Kako se razvija emocionalna inteligencija


Osećanja uvek na prvom mestu 

Neminovni su i razumljivi, ti strahovi roditelja: od bolesti deteta, njegovih povreda, neuspeha, neposlušnosti. Uz to je uvek i strah da neće uspeti kao roditelji, da će ih okolina loše oceniti, da nisu u mogućnosti da potomku obezbede budućnost. Ali, time ne smeju da opterećuju dete. Strahove treba da zatvore u sebe. Moraju da ostvare komunikaciju na drugi način, da ih mladi čuju, razumeju. U tom odnosu i oni slušaju, čak i onda kad im se ne dopada ono što čuju. Iz toga su izbačene sve „lekcije”, tutorski odnos, uvek su na prvom mestu osećanja deteta. Deca intimno žele da razgovaraju, da ih roditelji čuju i razumeju. Onda će shvatiti da su voljena, poštovana i cenjena. Psiholozi upozoravaju da svaki strah ubija učenje i stvara zavisnost.

Ljudska, dečja posebno, osećanja izuzetno su važna – naglašava dr Dušanka Matijević, rukovodilac centra za promociju zdravlja u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja. – Emocije su važan izvor informacija na osnovu kojih donosimo odluke. Odluka podrazumeva izbor, ali ni ona najjednostavnija ne može da se donese bez emocija o prihvatanju neke alternative. Osećajima izražavamo da li nam je neko prihvatljiv ili ne. I onda uspostavljamo granice kojima se štitimo. Emocijama opštimo sa drugim ljudima. Tužan izraz na licu je signal da je potrebna pomoć, što može da se potencira i rečima.

Sve je ovo neophodno da se razume jedan skorašnji, psiholozi smatraju vrlo značajan, pojam – emocionalna inteligencija.

Prema jednoj definiciji, to je urođena mentalna sposobnost koja je osnova emocionalne osetljivosti i potencijala za savladavanje veštine upravljanja emocijama, što može imati dugoročan pozitivan efekat za zdravlje, sreću i život u celini. Emocionalna inteligencija je urođena, ali na njoj mora da se radi kako bi se uspešno razvila.

Uz to i ide još jedan izraz – emocionalna pismenost – sposobnost da prepoznamo ono što osećamo i da to izrazimo rečima. Često se teško nalaze prave  reči da bi se iskazala određena osećanja. One poznate zamene u prvom licu kad se neko žestoko poverava da je blesav, idiot, gubitnik, ili da bi nekoga mogao da šutne, tresne i ubije ukazuju na rogobatan način na nezadovoljstvo, ljutinu, bes, razočarenje, zbunjenost, uznemirenost, ili više njih zajedno.

Osećanja su osnova ponašanja dece

Roditelji treba da ih prepoznaju, kako bi decu naučili da ih kontrolišu. Emocionalno osetljivo dete lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične situacije i reagovaće adekvatnije od ostalih vršnjaka. 

EI je blisko vezano sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod „svešću” i „savešću” - objašnjava doktorka Matijević, inače specijalista socijalne medicine.  Osobe sa zdravom svešću donose adekvatne oduke, čak i ako su u suprotnosti sa pravilima i obrascima određene sredine. Pojedinac nekad mora da se odupre pritisku „autoriteta” ili „sredine”, bez obzira da li je to šef, institucija, partija, verska ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno se odupire propagandi, „ispiranju  mozga”. Dobro procenjuje ono mu se kaže, bez obzira sa koje strane to dolazi. Razvojem emocionalne inteligencije deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle „svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa sopstvenim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i da rade ono što svi drugi smatraju da treba da rade. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Decu možemo da naučimo da uvek imaju mogućnost izbora, čak i kad ih preplave negativna osećanja. Na roditeljima je da nauče decu kako da upravljaju osećanjima. Ako su uspešni u tome, manja je verovatnoća da će prihvatiti cigarete, alkohol ili drogu. Ove zavisnosti su gotovo uvek rezultat neispunjenih potreba u porodici. Na roditelju je da od deteta stvori nezavisnu ličnost i ulije mu samopouzdanje. Dete mora da se oseća sigurnim i važnim članom porodice. Da bi bilo sigurno majka i otac ne smeju da mu presuđuju, da ga stalno kritikuju, da mu se rugaju i nipodaštavaju ga. Zadatak im je da ga podržavaju, imaju poverenja u njegove postupke i pokazuju veru u njega. Koliko samo na tasu njegove sigurnosti i važnosti može da znači i najobičnija pohvala. To podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i od koje je dobro čuti šta misli. 

Istraživanja su pokazala da osećaj manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije guraju decu u nasilje i kriminal. U uličnoj bandi je taj nesrećnik značajna, zaštićena, poštovana, osoba povezana sa drugima. 

Uloga roditelja je da ispunjavaju i emocionalne potrebe deteta. Ne smeju svoje neispunjene želje da ostvaruju preko dece. I to se smatra nekom vrstom zloupotrebe dece, mada roditelji nisu svesni takvog ponašanja, a često to i negiraju.

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su zdrava deca: 

  • bolji učenici i studenti
  • imaju manje problema u ponašanju
  • imaju viši nivo samopoštovanja i samopouzdanja
  • sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
  • bolje rešavaju konflikte
  • manje su sklona nasilju
  • pozitivno opredeljena – blagonaklona, dobronamerna
  • manje sklona rizičnim ponašanjima (bolesti zavisnosti)
  • bolje kontrolišu impulse

Mali „sunđeri”

Deca, posebno mala, sastavljena su samo od emocija. To su „sunđeri” koji upijaju osećanja. Izraz lica roditelja, ton, glas, način govora nepogrešiva su emocionalna poruka za dete. Ono će odmah prepoznati negativne emocije. Nije dovoljno da ih odrasli prikrivaju, već da ih potpuno eliminišu. Psiholozi kažu kako negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno.  

Podsticaji

Deca se od malena uče da izražavaju osećanja. Neka sopstvenim rečima kažu ono što osećaju: ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je... Sledeći korak roditelja je da im mere osećanja: „Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran...” Ili: „Veseo, srećan, razdragan, oduševljen”. Nakon toga treba da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): „Ovaj glumac je besan, glumica je ljubomorna, majka iz serije je nesrećna, otac je blag...” 

Emocionalno sigurna sredina detetu obezbeđuje podršku. Onda roditelji potvrđuju da postoje osećanja i otvoreno razgovaraju o njima. Dečje negiranje ne sme da se prekida vikom, nasilnim rečima, akcijom, surovim postupcima. Emocionalna iskrenost se podržava prihvatanjem deteta i bezuslovnom ljubavlju.
                                                                                                                                                        


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 3

  1. Andrijana Tica 15.09.2009

    Tekst je odličan, i treba ga preporučiti roditeljima. U društvu, školama, na tv-u, internetu... Treba pisati i pričati o ovoj temi da bi se u našoj okolini formiralo što više zdravih osoba i pravilnim pogledom na svet.


  2. Jovana Jankovic 07.08.2009

    Da, vrlo korisno i tačno... Ja takođe kao dete svojih roditelja shvatam ovo, a takođe znam da u mojoj okolini ima malo ljudi koji su spremni da dete podrže, vole bezuslovno i imaju vere u njega i njegovu sreću... Sve je to u teoriji ali uglavnom se deca i adolescenti osećaju neprihvaćeno i odbačeno bez da ih neko razume i to vodi kasnijoj nesigurnosti u sebe, prepuštanju porocima itd... Uglavnom tekst je vrlo koristan.


  3. Jelena 20.04.2008

    Vrlo lep i poucan teks


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde