Da li se duša odvaja od tela?


Evropski naučnici došli su do objašnjenja misterioznog 'vantelsnog' iskustva koj prepričavaju preživeli s intenzivne nege. 

Izgleda da duša ipak nikud ne leti. 

Rezultati britanskog i švajcarskog eksperimenta na zdravim volonterima objavljeni u avgustovskom izdanju časopisa Science nude razumno neurološko objašnjenje neobičnog doživljaja koji se često tumači kao odlazak na 'onaj svet'. 

Vantelesno iskustvo opisuju kao osećaj odvajanja od vlastitog tela kojeg posmatramo s udaljenosti. 

Lekari smatraju da je reč o poremećaju senzorskog sistema pri kojem vid, čulo dodira i specifičan osećaj da smo u telu, pod uticajem stresa više nisu povezani kako bi trebalo. Novo istraživanje pokazuje da je "integracija raznih senzornih modaliteta vrlo bitna za održavanje osećaja gde se naše telo tačno nalazi i gde smo mi u odnosu na naše telo," objasnio je dr. Kevin Nelson profesor neurologije na Univerzitetu Kentucky u Lexingtonu. 

Ako se i mislilo da je ovaj fenomen redak u stvarnosti ga zapravo mnogi doživljavaju pa čak i pod uticajem visoke temperature, alkohola ili nekih drugih halucinogenih droga. "Zapravo, jedna od 20 osoba imala je 'vantelesno' iskustvo," kaže dr. Nelson. 

Ali kako je ovaj fenomen u stvarnosti van kontrole i dešava se spontano lekari dosad nisu mogli pažljivo ispitati o čemu se radi. 

Tokom dveju novih studija naučnici su pokušali izazvati isto stanje kod zdravih volonetera. Opremljeni tehnološkim 3-D napravama kod ispitanika se stvorio bizaran utisak da posmatraju vlastito telo s 3 metra udaljenosti, objasnio je voditelj londonske studije dr. Henrik Ehrsson s University College London's Institute of Neurology. 

Manipulišući vidom i drugim čulima dokazali su da je ključ zapravo u čulima koji zbog nekog razloga, primera radi stresa, ne mogu tačno odrediti gde se telo nalazi.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 1

  1. Александра Рајковић 22.04.2015

    Pre 37 godina nakon teže sportske nesreće, ležala sam na intenzivnom odeljenu zemunske bolnice, u septičkom šoku usled akutnog difuznog peritonitisa, pod veoma jakim i neprestanim bolovima u velikom napetošću svih abdominalnih mišića. Nisam bila u stanju da pomerim ni jedan deo tela, osim očiju. Bila sam potpuno svesna. Bio je to treći ili četvrti dan nakon nesreće, popodne, odjednom sam na zidu koji je bio nasuprot moga pogleda, počele da mi se prikazuju sve moje misli u obliku filma, sa potpuno realnim figurama i scenama, u pokretu, u bojama. . . Pomislila sam da to nije normalno i da sam možda već umrla a da toga nisam bila svesna. Da bih to proverila odlučila sam da menjam misli, scene, boje, smatrajući da ukoliko imam moć da menjam i film koji se projektovao na zidu, to će mi biti znak da sam živa. . . Zato sam odlučila da to moraju biti neke neobične i raznolike scene, situacije, životinje. . . I zaista sam mogla da vidim uživo sve što sam poželela. . . Ogromne dinosauruse pod čijim nogama se tresla zemlja i dizala crvenkasta prašina. . . Neke neobično dugačke pse koji su preskakali prepone. . . Itd. Ko zna koliko bih se ja zanimala tom mojom "filmskom produkcijom", jer nisam imala predstavu o vremenskom trajanju, da se nije neočekivano promenilo moje stanje, kao da se "prekinuo" dotok osećaja bola i povezanosti moje svesti sa telom. Odjednom mi je laknulo, prestao je onaj neprestani tupi bol, pritisak i neka ukočenost. Svoje telo sam detaljno videla i posmatrala sa plafona. . . Kao da sam mogla da svešću i vidom letim po celoj prostoriji. . . Ne znam koliko je to trajalo, možda satima a možda samo nekoliko sekundi. . . A onda sam se velikom brzinom, samo podigla vertikalno i našla se u nekoj mekoj mlečno beloj ali potpuno prozirnoj svetlosti. Nisam mogla nikoga tamo da vidim ali sam osećala prisustvo nekih živih bića koja su me spremno dočekala, telepatskom komunikacijom sa njima pokušavala sam da im se zahvalim za bezmernu ljubav i pažnju koju su mi pružali, govoreći im da ja zaista nisam ničim zaslužila toliku čast i ljubav. Njihov je odgovor bio da tu gde sam se ja nalazila niko ne treba ništa da zasluži, jer je ljubav i harmonija potpuno prirodno stanje stvari. U sećanju mi je ostao osećaj neopisane sreće i privrženosti toj mojoj "novoj familiji" i ni u jednom momentu nisam se setila moje fizičke porodice i mesta gde sam prebivala. Takođe se sećam kako me je nevidljiva figura moje "kosmičke majke" nežno i isceljujuće njihala u svome naručju. Na kraju sam iz veeeelike daljine začula kako neko doziva moje ime. . . I to mi je jako smetalo, odupirala sam se da se vratim, kao kad te neko budi a ti se još nisi dovoljno naspavao. . . Kada sam nakon nekih dvadesetak dana izašla iz bolnice, ja nisam bila više ona ista osoba koja sam bila ranije. Neka duboka spoznaja o novom rođenju posle smrti i svesti o višeslojnosti našeg bića i njegovom večnom životu me je uvek tešila i pratila u teškim trenutcima života i davala mi snagu. Na kraju moram izraziti sumnju u nauku, koja mašinama hoće da imitira ono što samo oči naših suptilnih tela mogu videti, doživeti i utkati u elektro-magnetne ćelije naše memorije. Taj doživljaj mi je dao snagu da se borim za život, ali takođe je izbrisao zauvek strah od smrti, koja je samo transformacija i novo rođenje u drugoj dimenziji sa različitom gustinom manifestacije života. Verujem da smo večni. (ja sam rođena 1947. Godine, i evo još se držim.) srdačan pozdrav


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde