Stevan Stejić, Dijabetološki savez Srbije: Četvrti zimski kamp za decu sa dijabetesom

Četvrti zimski kamp za decu sa dijabetesom u organizaciji Dijabetološkog saveza Srbije, ove godine okupio je devetnaestoro dece, deset devojčica i devet dečaka, uzrasta od deset do šesnaest godina. Tokom pet dana kampa u Novoj Pazovi, deca su imala priliku da kroz jasno strukturiranu dnevnu rutinu: jutarnje merenje glikemije i određivanje terapije, predavanja o modernim tehnologijama, digitalnim platformama i brojanju ugljenih hidrata, sportske i kreativne radionice, druženja i zabavne aktivnosti uče o svom stanju, osamostaljuju se i stiču prijatelje.

Iza kampa stoji snažan tim od jedanaest članova: endokrinolog, četiri medicinske sestre i šest volontera, koji su tu da obezbede da se svako dete oseća sigurno i bezbedno. Ovaj kamp nije samo edukativni program, već mesto gde se deca povezuju i grade sigurnost, ali i uče da dijabetes jeste deo njih, ali da nije prepreka.

Razgovorali smo sa Stevanom Stejićem liderom i članom Dijabetološkog saveza Srbije ujedno i osnivačem Udruženja Diaverzum iz Novog Sada. Gospodin Stejić je osoba koja sa dijabetesom živi već dvadeset tri godine i jedan je od volontera na ovogodišnjem kampu. Kao volonter i lider dao je uvid u svakodnevicu kampa, aktivnosti, pitanja sa kojima se suočavaju deca sa dijabetesom i njihovi roditelji, ali i o tome zašto su ovi kampovi važni ne samo za znanje, već za osećaj pripadnosti i poruku „Nisi sam.“

Koja je dnevna rutina dece na kampu? Kako izgleda njihov dan?

„Ustajanje je u sedam časova ujutru. I tu se polako spremamo za neku rutinu merenja glikemije, računanje ugljenih hidrata za doručak i konsultacija sa doktorom koji zajedno sa decom određuje terapiju. To traje oko trideset minuta s obzirom da ih ima dosta. Moram da naglasim da  i doktor i medicinski tim posvete veliku dozu pažnje njima kako tokom obroka i predavanja tako i tokom čitavog dana”.

„Naš zadatak kao volontera bio je da konstantno budemo uz decu i da ih animiramo, da komuniciramo sa njima, jer opet smo mi kao i oni osobe sa dijabetesom pa je mnogo lakša i lepša ta komunikacija, kad smo svi zajedno. Trepija se daje negde oko 7:45 do 8:00. Od 8:00 do 9:00 je doručak i tada već posle doručka je manji odmor i krećemo sa predavanjima. Predavanja su o modernim tehnologijama, brojanju ugljenih hidrata, ponašanju u raznim situacijama i tako dalje. Pripremili smo im razne sportske aktivnosti kroz igru i rekreaciju. Podelimo ih u dve grupe, jako su svi takmičarski nastrojeni pa bude sjajno i izuzetno zanimljivo”.

„Konkretno, prvog dana smo se upoznavali i kroz neke svoje lične priče, kroz to kako osećamo hiperglikemiju i hipoglikemiju što smo odmah preneli na crteže od kojih smo napravili bedževe koje smo svi nosili. Na tim bedževima, deca su sebe okaraktelisala ne imenima nego malim crtežima koje su nosile poruku „Ja sam svoj“, da bi svako videlo kako sebe predstavlja kroz crtež”.

„Nakon sportskih aktivnosti oko 12:45 je predviđena terapija, merenje šećera, a od 13:00 do 14:00 nam je ručak. Posle ručka imamo odmor, malo da se deca druže po sobama i mi sa njima na kraju krajeva. Nakon odmora od 15:00 do 18:00 smo imali radionice. Posle njih smo imali kreativne radionice kroz rekreaciju i kroz sportske aktivnosti. To su bili kvizovi o dijabetesu kroz koje su deca naučila puno, pošto smo nakon kviza o svakom pitanju imali diskusiju. Nakon toga se od 18:45 do do 19:00 određuje terapija, a od 19:00 do 20:00 je večera. Večeras nam je od 20:00 do 22:00 plesni podijum, sigurno će biti interesantno”.

„Trudimo se da im kamp učinimo dosta zanimljivim, da dijabetes nije jedna stvar zašto je ovaj kamp organizovan, da je to više druženje, upoznavanje i deljenje ličnih priča i jedna poruka koja je po meni i najbitnija jeste „Nisi sam“.“

Ko sve brine o mališanima za vreme trajanja kampa?

„Medicinske sestre koje su neizostavni deo tima, lekar i nas šest aktivista Saveza. Dakle, od medicinskog osoblja sa nama su četiri medicinske sestre i lekar pedijatar endokrinolog. Ukupno nas jedanaest. Ozbiljna ekipa, ozbiljan tim i mislim da nas ima dovoljno, da pokrijemo sve segmente i aspekte na kampu koji se zahtevaju i traže od nas, da svakom detetu posvetimo pažnju dovoljnu za razgovor, za priču, za neke nedoumice. Mislim da smo sjajan tim i deluje kao da smo već godinama zajedno. Jako smo se lepo uklopili. Noćna dežurstva, gde dežuraju doktor, dve medicinske sestre i dva volontera bila su neizostavni deo kampa.  Ovo je jedan ozbiljan tim, devetnaestoro dece iziskuje pažnju i brigu, upravo zbog toga smo ovoliko obazrivi“.

Da li su sva deca prvi put na kampu?

„Ne. Imamo nekoliko dece koja su drugi put na kampu, ali to je bio jedan od razloga. Postojala je komisija koja je određivala po kriterijumima i bodovanjem koje dete će biti na kampu. Bilo je prijavljeno više od pedesetoro dece i neke su izabrani opet kako bi pokazai drugima na svojoj ličnoj priči kako je kamp izgledao prošle godine. Mislim da je komisija imala težak zadatak, ali ne sumnjam da su ga uradili izuzetno profesionalno”.

Šta Vas deca najviše pitaju? Šta ih najviše interesuje?

„Za ova dva dana imali su pregršt pitanja, imaće ih sigurno puno i do kraja kampa. Mislim da je najviše pitanja bilo konkretno na mom primeru. Ja dvadeset tri godine živim sa dijabetesom. Pitanja su bila kako tolike godine živim sa njim, šta mi se dešavalo, da li mi je nekada bilo dosta dijabetesa u toku nekog vremenskog perioda, da li mi je nekada dosta da dam insulin, šta me više nervira hipoglikemija ili hiperglikemija, kako uspevam da trčim ceo maraton sa dijabetesom. Spomenuli su mi nažalost i neke vidove diskriminacije u sportu kojim se bave, što me je da budem iskren poprilično uznemirilo. Od toga da su im treneri branili da se bave određenim sportom jer imaju dijabetes što je potpuno pogrešno, pa do drugih raznih stvari koje ne bih spominjao”.

„Bilo je i pitanja da li kad se zaljubiš i to može da utiče na dijabetes i ja kažem naravno da utiče. Mislim sjajni su, to su neki mali-veliki ljudi. Mislim da deca sa dijabetesom mnogo brže odrastaju od dece svoje generacije koja nemaju dijabetes, jer su svesni brige o sebi, jer su svesni toga sa čime žive, ali nekako to sve rade sa osmehom. Baš se vidi neka pozitivna energija i kad neko padne, tužan je, već njih troje, četvoro mu prilazi, jako su se brzo povezali. Jako su solidarni, neverovatno, kao grupa kada su došli nisam imao takav utisak. Ja ovo sve shvatam jako emotivno, ali da Vam kažem oni su sjajni i presrećan sam što sam ovde sa njima. Imaju more pitanja tokom celog dana kojih ne mogu da se setim, ali ovo su neka od najinteresantnijih”.

Kakva je komunikacija sa roditeljima? Koja su njihova pitanja i neodumice ukoliko ih imaju?

„Doktor je izuzetno radio svoj posao, na prijemu zajedno sa roditeljima imao je uvid u dokumentaciju od svakog deteta. Roditelji su imali mnogo pitanja, naravno, kao i svaki roditelji, zabrinuti su. Neka deca su se po prvi put  odvojili od roditelja, i tu je bilo pitanja, ali mislim da je svaki od njih  otišao sa jednom dozom lakoće kada je video kakav tim stoji iza svega ovoga i načina koji smo pristupili svemu. Za sada su samo pozitivni utisci: hvala vam, mislim da ste sjajna ekipa, iako smo kratko sa vama i u potpunosti imamo poverenje u vas. To nam je bilo izuzetno drago. I prva noć je prošla, nije niko zvao, ja mislim da će tako i ostati. Ja sam roditelj, znam kakva je briga za dete, i koje ne živi sa dijabetesom, a i ono koje živi sa dijabetesom, tako da ih razumem u potpunosti. Međutim, mislim da su i kroz razgovar sa decom, u toku jučerašnjeg dana, roditelji čuli utiske od njih. Danas su deca dala i izjavu za televiziju, gde su njih par rekli: meni je ovde prelepo, ja sam jako srećan/srećna, i lepo je društvo, sve je super, hrana je dobra...Tako da, niko nije imao neki negativan utisak“.

Poruka

„Želeo bih da istaknem koliko su ovi kampovi bitni, koliko je i samo druženje nas, osoba sa dijabetesom, bilo kog uzrasta, međusobna ta povezanost, izuzetno važna. Prvenstveno kao podrška jedni drugima, a drugo, kroz neko svoje znanje i svoj život, i neko iskustvo i praksu kako mi u stvari živimo sa dijabetesom. Mislim da su kampovi i druženja, savez i udruženja jako bitna stavka i stvar u životu bilo koje osobe sa dijabetesom, u bilo kojem razdoblju života”.

*Korišćene fotografije su ustupljene ljubaznošću gospodina Srejića i volontera kampa