međutim, tada nisam znao da postoje periodi kada bolest miruje i ništa se ne dešava. Za to sam saznao tek vremenom.”

Mirni period

Doktorka Tatjana Latonović Radaković je nastavila da vodi brigu o Igorovom stanju. On je prešao u bolnicu gde Tatjana radi, pre svega zbog blizine njegovog posla. Doktorka je bila pristupačna, tako da je Igor uspeo da sazna sve važne informacije u vezi pomenute bolesti.

„Tokom 2018. godine urađena mi je kontrolna kolonoskopija i ustanovljeno je da se bolest skoro povukla, a iz tog razloga, zaustavili smo i terapiju. Ja sam pitao da li mogu da prestanem da uzimam redovne lekove u okviru terapije, s obzirom na to da se moje stanje normalizovalo. Razgovarali smo o tome i dogovorili se da ne moram više da pijem lekove. Da li je to bio ispravan postupak ili ne, ja to sada ne znam, ali znam da su i drugi ljudi, na osnovu komentara po internetu, u tim periodima mirovanja oslobođeni terapije i ne piju lekove. Ta procedura je trajala do januara ove godine, a u februaru 2020., počeo sam da radim u megamarketu. Početkom ove godine stanje je krenulo da mi se pogoršava i osetio sam, baš žestoko, da mi se bolest vraća. Bilo mi je nezgodno i zbog samog posla koji sam radio. Kad god bi nastale gužve, ja nisam mogao tek tako da odem sa radnog mesta. Srećom, imam dobre kolege koje mi stvarno pomažu i koje su me zamenjivale na poslu kad god je bilo potrebno da budem kući. Inače, nemam ni dana bolovanja. Radio sam sve vreme.” — kaže Igor. 

„Nikada nisam ležao u bolnici”

„Nikada nisam ležao u bolnici zbog ulceroznog kolitisa, dok sam zbog nekih prošlih stanja, proveo pola života u bolničkoj postelji. Kad se bolest pokrenula ove godine, u terapiju smo uključili mesalazin, čepiće i još neke lekove. Tada me je moja doktorka pitala, da li bih želeo da učestvujem u studiji nekih novih lekova, na šta sam ja pristao. U narodu se kaže da nada poslednja umire, te sam zato mislio da će mi biti bolje. Kad god bi zazimelo ili kad bih video raspored u prvoj smeni, mogao sam da osetim svaku promenu vremena. Ne znam šta mi je teže palo — prva smena ili ono za šta sam znao da me čeka. Baš sam bio u problemu. Srećom, kolege su mi izlazile u susret da radim popodne, pošto sam ujutru imao te probleme sa stolicom, a tokom popodnevnih sati sam bio miran i tada sam mogao da radim.” — istakao je Igor. 

Podrška poslodavca kao osnova dobrog funkcionisanja

Igor kaže da je reakcija okoline bila takva kao da se ništa ne dešava. Pre ulceroznog kolitisa imao je dug period lečenja od druge bolesti, koja se završila amputacijom njegove desne noge. Skoro pola života je proveo u bolnici, uključujući mnoga leta i zime, pa i samo školovanje.

„Kada sam završio sa tom bolešću 2005. godine, posle amputacije desne noge, ja sam bio kao nov.  Mogao sam normalno da funkcionišem, vozim, radim, čak sam završio i školu, tako da nisam imao nikakvih problema. Ovo danas je samo jedna nova priča, koja je drugačija u odnosu na onu, koja se desila. Bio sam jak kad sam saznao za svoje stanje, i dobro sam se nosio sa svojom bolešću, jer nisam želeo druge da opterećujem informacijama o njoj. Naravno, znali su prijatelji i porodica. Zapravo, svi su znali. Što se posla tiče, šefica mi je jednom prilikom rekla da sam dobro krio svoju bolest. Kada sam se zaposlio nisam imao nikakvih problema, a kada su kolege saznale za moju bolest, šefica mi je rekla da će mi izaći u susret i da joj se uvek mogu obratiti u vezi bilo čega što mi zatreba. Zapravo, kolege su imale priliku da uživo vide kako izgleda kad imam problem, te su zato svi stali uz mene. Kad se prisetim, od samog početka kad sam počeo da radim u marketu, ja hvalim svoje kolege, jer ljudi su ti koji čine dobar kolektiv, a mi stvarno dobro funkcionišemo i kao prijatelji. Izašli su mi u susret i kad sam imao problema u vezi noge, jer su znali i za taj problem. Zaista, nemam ni jednu lošu reč da kažem o njima. U jednom trenutku u naš kolektiv je došla i jedna žena iz Beograda. Mi smo se tad upoznali, a ona nam je ispričala neku globalnu priču o osobama sa invaliditetom. Kasnije je postala i naša direktorka, pa je priča ispala još bolja nego što sam mislio.” — rekao je Igor. 

„Moram da krenem od sebe”

Igor trenutno ima zamisao da pokrene tribinu u Zrenjaninu, koja bi se bavila zapaljenskim bolestima creva. Uz najavu podrške, raduje se da sa sugrađanima podeli svoju priču i pomogne obolelima.

„Moram da krenem od sebe — ja o ovoj bolesti nisam znao ništa. Informacije koje sam i znao bile su vezane samo za ono što mi je lekar kazao. Ne da nisam želeo nešto više da saznam, već sam imao poverenje u lekara i mislio sam da mi je to znanje bilo sasvim dovoljno i da ne moram ovom bolešću da se bavim. Iako vam kažu da vam je ta bolest zapravo za ceo život, vi se i dalje podsvesno nadate da ćete se ipak izlečiti. Od januara sam krenuo da pomalo pratim informacije po internetu, da bih saznao više o ulceroznom kolitisu. Kada razmislim, do sada se nikada nisam suočio sa problemom, koji je ovoliko dugo trajao. Kada sam ušao u tu neku studiju, upoznao sam i druge ljude, koji imaju različita iskustva. Učlanio sam se i u neku grupu na facebook-u koja se zove „Ulcerozni kolitis i Kronova bolest“, ali ona je za ljude sa celog Balkana. U okviru nje su ljudi iz regiona, čije reakcije možete videti, kao i pročitati koje lekove piju i drugo. Tako sam naišao na UKUKS i video IBD podcast, a zatim shvatio da mali broj ljudi zna šta je zapravo IBD, te sam tu činjenicu odlučio da promenim. Ja sam neko ko je pokretan, aktivan u različitim oblastima, čak imam i dvoje dece koji su, hvala Bogu, zdravi bez ikakvih problema.

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Igor je odgovorio sledeće:

„Znate kako, mene su moji vaspitali tako da ja sve mogu da uradim. U školu ili na poslu nikada se nisam pravdao da nešto ne mogu da postignem, osim u slučajevima kada stvarno nisam bio u mogućnosti da obavim neki posao. Čak i u situacijama kada mi je teško, trudim se da nekako pomognem ovom drugom koji radi, da ne bih čuo kasnije: — „A, ovaj se ,,izvlači” i sedi sa strane“ —. Ja stvarno sve radim. Kad sam kući ili na poslu, ja ne posmatram svoje stanje kao na invaliditet, jer sam i pre ulceroznog kolitisa, dok sam imao samo problem sa nogom, vozio bicikl, igrao fudbal i košarku. Koliko znam, danas ima mnogo težih slučajeva sa ovom bolešću od mene, koji imaju mnogo većih problema. Ja i dalje verujem da ta neka pozitivna energija može da utiče na nas da budemo bolje. Poslednjih mesec dana, u odnosu na prethodnih 6, ja sam sebi ,,nabacio” gomilu obaveza, uključujući i one u vezi posla, dece i drugih nekih organizacija, kao što je organizacija za kvadriplegičare. Zapravo, kada shvatiš da u stvari ne razmišljaš o tome da si bolestan, tebi onda bude bolje. ”, – istakao je Igor.

„Kako se osećaš iznutra — tako će ti i biti”

„Ja stvarno mislim da, nekako, sve ide iznutra, iz srca i glave. Kako se osećaš — tako će ti i biti, jer ako ti stalno razmišljaš da nešto ne možeš da postigneš i da si bolestan, onda to nećeš ni moći da uradiš. Spomenuo sam tribinu, koju sam hteo da napravim u Zrenjaninu za pacijente, i mogu reći da joj se, bukvalno, sva vrata otvaraju. Evo danas me je posetio kolega, sa kojim sam radio na televiziji, i rekao mi je da mu se javim šta god da mi zatreba i da ćemo zajedno sve srediti. Ako ne daš smisao svom životu, ne boriš se, i istakneš bolest kao glavnu, onda nema ništa.” — zaključio je Igor.